КАРАЂОРЂЕ ЈЕ БИО СЛОБОДА. МИЛОШ ДРЖАВА: Верује се чак да се национални карактер током два века формирао на овој подели

ВЕЛИКИ период у историји српског народа јесте 19. век, у коме је у великом прегнућу, уз огромне жртве, поново постао историјски народ Европе, повративши историјски идентитет и извојевавши ону слободу, коју је у ропским патњама прижељкивао од средине 15. века.

"Таковски устанак" , Народни музеј, В. Кацлер

Тада је поново стекао своју државу.

Српски 19. век је почео Српском револуцијом - временом Првог (Карађорђевог) и Другог (кнез Милошевог) устанка на којој су Срби утемељили националну обнову духовну и државну.

Да није било Другог устанка, историја Првог устанка била би историја велике наде и тешког народног пораза.

Прихватимо ли оно што је сматрао Карлајл да су историја света пре свега биографије великих људи - ми тако можемо приступити историји Српске револуције како су српске устанке именовали Леополд фон Ранке и Гедеон Маретић, односно биографијама српског вожда Карађорђа Петровића и нарочито српског кнеза Милоша Обреновића.

Увек, без обзира на то како говоримо о кнезу Милошу, макар и подсвесно, историјски последично мислимо и на Карађорђа Петровића, јер је Карађорђе био вођа Првог а кнез Милош Другог устанка, две године потом.

Током Првог устанка Срби су доживели прве године слободе и славног ратовања.

Милован Витезовић, Фото П. Милошевић

Другим устанком засновали су своју државу и почели духовни препород, али и борбе за унутрашње слободе, уставно уређење, за владавину права и демократске назоре.
Кнез Милош, Карађорђев војвода, Другим устанком спасавао је оно што је Карађорђе почео, с правим и најважнијим циљем историјског опстанка српског народа.

Тако су Срби изгубили Карађорђа који их је у тешком поразу напустио и добили кнеза Милоша који се једини од војвода није макао из Србије.

"Он је имао довољно чврстине да свој народ држи у стези и довољно гипкости да према Турцима непрестано врда" - записао је највећи историјски ауторитет код Срба Слободан Јовановић, који нам још каже: "По скоро једнодушној оцени историчара, Милош је највећи политички ум који је Србија дала у целом 19. веку."

Милош није као Карађорђе непрекидно ратовао, јер му је и народа мало преостало. Водио је четири боја за једно лето. А после је годинама преговарао.

Иако, као и Карађорђе, у власти велики самовољац, Милош се никада у њој није усамљивао онако како се Карађорђе усамљивао у Тополи, остављајући своје доглавнике или у Београду или по својим нахијама. Он је, држећи сву власт под кровом кнежевог конака у коме је он, било да је у Крагујевцу, Пожаревцу или Београду, своје доглавнике држао око себе, владајући народом и њима по начину велике српске породице - задруге, у којој један старешина беспоговорно заповеда свима.

Круну кнез Милошеве политике и врх његовог политичког деловања представља султанов хатишериф из 1830. године, којим се Србији даје потпуна аутономија која је подразумевала одлазак турских спахија из Србије. Хатишериф је подразумевао да Србија откупи спахилуке, на шта је кнез Милош драговољно пристао. Тада се поставило питање шта урадити са спахилуцима, па је било и предлога да се спахилуци поделе српским породицама из кнежевске власти и створи кнежевска аристократија са имањима и титулама. Кнез Милош је тада донео одлуку "да земља припада онима који је обрађују".

Ослобођени су кметови, јер је српска земља постала народна и која више не може постати ничија друга. И тако је један потпуно необразован аутократа омогућио да се на темељу слободних сеоских поседа започне стварање народне сељачке демократије у Србији, која ће се убрзо развити и условљавати уставно и правно уређење.

Прва жртва те сељачке демократије био је сам кнез Милош, када су га уставобранитељи изгнали из Србије да у иностранству остане пуне две деценије.

Та иста демократија га је Светоандрејском скупштином вратила 1858. године у Србију, да му се живот заврши на власти.

Постоји уверење да је српски народ у новијој својој историји распет народ између двојице обновитеља српске нације, између Карађорђа и Милоша.

Верује се чак да се национални карактер током два века формирао на овој подели, колебајући се између два антипода, чинећи при том и значајне историјске грешке, које су сезале и до данашњих дана и умножавале се.

Тој подели највише је доприносила династичка борба између Обреновића и Карађорђевића, чија је жестока борба за власт диктирала искључиви политички живот и острашћена страначка опредељења не дозовољавајући српском народу да се помири са својом историјом и да више не буде између Карађорђа и Милоша, већ са обојицом, прихватајући их у разликама.

О тим разликама, тек у овим деценијама 21. века, можемо говорити без зазора и политичких последица.

Карађорђе је био слобода. Милош је био држава.

У борби за слободу довољно је било бити против Турака и у томе истрајавати.

У борби за српску државу морало се бити и против Турака и против Срба.

Слобода кад је прека, она је Божја воља.

Држава кад је прека, она је тиранија.

Карађорђе је остао прек. Милош је постајао деспот.

Кад су Карађорђу кнезови и војводе хтели да ограниче власт годишњом скупштином кнезова, он им је протурио пушке кроз прозор и истерао их напоље. Тако је, без икакве политичке игре прекинуо деобу власти.

Када је војвода Петар Молер пожелео да ограничи кнез Милошеву власт, кнез је против војводе Молера приредио Ђурђевску скупштину српских кнезова која је војводу Молера предала Турцима да га они погубе.

Карађорђе је обећавао да ће свима судити својом руком. И обећања, је богме, испуњавао.

Као што се о Божјим поступцима не суди, тако Срби нису ни помишљали да суде о Карађорђевим.

Кнез Милош је више знао да окрвави своју савест и туђе руке. Народ је за своје окрвављене руке, чак и Карађорђевом крвљу, осуђивао Милоша, једино тамо где га је могао осудити у историјском памћењу.

Карађорђе је свим Србима био неупитни господар по њиховој вољи, а кнез Милош их је терао да им то буде.

Карађорђе је био етика, а Милош политика.

Карађорђе је поступао херојски, често стављајући част и изнад народног опстанка. Сијасет је грешака, које имају и размере катастрофе, када су хтели да им политика буде епска.

Милош је поступао историјски, па ако се мора и испод личног и народног достојанства.

Карађорђе је хтео много одједном, а ни Милош није хтео мање, али не одједном, већ колико се кад може.

Оно што је Карађорђе искусио, за кнеза Милоша је то често било искуство које треба избећи: Ратовати што краће, а мир, ма како несигуран био, градити да траје што дуже. И што стекнеш не губи, а увећевај кад можеш, колико можеш, стално на томе настојећи.

Карађорђе је хтео да стално и пред свима буде велики, а кнез Милош је сељачки лукаво знао, кад и пред киме треба да буде велики.

Кнез Милош није пао у наручје историје и он је своју наклоност мукотрпно стицао, урадивши толико за народ у тешким историјским збивањима, да и после себе буде присутан као поука, искуство и опомена.

Карађорђе је и опеван. Имао је срећу да је у највећим походима имао и Филипа Вишњића.

Кнез Милош се нашао у народним причама и разлика одговара односу поезије и прозе.

То је разлика у узвишености, без икаквог спорења и у прозаичности која и оспоравањем диже.

Ипак, не заборавимо Слободана Јовановића, који сматра да је кнез Милош највеће искуство новије српске историје, коју смо у српској егзалтацији гушили или спорили.

Сретење је дан почетка српског ослобођења, али је и објава Сретењског устава прави и срећан крај Српске револуције.

Славимо га двоструко.

Препоручујемо

Култура

0 2

СВЕТИ МИТ САЧУВАО НАРОД: На Светосавској свечаности у УКС уручена "Благодарја" и прочитана беседа Милована Витезовића

27. 01. 2022. у 22:20

Култура

0 0

ВИТЕЗОВИЋ И НЕГРИШОРАЦ АКАДЕМИЦИ У СРПСКОЈ: Наши познати писци изабрани за иностране чланове АНУРС

10. 01. 2022. у 08:42

Култура

0 0

КАО ПОРУКЕ У БОЦИ ПОСЛЕ БРОДОЛОМА: Столеће Добрице Ћосића - Сећање на личност и поглед на дело

28. 12. 2021. у 11:00

Култура

0 2

ЋОСИЋЕВА РУКА ПОМИРЕЊА: Писац је закључивао да га је на овом свету, осим породице, задржавао само порив да пише

21. 12. 2021. у 18:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације