Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Повратак завичају

Слађана Илић

07. 09. 2021. у 16:34

СИМОН Симоновић, песник, есејиста, прозни писац и издавач, заувек нас је напустио 2020. године.

Збирка огледа, записа, чланака и расправа "И тако..." ("Танеси", Београд) последња је његова за живота објављена књига. У њој је он представио своју духовну породицу. Да је био човек нежности и побуне, како је то својевремено написала Марина Вулићевић, новинарка "Политике", видимо и из избора текстова који је начинио за ову књигу, вероватно с тихим, а непогрешивим наслутом да нас напушта.

Сигурно да је то један од разлога његовог специфичног повратка завичају, граду упечатљивих јунака Боре Станковића, мајстора приповедања, посебних по интензивности емоција и њихове манифестности, специфичне само за Југ. Такве емоције, блиске Симону Симоновићу, човеку нежности, нашле су место у његовом тексту "Две Борине окупације", први пут објављеном у "Вечерњим новостима" 2018. године. Тај текст садржи и сећање на Симоновог оца Ристу М. Симоновића, великог српског интелектуалца и врањског племића, чији су и лик и дело имали значајан утицај на духовни развој сина, као и на одувек будну љубав према књижевности која је, осим из њихових читања, константно зрачила с полица породичне библиотеке, највеће у Врању, која је садржала више хиљада књига, часописа и новина.

Потом Симон Сомоновић оживљава сећања на рођене Врањанце Ђорђа Тасића и Јустина Поповића који су одрасли заједно, а као интелектуалци полемисали. Када су Немци окупирали Београд и ухапсили Тасића, Јустин је узалуд покушавао да га спасе. Њихове животне путеве и судбине одредила је политика, механизам тоталитаризма.

Повратак завичају Симон Симоновић употпуњава текстовима о веровањима и обичајима врањског краја. Зато је у књигу сврстао текстове "Крљавештица", "Обред и песма" и "Шапранце", у којима описује детаље у вези с покладама везаним за животне циклусе. Осим што нам омогућава да стекнемо детаљна сазнања о наведеном, Симон Симоновић нас упућује у историју појединих лексема, карактеристичних само за говор тога краја. Утицај обреда и веровања на стваралаштво Симона Симоновића потврђујемо читајући његове песме "Пролећна" и "Вишња", које је такође сврстао у ову књигу.

Поред наведених, у њој су заступљени текстови које бисмо могли назвати лирски представљеном историјом савремене српске књижевности. Из пера Симона Симоновића она једноставно не би ни могла бити другачија. Те странице, садржане у овој књизи, за нас су најузбудљивије, најлепше. Није чест пример да писац, не само с поштовањем, већ и с љубављу, пише о другим писцима, особито о својим савременицима. У тексту МЈВ, написаном новембра 2015, а објављеном у Српском књижевном листу 2016, се каже:

"Познавао сам и познајем писце који су написали најбоље књиге српске књижевности. Једино за Милоша Црњанског и Мирослава Јосића Вишњића (1946-2015) не морам да кажем да су писци. Не само што су њихова имена и презимена необична. Они су писци, а затим су Милош Црњански и Мирослав Јосић Вишњић".

У истом тону Симон Симоновић пише о Васку Попи, кога сматра најзначајнијим српским песником друге половине 20. века, као и о јунацима прозе Данила Николића чији је роман "Фајронт у Гргетегу" добио НИН-ову награду 1999. године. Подстакнут тим догађајем, Симон Симоновић пише читав осврт на целокупно дело овог писца, настојећи да то учини из милоште имитирајући његов стил.

Духовну породицу Симонову чине и Рембо, Бодлер, Александар Дима, Брехт, Мацуо Башо и многи други, најбољи, о чијем делу су о овој књизи сабрани текстови. Она нам је, као припадници знатно млађе генерације, омогућила да из посебног угла проучимо тај посебан "списак званица" које је окупила књижевност.