ПРКОШЕЊЕ БОГОВИМА: Шта је могло више фасцинирати клинца из нишке Шинтер мале

Достојевски се ослањао на Шекспира, поред њега је био Џозеф Конрад, укрцан на једрењак "Ностромо", мало даље, Иво Андрић био је згуран између Станислава Кракова и Мирослава Крлеже. Владимир Назор и предратно издање "Низе од кораља" било је стављено на полицу да буде уочљиво, као да је неког у редакцији "Дела" заиста брига шта у тој књизи пише.

Фото Милош Миладиновић

Наравно, изабрана дела друга Тита била су упадљиво плава и упадљиво обимна. И јасно се видело, по текстури кожних корица и слоју прашине на хрбату, да никада нико није отворио ниједну од књига.

Бранко Миљковић знатижељно је разгледао библиотеку у редакцији часописа у коме су му објављене прве песме када је дошао у Београд. Иза њега, на канцеларијском столу на коме су били уредно сложени рукописи и друга хартија, седела је другарица Милица Николић у елегантном комплету сивозелене боје. Као стражар у резиденцији председника. Само што, слутио је Бранко, југословенска армија сигурно није имала војника са тако лепим ногама.

Шта је могло више фасцинирати клинца из нишке Шинтер мале него та елегантна мешавина образовања, богомдане лепоте и грађанског порекла и педигреа који су се спајали у тој жени као што се покрети кистом спајају у савршену слику? С тим што Велики Уметник, онај у кога Бранко и јесте и није веровао, очигледно није жалио ни труда ни талента када је имао наум да само за њега створи ову савршену жену.

Којој он сад стоји окренут леђима.

Јер се помало плаши да је погледа. Не зато што је више од деценију старија од њега, не зато што њена лепота просто опчињава, ни због мириса њеног парфема и коже, већ зато што зна како се другарица Николић љуби.

Учинили су то једном. Приликом прославе Дана Републике прошле године, када су обоје мало попили. Добро, она мање, а он више. Од тада, тај чудни страх га стално прожима, и када седе једно до другог и заједно преводе руске класике, и када му она прича о предратном Београду, и када само ћуте, зурећи једно у друго...

Страх да ће опет пожелети да је пољуби.

Страх да ће она можда пожелети исто.

Страх. Да ли он може бити и љубав?

Бранко одагна ову неугодну мисао, узе једну књигу са полице и поче да разгледа корице око којих је био савијен заштитни омот.

"Даст џекет", рече замишљено.

"Нешто сте рекли, друже Миљковићу?", упита Милица.

"Тако Американци зову ове омоте за књиге."

"Да. Чула сам да сте се учланили у Америчку читаоницу. Али можете да се похвалите, слободно..."

На корици књиге је доминирала сивомаслинаста боја Миличине сукње. Ту су била и два гола дрвета, дречаво црвене боје, иза њих, предграђе, неколико белих зграда равних кровова, изнад њих - мрак. И два три паперјаста бела облака. Бранко је одмах препознао рад Миће Поповића.

Наслов књиге био је "Давид луталица", аутор је Жика Лазић.

Књига је изашла у издању "Космоса", а у едицији "Југословенски романи". Биографска цртица на левој клапни представљала је аутора као студента филозофије у Београду који је почео да објављује још 1952. по часописима и листовима, да би све то крунисала књига приповедака "Путем поред реке". Сада и роман. Жика није губио време. За разлику од њега чија два рукописа су још увек чамила у редакцијама издавача чекајући да им се смилује неки од уредника.

"Кад је ово изашло из штампе?", упита Бранко.

"Пре неки дан", рече Милица.

"Жика ми није ништа рекао."

"Он је скроман момак... Да сте ви били на његовом месту, раструбили бисте по целом Београду."

"Скромност је врлина кад других врлина нема."

"Мислите да ваш пријатељ нема врлина?"

"Не... Наравно да не мислим тако. Само..."

"Само сте озлојеђени што вам није још поклонио књигу."

"Нисам ни то."

"Него шта?"

"Није ми јасно... Како неко може да изда роман за Савез глувих Југославије?"

"Забога, Бранко... Библиотека 'Југословенски романи' је једна од најпрестижнијих у земљи."

Бранко окрену књигу да погледа списак већ објављених наслова који је био штампан на десној клапни.

Милица то примети, па поче да набраја ауторе.

"Константиновић..."

"Досадно. Преамбициозно."

"Младен Ољача..."

"Морбидно. Недоречено."

"Бора Ћосић..."

"Сирово... недорађено..."

"Борис Пахор..."

"Никад чуо за њега."

"Новак Симић..."

"Ни за њега..."

"Фердо Козак..."

"Зар њему није право име Фердинанд?"

"Мира Алечковић..."

"Она пише романе?"

"Нисте читали 'Зашто грдиш реку'?"

"Лишио сам себе тог задовољства, признајем..."

"Има ли нешто што вам се допало?"

"'Зимско љетовање' од Владана Деснице."

Бранко врати књигу назад на полицу па крену да узме збирку песама Волта Витмена.

"Пре него што позајмите неку књигу...", огласи се Милица. "Постарајте се да вратите оне које сте већ узели."

"Онда нећу да имам повод да долазим овде."

"А наше превођење?"

"И то је један од разлога..."

"Вама увек треба разлог?"

Бранко се окрену и погледи им се сретоше.

Милица се осмехивала.

Заустио је нешто да каже, али она подиже белу коверту са стола.

"Ево још нечега..."

"За мене?"

"Да. Послали су на редакцију."

"Шта је то?"

"Позив на Трећи југословенски фестивал поезије. У Охриду. Следећег месеца."

"Фестивал? Зар вам се не чини, лепа моја, да речи фестивал и поезија не иду у исту реченицу?"

"А зашто не би ишле?"

"Фестивали су у ствари религијске прославе... А религија је опијум за народ, је л' тако? Онда... фестивали се одржавају у славу богова..."

"Или Бога."

"Тако је. Мада су у старом Риму и још старијој Грчкој такве манифестације, сем што су прављење да би се додворавало боговима, имале и својеврсни политички значај."

"Мислите да ће у овом што се организује у Охриду бити политике?"

"Ех, мила моја... Политика је свуд."

"Чак и у поезији?"

"У поезији је највише."

"Нисам баш тако сигурна..."

"Милице, ви увек избегавате са мном да причате о политици..."

"Зато што је политика досадна, драги Бранко."

"Али и политика је живот. Нарочито у једнопартијској земљи. Где је један политичар... Онај на врху... Бог. А ми остали - пучина грдна која сваког дана прави фестивале њему у част... И за његово... хм... Задовољење."

"И то каже песник који је написао песму о Титу?"

"Можда то није добар потез за уметника... али за политичара..."

"Ви нисте политичар."

"Не, ја сам нешто као глас са дна каце."

"Ма немој?"

"Да. Видите, драга, проблем са овим нашим социјализмом јесте то што уметник, књижевник нарочито... поготово ако је песник... он мора да прође кроз тај процес друштвене иницијације. Држава мора да га усвоји."

"Усвоји?"

"Тако је. Као што хранитељска породица усваја неко ратно сироче. И да од њега направи Друга Писца. Друг Писац је пример осталима, друштвено користан и одговоран појединац и о концу - добар комуниста. То јест - добар верник. Та његова посвећеност боговима... Богу... Увек је бивала награђена. Привилегијама, новцем, синекурама, сабраним делима... Тако власт показује пролетеријату и осталој руљи да су најумнији и најталентованији људи у овој земљи уз њу. А како онда може да буде лоша власт коју подржавају један Андрић и Крлежа? Не може, је л' тако?"

"Не може."

"Ето, видите..."

"Бранко..."

"Да."

"Ви желите да постанете Друг Писац?"

"Нисам сигуран да ме желе баш оваквог..."

"Каквог?"

"Оваког какав јесам... Од мене не може бити добар друг."

"Сигурни сте?"

"Апсолутно", рече Бранко, мало се замисли, па настави. "Свеједно... Они ће пробати да ме промене, ја им нећу дати. И из те колизије, тог трвења... Судара државе и појединца... Рађа се искра... Из искре се рађа ватра. А ватра... То је оно што човечанству највише треба."

"Ви сте, значи, тај Прометеј?"

"Прометеј? Нисам баш сигуран... Нешто не видим себе за десет година како висим прикован за стену док се нека птичурина гости мојој џигерицом."

"Немојте да сте тако суморни... То је само метафора."

Бранко се замисли, лице му постаде тврдо, очи заискрише неким тамним пламеном.

"Не", рече. "То није метафора. То је истина. То је исходиште, циљ, смисао свега..."

"Живот у вечним мукама?"

"Не", одлучно ће Бранко. "Пркошење боговима."

"Богу?"

"И њему."

"У Охриду ће бити и Флорика Штефан."

"Стварно?"

"И други ваши пријатељи и колеге песници..."

"Дивно. То, опет не умењаје политички значај те манифестације."

"Ви опет о политици."

"У нашој самоуправној заједници свако зна своје место, госпођо Николић... Чак и уметници. Иво Андрић пише о значају железнице, Скендер Куленовић говори на отварању рудника... Чујем чак и да је у јаму сишао... С рударима... Моје младе колеге рецитују своје стихове радницима на изградњи ауто-пута..."

"И вас су звали."

"Требало је да идем."

"Па што нисте?"

"Запио сам се с неким мојим Нишлијама у 'Устанку'... После смо певали четничке песме."

"Четничке?"

"Аха... Ја много волим ону Над Краљевом жива ватра сева... Она је најлепша."

Милица поче да се кикоће.

"Шта?", био је скоро па увређен Бранко. "Не верујете ми?"

"Не верујем ја вама ништа."

"Тако и треба. Уметници су највећи лажови на свету."

"Такви као ви - нарочито."

"Као ја?"

"Да. Мангупи."

"Свиђају вам се мангупи?"

"Да. Само..."

"Шта?"

"Проблем са мангупима је..."

"Да чујем."

"То што могу да ти се свиђају... Да те насмеју, забаве... Одведу у шетњу по Калемегдану и купе ти печено кестење... Могу да ти читају поезију на француском... Да тумаче Мајаковског, оштроумно, дубоко... И задиве те на сваки други начин... Само..."

"Само?"

"Мангупа никад не можеш да волиш."

"Јесте ли сигурни?"

"У томе је и невоља, Бранко... Нисам." 

(Одломак из рукописа романа у настајању "Звезда над празнином")

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације