ТЕШКО ЈЕ ПОНЕКАД СВАРИТИ НАШУ СТВАРНОСТ: Песник Дејан Алексић, о роману "Петља", додирима прозе и поезије, издаваштву

ДУГО се роман "Петља", како каже Дејан Алексић, припремао у њему, а време да га напише био је прошлогодишњи "локдаун", јер писати комплетну романескну структуру значи владати собом, бити самодисциплинован, имати континуитет у раду.

Фото Љубиша Симовић

Критика је први роман угледног и вишеструко награђиваног песника и дечјег писца, који је објавила "Лагуна", оценила као изненађујуће освежење на савременој домаћој сцени и снажну и узбудљиву причу о лавиринту скучених животних избора. Роман "Петља" недавно је представљен у Краљеву, где Алексић живи и ради као главни и одговорни уредник издавачке делатности Народне библиотеке "Стефан Првовенчани" и едиције "Повеља".

- Ако бих хтео да се нашалим, рекао бих да је роман резултат аутосубверзије - каже Алексић за "Новости". - Наиме, у мојим стваралачким плановима некада није било ставке која би гласила: написати роман. Чињеница да сам га написао израз је типичног подривања сопствених императива и прижељкивања. Али нисам прижељкивао ни да три петине живота проживим у лудилу урушеног друштва, а то ми се ипак десило и догађа се још увек. Отуда и идеја да напишем роман "Петља".

Да ли вам је за писање првог прозног дела била потребна петља?

- Волим да мислим како је моја истраживачка страст у књижевном стварању помало колумбовске природе: каткад се упустим у неистражено подручје, а жеља да сазнам на шта ћу тамо наићи већа је и силовитија од страха да ћу пропасти. У предео приповедачког умећа ушао сам као увелико формиран песник, са солидним искуством. И знао сам одмах да се тим за мене новим простором не смем кретати ношен претераним самопоуздањем и с конквистадорском гордошћу - да останем на трагу алегорије с Колумбом. Рад на роману планирао сам као вештину постизања погодне размере муке, посвећености и задовољства. Шта год да је претегло, не би ваљало. Од превише муке преседне вам посао, сувише посвећености зна да завара и одведе у слепило, а вишак задовољства подстакне сумњу у смисао.

Главна јунакиња Дина Поледица је млада, бунтовна, образована жена разапета између пољуљаних животних ставова и трагања за остварењем. Зашто сте прибегли женском лику?

- Најпре зато што сам желео да пригушим сопствени глас. Осим тога, учинило ми се да ће сама прича бити убедљивија и потреснија уколико се исприча из перспективе женског лика. Много је мог личног искуства и наука уткано у ову прозу. Али најмање што сам желео јесте да створим лик који ће бити, заправо, резонантна кутија за репродукцију мојих тонова. Тачно је да Дина Поледица кроз сопствени солилоквијум пласира ставове врло блиске мојима, али како сам одмицао с текстом и како је он добијао на сложености, постајао сам све свеснији необичне законитости приповедања по којој лик, ако су основе за његов развој добро постављене у приповедном поступку, почиње да живи независно од аутора. Врло је узбудљив тренутак у којем се то осети и препозна.

Поједини критичари су Дину упоредили са Вертером. У чему је сличност између ова два књижевна лика?

- Дина је, како сама за себе каже, особа с кваром. Тај квар види се и разуме само у одређеном контексту, у конкретном односу с општим етичким и вредносним нормама наметнутим друштвеним устројством, али и много чиме другим. Као образована особа врло истанчаног смисла за аналитички однос према стварима и појавама, с једне, и осетљивих рецептора за препознавање неправде, с друге стране, она је на свој унутрашњи живот неминовно навукла сумрак вертеровске трагике. Потрага за правом мером сопственог пристајања на свет какав јесте, један је од кључних генератора човекове сумње. Желео сам истаћи да константа Дининих сумњи има извесну универзалност, а да су време и простор у којима се она формирала као личност само декор, довољно утицајан да у индивидуи произведе бунтовничку нарав.

Колико је личног искуства имплементирано у књигу?

- Идеја за овај роман, заправо, и јесте покренута из тачака мог унутрашњег болног искуства. То је наслеђе трауматичног формирања младог човека у друштву обележеном вишедеценијским аномалијама, колективним психозама, поремећајем вредносног система и дезоријентацијом. И сам сам један од таквих. Како већ рекох, већина мог досадашњег живота протекла је под сенком такве стварности.

Кроз књигу се на више места провлачи поезија Новице Тадића, чак је и један од мота ове књиге део његове песме "Дунавски кеј".

- Нема међу нашим савременим песницима много оних који су на такав начин артикулисали унутрашње ужасе модерног човека. За осетљиву, мислећу људску природу данашњи свет је шарени пандемонијум, галерија варљивих слика и заводљивих звукова иза којих зева ждрело бесмисла. Поезија је један од начина да се опсене разобличе, да се прозре у стварност иза стварности. Чак и када има резигнантан тон, а најчешће има, отвара нам простор истине - дакле, очувава нам достојанство мишљења и доноси спокој.

Необична је композиција романа, од назива поглавља, до њихове повезаности...

- Рекао бих да овај роман обележава мешавина типолошких својстава - то је помало билдунгс роман, али је истовремено писан као исповедна реминисценција из првог лица, па се, у складу с тим, може окарактерисати и као роман карактера. Такође, могу се наћи елементи крими романа, али и мале есејистичке деонице. Али не би било грешка рећи и да је роман донекле дефабулизиран. Када је реч о композицији, план ми је био да се њоме подражава систематизација хаотичних фрагмената интимне прошлости главне јунакиње. Отуда, сасвим оправдано, утисак да је коришћен поступак монтаже.

Са новим књижевним искуством, где видите себе у будућности? Да ли као песника, дечјег писца или као прозаисту?

- Већ годинама стварам на неколико књижевних планова: поезија, драма, књижевност за децу. Роман ми је посве нова област. "Петља" је, дакле, роман првенац. Уопште, откада пишем одликовала ме је потреба да свој стваралачки потенцијал искушавам на више књижевних планова. Комичне конфузије у глави, изазване таквом поливаленцијом, гледам да окренем у своју корист. Не питајте ме како то радим. У једно не сумњам: доминантан простор мог израза остаће поезија. То је нека врста духовне и стваралачке завичајности.

"Повеља" је у последњих четврт века постала важна издавачка адреса.

- Сам часопис је један од ретких који успева да се одржи, чувајући квалитет свог садржаја и модеран ликовни идентитет. Тако је и са нашом књижевном продукцијом. Ми смо издавачка делатност библиотеке и захваљујући томе не стрепимо претерано над егзистенцијалним питањима. Финансирамо се из буџета Града и, делом, из пројеката код различитих фондова, од којих посебно треба истаћи Министарство културе и информисања. Језиком тржишне логике, али уз дозу здраве ироније, могу рећи да је "Повеља" постала нека врста културног бренда, а посебна вредност долази из чињенице да тај бренд није престонички.

И, на крају, да ли је за живот какав овде живимо, потребно имати петљу?

- И петљу и снажан стомак. Тешко је понекад сварити нашу стварност. Није једноставно ни проналазити решења. Најлакше је прилагодити се, еволуирати. Само што тада себи морамо поставити питање: јесмо ли то заиста ми?

УБОГИ ПОСТТРАНЗИЦИЈСКИ ЖИВОТ

Како вам данас изгледа Краљево?

- Као и већина градова те величине и таквих карактеристика, Краљево живи свој убоги посттранзицијски живот, надајући се бољим временима. А боља времена су, наравно, апстрактна вредност заточена у отрцаној синтагми. Прави живот је у малим временским јединицама и у детаљима. Знак прогресивне и емпатичне друштвене заједнице је кад видите да се јавни интерес прелама кроз систем потреба обичног човека. Све друго је демагогија. Мала илустрација, из мог непосредног окружења: живим надомак улице, дугачке сто метара, која се реконструише већ три месеца, а тај подухват трајаће сигурно до пролећа. Недавно сам помогао старици од осамдесет година, станарки из тог краја, да пређе преко блатњавог градилишта, заобиђе цеви, кратере, каблове, машине како би могла да се докопа властитог дворишта. Пола године, сваког дана, њој је одлазак у једноставну куповину питање судбинског ризика.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације