ИНТЕРВЈУ Тамара Алексић: Пет година живим без телевизора, радим са опрезом а не са страхом

ПОЗОРИШНА и филмска премијера ("Да кренемо испочетка" и "Пуцњи у Марсеју"), емитовање четврте сезоне научнофантастичне продукције "Предстража" и недавно завршене серије "Александра од Југославије", нова снимања и стари наслови у театру - пребукиран је распоред и биланс младе глумице Тамаре Алексић.

Фото Никола Скендерија

Увек расположена за несвакидашња искуства, открива на почетку разговора, за наш лист:

- Имала сам срећу да први пут радим са каскадерима у серији "Предстража" (Outpost). Загревање и вежбе, а онда те тако добро припреме да већ из другог пута овладаш борбом на степеницама и то са штапом. Нисам још видела финални производ, али је јединствено искуство.

Због чега је тако посебно?

- Углавном сам "трпела насиље" у позоришним представама - била злостављана, пребијана, силована... Први пут сам, заправо, ја батинаш. "Предстража" је америчка серија, играла сам и у претходној сезони. У овој имам маску која се ставља четири сата, тако да крећем на посао у један ујутро а враћам се кући следеће ноћи... Занимљиво је радити са свим тим - маском, корсетом, костимом, скривеним штиклама... И још треба да се тучем! Играм Џању, једну од богиња Хаоса. Снимано је у Београду и негде се већ емитује. Не знам где, јер већ пет година немам телевизор.

Поред толико улога у различитим филмовима и серијама, избацили сте га из куће. Зашто?

- Схватила сам да уз лудило од мог распореда, с телевизором не стижем да урадим све што је потребно. Пошто ми је само одвлачио пажњу, одлучила сам да је много боље склонити га. Јер, или немам времена да гледам ТВ или ме "навуче" да останем до касно у ноћ.

Фото Никола Скендерија

Како се осећате док посматрате себе на екрану, хватате ли накнадно сопствене грешке?

- Волим да себе гледам искључиво зато да бих схватила шта је ок, шта није и треба исправити следећи пут. На чему треба да се поради, а шта је у реду. То је нека врста усавршавања. Раније ми је било само непријатно док гледам себе, сада размишљам како даље. Обраћам пажњу на глас, гестикулацију, фацијалну експресију.

Да ли глумац примећује и несвесне радње, поновљену мимику или гест?

- Понекад. Онда пробам да анализирам зашто је дошло до нечег мог приватног које је излетело и покушавам да га контролишем следећи пут. У глумачком животу изузетно су занимљиве те несвесне радње и поступци који се јаве, а ниси их испланирао. Нису ни твоји. Прихватиш их са сцене, из лика који тумачиш. Сећам се да кад смо на факултету радили "Мурлин Мунро" , константно сам имала потребу да ломим руке једну о другу. Тек касније читајући о невербалној комуникацији, открила сам да тај гест указује на деструктивност према себи - што је, заправо, тачан опис лика.

Који је лик имао "продужено" дејство на вас?

- Грејс из "Догвила" и Дејзи у "Великом Гетсбију". До те мере, да док смо спремали "Гетсбија", једном сам у четири ујутро устала презнојена, са анксиозним нападом, у стилу "јао, шта ћу сад да радим". Онда сам схватила да то није мој лични проблем и да треба да наставим да спавам, а о томе да мислим тек сутра. Свака улога коју сам тумачила оставила је неки печат, преиспитивање, слагање или неслагање са ликом.

Фото Никола Скендерија

Играли сте и проститутке и краљице: је ли теже идентификовати се с Наном или краљицом Маријом?

- Најтеже је то постићи са дводимензионално написаним ликовима. Потребно је познавање психологије, посматрање људи, машта и разумевање писца да би знао како да га даље растумачиш. Жена као објекат често се појављује и у животу и у литератури, а ти треба да играш особу од крви и меса. У тим оквирима, кроз ситне радње, макар начином на који јунакиња гледа, захваљује се, смеши, пије чај - покушаваш да направиш комплетну особу.

Јесте ли до сада имали улогу у којој лепота није била главни фактор?

- Било их је више. Играла сам дечака у Брехтовом комаду "Дечко који каже да, дечко који каже не". Играла сам и изразито ружну шестогодишњу девојчицу Нинку у представи "Последњи рок". Редитељ Валериј Кирилов инсистирао је да будем "караконџула" од детета: сваки дан долазила сам на пробу другачије "унакажена". Понекад бих себи нацртала масницу на оку или стигла на пробу прљаве косе, поцепана, самлевена, ненаспавана. Јер, редитељ ми је рекао: "Дај ми сваког дана нешто ново!" Био је то веома интересантан процес.

Ових дана играте Касандру у новој представи "Да кренемо испочетка" на сцени "Мадленијанума"?

- Касандра је манипулативна, интелигентна, размишља неколико корака унапред, добро познаје људску психологију и ослања се на све аспекте свог женског бића. Позадинска прича је њена лична трагедија коју неће поделити с другима. Али, због ње је бесна и жели да "спали" све око себе.

Њеног партнера из младости игра Љубомир Булајић, за којег вас везују многе улоге у Шотриним остварењима, а и будуће кумство?

- Као да радим један пројекат у епизодама! Ту где нешто стане, настави се друго. Шотри сам захвална на свим приликама које ми је дао. Долази и на представе, прати своје глумце и на телевизији, верује им. Зато им даје тако крупне кадрове. "Џон Вејн" глуму - без глуме. Само очи. А с Љубом, радила сам "Шешир професора Вујића", "Санта Марију", "Писмо или глава", "Великог Гетсбија", "Александра од Југославије" и сад ову представу. Сваки пут кад радимо заједно - као да сам дошла кући.

У "Александру од Југославије" играли сте краљицу Марију, која је улога у филму "Пуцњи у Марсеју"?

- Француска новинарка која је пратила процес убицама. Одлепила сам на сценарио! Рађен је према стварним записима са суђења. Гордан Матић је маестралан редитељ.

У "Демократији" на сцени БДП тумачите шефицу кабинета?

- То је једно од најлепших професионалних искустава. Процес је био веома интензиван. Као да сам упала у паралелни универзум: пристојност, љубав и подршка редитеља Мићуновића, створила је предивну заједницу у самој екипи. Такође, сјајна композиторка Ирена Поповић успела је да ми разбије страх од певања. Један од главних квалитета представе је да може да комуницира са свима, било ког убеђења и опредељења.

Кад се тако много ради (поготово серије) постоји ли страх због пандемије?

- Радим са опрезом, али не са страхом. Страх не сме да паралише. Узмеш га под руку и идеш лагано. Рационално, да емоције не воде тебе већ да си ти с њима у партнерству. Да оствариш контролисану слободу или слободну - контролу.

Миња и Бранка спона са Шотром

НА сцени "Мадленијанума" играте и у "Нани", "Великом Гетсбију", "Ани Карењиној". Доскора и у представи "Долче вита" с Мињом Суботом...

- Бескрајно ће ми недостајати. И Миња, и Власта, и сви који су нас напустили... Иначе, да није било Миње и његове Бранке, можда никад не бих упознала Шотру нити би ме он спазио, можда не би ни било оних дивних улога. Посао би ми, свакако, ишао неком другом трасом, а приватно бих била ускраћена за то двоје потпуно невероватних људских бића...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације