Култура

СЛИКЕ И МИСЛИ: Чувати се философирања! Бежати од апстрактног говора, од саопштавања

Живојин Павловић

08. 02. 2022. у 19:42

И ДОБРОЧИНСТВО може бити својеврстан вид егзибиционизма.

СЛИКЕ И МИСЛИ: Чувати се философирања! Бежати од апстрактног говора, од саопштавања

Читава историја уметности са својом "хијерархијом вредности" у бити није ништа друго до сублимирани вапај за духовним вођством: Хомер, Молијер, Шекспир, Достојевски, Сервантес, Бајрон, Рафаело, Микеланђело, Тицијан, Рембрант, Веласкез, Гоја, Пикасо, Бах, Моцарт, Бетовен, итд, итд. - преобраћени су у натприродна бића, тј. у божанства којом је настањена цивилизацијска подсвест - више не постоје њихова дела са својим особеностима, већ генске представе о творцима дотичних остварења: Гете је највећи немачки песник мада се на прсте могу набројати савремени читаоци Фауста јер је он постао, сталним понављањем, аутоматизовани појам који влада у истој мери у којој се појам "император" у човековој историјској подсвести поистовећује са Ханибалом, Александром Великим, Цезаром, Наполеоном, Џингис каном.

***

Збуњује понашање критичара: на књижевним вечерима и промоцијама књига, писца о коме је реч засипају похвалама, али није редак случај да у њиховим критичким написима, историјским рекапитулацијама и тзв. естетичким анализама о истом писцу и истом делу касније нема ни помена.

***

Не треба се чудити што бивши професори у будућим временима, при сусрету са бившим ученицима, када су ти исти ученици зашли у зрело доба, окрећу главу од њих, претварајући се да их не препознају - не, не ради се о забораву већ о стиду: непријатна им је ругобна старост.

***

Рат има једну једину добру последицу: све оно за шта смо веровали да је од великог значаја, губи сваки значај.

***

За све постоји одговор. Али, ниједан не задовољава. На крају рационалног трагања за објашњењем догађаја, појава, поступака и стања стиже се до дефинитивног одговора који гласи: одговора нема!

Примера ради: када, снимајући у филму љубавну сцену (сцену пољупца) редитељ у крупном плану глумца стави слева а глумицу на десну страну кадра (или обрнуто: глумицу слева а глумца здесна), он неће умети да објасни зашто је за снимање њиховог дотицања уснама предвидео такав распоред, а не обрнут. Неће умети, ма колико се трудио да дату композицију крупног плана рационализује. Јер, као и у било ком стваралачком тренутку, настајање креативног производа не зависи од намере но од нужности. Као и било шта друго у животу.

(А "нужност" је само покушај дефинисања непредвидивог, колико и "божја воља" - у верника: или "случај" - у неверника. Или "судбина" и у једних и у других.

***

Уистину, велики песници не пишу само дуге, целомудрене и запетљане песме, већ и кратке и једноставне - ослоњене мање на "сазнања" а више на осећања, па стога и свима разумљиве. Изгубљени у свемиру, често су и крај човека.

***

Ако песник, уза све сумње и испаштања животу каже ДА, то јест - речено његовим језиком - гласа за светлост упркос тами која га окружује ("Звездано небо нада мном и морални закон у мени"), он на тај начин даје на знање да не само у људском трајању, већ у трајању уопште, види смисао; при том га - поистовећујући са моралним нормама - хтео он то или не - усмерава против животне полифоније. И у томе је парадокс песничке оде светлости.

Закључак: поменути "смисао" почива и опстаје на ограничењима. Јер - шта је морал ако није ограничење апсолутне слободе?

Сходно томе, лако је извући закључак да је апсолутна слобода истоветна са бесмислом; зато се и сматра синонимом анархије: несхватљива је јер у себи изједначава живот и смрт - не даје предност материји која се размножава над материјом која није у стању да то чини.

Другим речима је - иако је на први поглед оличење најбурнијих промена - анархија слепа за разлику између живота и смрти. И имуна према етици: добро дело и злочин за њу су исто.

И ово је истина.

Значи, песничко Да ("светлост"), изречено у славу живота, није ништа друго до привид који ограничава апсолутну слободу. Међутим, то Да истовремено је и сублимисани нагон за трајањем, тј. својеврсна истина која је за већину цивилизованих људи неприкосновена па зато и проглашена за највиши морални закон.

А за мањину?

Склоној анархији и изазивању хаоса у чежњи за остварењем апсолутне слободе, на њој је да неприкосновену истину оспорава а највиши морални закон крши.

***
Чувати се философирања! Бежати од апстрактног говора, од саопштавања. Исказивати се само сликом и кроз слику: она је старија од мисли. Конкретним саопштавати опште. Под условом да се са конкретног (предмети, слике предмета) само назире као његова сенка (мисао изазвана предметом).

(Из књиге "Дневник 1994-1998",
у издању "Агоре")