ЖРТВЕ ВАПИЛЕ ДА СРБИ ПОДИГНУ СВОЈ КРСТ: Архитекта Новица Мотика о Спомен-музеју "Стари Брод" код Вишеграда

ДА ЛИ је ово из ваше младе душе изашло? - ту на обали Дрине, питао је Петер Хандке, грлећи чврсто аутора спомена "Стари Брод", архитекту Новицу Мотику, рођеног 1991. године.

Фото Н. Јанковић

Пре једне деценије, са Емиром Кустурицом и једним британским новинаром који по задатку о Старом Броду, доследно до краја, није желео ништа да зна (није објавио ни слово), репортер "Новости" био је на овом стратишту. Ничега ту, осим чесме и једног крста, није било. Данас, уз спомен-комплекс неупоредив са било којим другим на земаљском шару, баш као што је усташки цивилизацијски суноврат неупоредив са било којим злом које човечанство памти, долазак на ову обалу Дрине душа осећа као - Васкрс.

- Отпутовао сам реком мисли, душом живео, а телом био присутан тог светог дана 1942. године, гледајући са врхова животе који се гасе и свеће које се пале. Њих 6.000. Тако сам унео Свету слику у Свете зидине, стварао сам невинима дом, да ту певају вечну песму. Дом је сачињен од очију, тела, душе, светости и светлости, да непомични кроз време причају причу невиности. Ова прича зове се још Историја страдања 6.000 Срба. Када дођете пред њихов дом, који носи име "музеј" и "споменик", имам потребу да појасним - део који видите над водом, сваки корак начињен унутра је корак хиљаду страдалих - каже Новица Мотика, и додаје:

СУСРЕТ Нобеловац Петер Хандке и  архитекта Новица Мотика, Фото Приватна архива

- Чекао сам рађање јутра и трептај сна у коме је "конзола", тај унутрашњи део, проговорила. Било је то Свето опело, након 76 година...

Тако је величанствено дело постало дом нашег проклетства и нашег спасења. Како одавде гледати на људе, на безмало цео један народ, који је тако дуго о свом крсту ћутао, либећи се да га напокон подигне и крочи у живот? И како описати тај корак у вечност данас, то олакшање што Стари Брод, овакав какав је данас, постоји?

- Одбијала ме је помисао о нашем површном односу према култури сећања. Та хладноћа мермерне плоче и крста. Кренуо сам корак даље, ми данас носимо овај крст, нико други.

Хајде да се њиме бавимо: у мени, река Дрина и река Срба, тај збег који је падао под усташким камама, спојиле су се, кад су одсецане руке и ноге, ломљене лобање... Тако је оно скривано 70 година за годину дана добило обличје, то је Божја воља - додаје аутор здања на обали Дрине.

- Доживео сам дубоко себе као жртву тих ратних година. Рођен 1991, оца сам изгубио у Сарајеву '92. године, кад ми је било свега 13 месеци.

ПАМЋЕЊЕ Скулптуре српских жртава у Дрини, Фото Приватна архива

Тако је на овом месту и Матија Бећковић рекао Новици: "Мора бити Божја воља, ко би иначе злочинцима дао апарат у руке, да тог трена фотографишу историју, сваки најморбиднији детаљ, да би се касније могли поносити својим 'делима'"... Обимна фото-архива усташких злочина, до данас је сачувана.

Једно је извесно: светлост којом Стари Брод данас обасјава живот и људску историју, дело јединствено, комад вечности на земљи наћи ће пут до очију и душа милиона широм света. Као што је ово место "нашло" Петера Хандкеа након што је исписао "Моравску ноћ", један од највећих епова о Србима, о нашем Самарканду и нашој Нумансији. Он се, са аутором "Подземља", упутио на крстарење ка Старом Броду. Ту се нобеловац, као и толико пута до сада окренуо жртвама - да не остану, после ужасне смрти, утопљене у вечну тишину Дрине.

И то је гест, још један, најискренијег пријатеља, још један сигуран пут до истине.

У знак сећања на покољ, тек 2008. године подигнуто је обележје у Старом Броду. Маја 2010. године започета је градња спомен капеле и звонаре, а 2019. овде је освештан дирљиви, јединствени спомен-музеј.

Фото Н. Јанковић

Сведочанство је о ономе што историја неумољиво памти: на пролеће 1942. године Црна легија Јурета Францетића, потпомогнута муслиманима из ханџар дивизије, започела је офанзиву с намером да истребе српско становништво и да границе НДХ прошире до Дрине. У збеговима се нашло на десетине хиљада цивила из Сарајева, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова..." Спас су тражили у Србији, али су Италијани блокирали пролаз према Вишеграду. Суров, зверски крај, људи су дочекали у селима Стари Брод и Милошевићи.

- Више од 300 жена, иако већина њих није знала да плива, на Младенце скочило је у Дрину, својом вољом одлазећи у смрт. Више од 6.000 недужних масакрирано је на обали, на најсвирепије начине. Чак је и немачка јединица смештена на десној обали Дрине, покушавала да усташе одврати од зверстава, са Недићевим војницима су неколико хиљада људи избавили. Усташе су жене силовали, децу набијале на бајонете, вадили очи" Лешеви су плутали Дрином одавде до Вишеграда. Женске косе расплетене по води - делови су сведочанстава преживелих, Милке Поповић, Љубице Планинчић, Риста Боровчанина, Драга Крстића...

За покољ у Старом Броду и Милошевићима нико није одговарао.

Шта ће намерник затећи у Старом Броду данас? Из Дрине 27 скулптура, 39 ликова жена, деце и невиних људи - вапи за људскошћу. Унутар меморијалне зграде, "конзоле", под плавичастим пригушеним светлом зид је, а на њему су исписана имена 6.000 жртава. Изнад свега, високо у обали је црква. У њој, међу фрескама и мученицима са Старог Брода, лик је девојчице Милице Ракић, убијене 1999. године.

Фото Н. Јанковић

Питање је времена када ће жртве из Старог Брода бити уведене у свете, тај дан ће, извесно, доћи.

Као и онај, када ћемо после толико узалудног лутања понети свој крст, јер је наш. Чини се, одавде из Старог Брода, док се тек стечени мир насељава у душу, уз осећај захвалности аутору овог данашњег "Старог Брода" - све ће тада набоље кренути.

Дело младог човека

Пред Старим Бродом, посетилац остаје затечен чињеницом да је споменичко-музејски комплекс дело веома младог човека. Када је спомен завршен, архитекта Новица Мотика имао је 27 година. Радио је без новчане надокнаде, "да светлост потраје дуже од угашеног трептаја". Влада Републике Српске одликовала га је Медаљом заслуга за народ. Са 13 месеци, у ратном Сарајеву, остао је без оца. Тражећи животни ослонац, иконописањем је почео да се бави са осам година, а сликарством седам година касније. Дипломирао је на Факултету техничких наука у Новом Саду, на департману за архитектуру и урбанизам. Прве озбиљне пројекте почео је да ради већ у 23. години живота...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације