ВЕЛИКА МИ ЈЕ ЧАСТ ШТО САМ ИГРАЛА МИЛИЦУ МИЛЕТИЋ: Катарина Каја Жутић о значајним улогама у актуелним пројектима, екологији, сликарству...

ПАМТЕ је као веома младу глумицу која је својим појављивањем у уметничком свету направила прави тектонски поремећај. Несвакидашња, бунтовна, неприлагођена конвенцијама и стереотипима, гамен, женски мангуп, урбана и енергична, више недоступна јавности за разговор него пријемчива.

Фото Н. Скендерија

Своја и независна. Помало дрска девојка дечијег лица постала је озбиљна уметница и омиљено филмско и ТВ лице код публике. Кажу "да има оно нешто". Неки то називају харизмом, неки животним соком, неки вулканом којим уз незаобилазан разоружавајући осмех "спали" кадар. Како на филмском платну, тако и у позоришту, она се игра као да је у свом дому. Сваку улогу удобно носи као добро скројени капут. Ћерка великана глумишта Милоша Жутића и Светлане Цеце Бојковић, Катарина Каја Жутић ради више него икада. Изгледа да домаће драме и серије није могуће замислити без "савршеног зачина", пикантног, љутог, горког и слатког, чије је име Каја.

Управо је завршена друга сезона необичне серије "Швиндлери". Да ли је прича о паланци и њеним "уврнутим", ишчашеним, стриповским, помало и карикатуралним ликовима и њиховим комплексним односима и неочекиваним догађајима заокружена - или су паланка и паланчани вечни?

- Мислим да су ликови из паланке свакако стереотипови и као такви јесу вечни. То је био још један пројекат у коме сам уживала радећи. Задатак је био изузетно занимљив, било је много више чињеница које је требало сакрити него оних које се показују. Ретко добијам такве улоге, самим тим изазов и задовољство је било веће. Екипа је била дивна, први пут сам сарађиваља са младим Славеном Дошлом и са редитељком Слободанком Радун. Такође сам имала дивну сарадњу са мојим драгим колегом и пријатељем Дејаном Луткићем.

"Тате", Фото А. Крстовић

Мини серија "Породица", која прати последњих 48 сати заједничког живота Слободана Милошевића са породицом на слободи, до момента његовог хапшења и каснијег изручења Хагу, изазвала је велику пажњу публике. Једни су одушевљени кастингом и умећем колега, а са друге стране јављали су се они који су сматрали "да нема довољне временске дистанце од тог периода, да би се снимала серија". Да ли су вам се слегли утисци, и како би ви оценили цео пројекат?

- Мени је, као неком ко је учествовао у том пројекту, задатак био изузетно значајан.

Мислим да је важно да говоримо и размишљамо о том времену, јер нам оно претходи, па ћемо на тај начин лакше сагледати садашњи тренутак. Као народ, склони смо томе да невероватно брзо заборављамо новију историју, а ону старију памтимо као слонови. Имам утисак да готово сви могу да вам кажу ко је био Душан Силни, па се иза њега протеже велико острво ничега и онда данашње време. Зато мислим да је важно подсећати шта се догодило пре двадесет година. Мени је било занимљиво то што ми Слободана Милошевића нисмо коментарисали, хоћу да кажем да га нисмо ни нападали ни бранили, он није представљен ни као позитиван ни као негативан лик, изнесене су само чињенице које су познате и остављено је свакоме понаособ да донесе свој закључак о тим догађајима и ликовима који се ту појављују.

Дејан Луткић, Фото Н. Вукес

У серији сте тумачили лик Славице Ђукић Дејановић, и данас активне политичарке. Како сте је ви доживели као жену и политичарку?

- Пошто се ради о мојој савременици, особи која је и даље активна на јавној и политичкој сцени, одговорност је била велика. Гледала сам све њене интервјуе и некако покушала да дочарам ликовност улоге, али држала сам се написане линије лика. Славица у нашој серији представља особу која се држи својих начела и у најтежим тренутцима, и та доследност, кодекс части и храброст чини кичму тог лика и мени је било битно да се то види и препозна, поред, наравно, препознатљиве мимике и начина говора.

Да ли је "Породица" и за вас прича о "почетку краја једне породице, једне земље и једне епохе", како је то рекао редитељ серијала Бојан Вулетић?

- Слажем се са Бојаном, то јесте и по мом мишљењу оно о чему говори ова серија. Било ми је изузетно потресно кад сам је гледала, јер сам ја из свог угла сведочила том времену.

Публика вас је заволела и у улози Руже Шишарице у теленовели "Тате". Школовани сте да играте у сваком жанру, како вам је "легла" улога у овој жанровској мешавини комедије и теленовеле? Волите ли да играте у тој врсти пројеката?

- Уживала сам у улози Руже и морам признати да ми је много жао што то није дуже трајало. Једва сам чекала да прочитам шта ће даље тај лик да закомпликује и стварно је било задовољство радити на том пројекту. То је било одлично написано, некако животно и питко, екипа је била у дивном, веселом и радном расположењу и с временом смо сви постали као нека проширена породица.

Фото Страхиња Аћимовић

Ваша Вида у серији "Моја генерација З" такође је улога коју је публика заволела. Некада су вас доживљавали као младу, бунтовну жену, а како ви доживљавате данашње клинце? Многи их критикују као генерацију без идеала, са погрешним музичким укусом, као дрске и охоле, који не поштују никога и ништа?

- Мени ти епитети звуче познато када се сетим своје младости, и тада су били неки маторци који су исто тако коментарисали нас младе. Мислим да то није тачно, да су млади једноставно млади и да се као такви не сналазе најбоље међу нама старијима. Или се ми не сналазимо са њима? Свакако, ја навијам за младе и ако и јесте понешто од тих епитета истина, то је грешка родитеља, а не младих.

Лако и са умећем играте и у серијама из епохе као што је "Santa Maria della Salute". Улогом Весне Милојевић били сте део екипе која нам прича незаборавну причу о нашем дивном Лази Костићу. Пуно се снима серија из епохе, из наше блиске и оне даље историје. Учимо ли сопствену историју из почетка кроз серијске пројекте, учимо ли оно што нас нису учили у школи?

- Признајем да не знам шта сада клинци уче у школи, али ми смо учили о Лази Костићу. Међутим, увек је занимљивије кад се уместо брда књига пред вама нађе ТВ и онда из серије научите пуно тога. Могло би се рећи да је то модеран начин учења, али ипак је најбитније да се то знање пренесе и на младе генерације, а и старији да се мало подсете.

Филм и серија "Име народа", прича о животу и раду угледног адвоката Светозора Милетића, борби његовој и његових наследника, Милице Милетић, коју сте тумачили, и Јаше Томића, за права српског народа у Аустоугарској, у режији Дарка Бајића и по сценарију Милована Витезовића, високо је вреднована и изазвала је велику пажњу. Каква искуства носите са овог пројекта. Како сте ви доживели храбру Милицу Милетић?

- Када сам прочитала сценарио нисам могла да верујем да сам добила да играм ту улогу.

Деловало ми је толико добро као да не може да буде истина. Са великим поштовањем приступила сам раду и припремама за снимање. Нисам знала готово ништа о тој великој жени пре снимања и заиста ми је драго да ми се пружила прилика да тако одважну и знамениту личност одиграм пред камерама. Она је била једна од првих боркиња за женска права почетком 20. века, уздигла је новинску редакцију и била храбра новинарка која је претрпела много тешких животних удараца и из те борбе изашла чиста и величанствена. Заиста је била велика част играти ту улогу.

"Давне" 2013, основали сте са пријатељима бенд "Камиказе". Као главни разлог бављења музиком наводили сте скретање пажње на еколошке проблеме. Они су актуелнији него икада. Шта ће "Камиказе" да раде данас?

- Нажалост, "Камиказе" су на паузи из много различитих разлога. Истина је да би данас, можда више него икад, био потребан подстрек да треба да чувамо природу и њена богатства, али постоје и други начини те борбе, само је битно да у њој истрајемо.

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације