СНИМИЋУ СЕРИЈУ О НУШИЋУ: Горица Поповић о сценарију који је написала о животу чувеног комедиографа, "Попадији", оази на Сребрном језеру...

ЗА насмејану и увек запослену Горицу Поповић, без обзира да ли је у позоришту или у својој оази на Сребрном језеру, пензија је само слово на папиру, а здравље бег у природу, пливање, ручни радови, музика.

Фото Миша Обрадовић

Позната глумица, коју тренутно гледамо као Живану у трећој сезони "Попадије" (петком, у 22.05, на Првој ТВ), а памтимо као Шиљу у "Националној класи", књегињу Милицу у "Боју на Косову", Дару у "Бољем животу", Весну у "Каљавим гумама", свој живот је "скоцкала" тако да све изгледа једноставно. Пре свега, каже у разговору за "ТВ новости", важно је бити остварен у послу који волите и бити му предан тако да вас не замара већ пуни енергијом. Затим, створити оазу у природи за бег из загађења и ужурбаности која је синоним за стрес, а томе још додати дружење са пријатељима, креативни рад рукама, животиње, музику, читање, али и писање.

- Када год можемо, одлазимо ван Београда у нашу кућу на Сребрном језеру. Тамо имамо велико двориште, три пса и то нам је заиста оаза где највише боравимо. Веома волим Васкрс и сада смо окупили породицу и пријатеље тамо на језеру. Одмах после празника треба да почнем да радим у Атељеу 212 представу по мом тексту "Маторци" за велику сцену. То је комедија коју сам написала за позориште и за мојих шест колега, а режираће је Ђурђа Тешић. То се сад увелико спрема и требало би са том представом да затворимо Белеф почетком јула - открива нам Горица Поповић која се од ране зоре бави једним од својих хобија.

- Шијем себи тунику од неког интересантног материјала. Не могу да не радим те стварчице, то ме баш одмара и релаксира. Имам и здравствених проблема, а и 72 године, ако вас неко пита, али не дам се. Мислим да је заиста важно да човек буде активан, здраве главе, да размишља и буде креативан, и, ето, то је неки мој рецепт. Живот се не завршава у шездесетој, а ни у седамдесетој.

Фото Прва промо

* Нисте увек у Београду, али ту сте недавно одржали дивно вече под називом "Илузије у театру". Да ли и даље верујете у ту илузију о којој сте причали?

- Наравно, и у пензији верујем. (смех) Верујем зато што када једанпут уђете у тај свет, не излази се из тога тако лако. То је нешто што јако прија и тај позив је заправо нека врста оазе у коју можете да се склоните од свакодневице, од проблема, од свега што нас окружује и то је нека врста игре, па се вечито играш. Наравно, тај позив није тако лак како сада звучи када га описујем, али он заиста пружа много могућности. Пре свега, живите у неком другом свету одмакнути од стварности, и живите неке ликове односно људе чије су биографије сасвим различите од ваше, што је баш занимљиво. Веома волим тај позив и уживам и даље у њему и у тој илузији коју покушавамо да пренесемо и публици.

* Какви су ваши утисци о серији "Попадија" и шта још можемо да очекујемо од ваше Живане?

- То је било дивно снимање у околини Београда, тачније Великој и Малој Моштаници код дивних домаћина који су нас трпели, што није увек лако. Стизале су нас и велике врућине, па када на 37 степени Целзијуса у једној соби буде екипа од 20-ак људи треба то све издржати. Али, мислим да смо урадили леп посао. Имамо фанове те серије и баш сам задовољна. Открићу вам да ће бити срећан крај. То смем да вам кажем, ништа више. (смех)

* Да ли сада снимате нешто ново?

- У јулу и августу треба да наставимо да снимамо трећу сезону серије "Зборница". То је симпатична и дивна прича о наставничком колективу у једној основној школи, а у уиграној екипи су Небојша Циле Илић, Дејан Луткић, Каја Жутић, Анка Гаћеша. Затим, треба да снимам за РТС документарно-играну емисију о Зори Кораћ, коју ћу да играм. Она је легендарна жена која је много значила РТС. Била чувена уредница и радила је многе емисије. Такође, очекујем финиширање договора са РТС око серије о Браниславу Нушићу, коју сам написала, и с којом сам мислила да обележимо 160 година од Нушићевог рођења.

Фото Атос филм

* Дакле, још један текст из вашег пера, али сада за телевизију.

- Написала сам сценарио јер сам била инспирисана серијом Би-Би-Сија о Чарлсу Дикенсу коју је водио њихов чувени глумац Дерек Џекоби. То сам видела још пре десет година, када је била Нушићева 150. годишњица и дошла сам на идеју да испричам причу о Нушићевом животу који је био изразито богат, врло занимљив, често необичан, али често и трагичан. Изгубио је сина добровољца у Првом светском рату, ишао преко Албаније, био у затвору у младим данима због песме, пропао је на неким изборима за академика па је то накнадно поправљено... Оснивао је позоришта, много писао и на крају толико написао о нама да то све важи и данас, јер, нажалост, нисмо много научили. Мислим да ће то бити врло интересантна серија.

* Како је изгледало писати о писцу и када ће то бити реализовано?

- Читавог једног лета сам се дружила са Нушићем и са литературом која је, хвала Богу, богата. Проучавала сам његов живот у танчине, и детињство и његово порекло које је врло необично. Сам је говорио за себе да има и цинцарске и арнаутске и српске крви. Замисао је да идем кроз места где је он боравио, испричам шта је где писао и доживео, ту ће бити анегдоте о његовом животу, као и одломци из филмова и представа насталих по његовим делима. Тај сценарио је прошао пре десет година на конкурсу РТС, међутим нису нађена средства. Већ сам изгубила наду да ће то бити снимљено, али добили смо потврду од неких уредника да им се то допада и да ће сада да се траже средства.

Фото Атос филм

* Да ли се сећате вашег првог искуства пред камером? Да ли сте знали да ће то бити тако значајно?

- Редитељ и глумац Тори Јанковић, иначе Крагујевчанин, дошао је у, Крагујевац да снима филм "Крвава бајка". Тада сам била трећи разред гимназије и већ сам била глумица аматер у драмском студију у Дому омладине. Он је ушао са асистентом у мој разред и изабрао ме за епизодну улогу младе. У сцени иде поворка сватова, наиђу Немци, скину све мушкарце, чак и младожењу, и пострељају. А ја имам један крупни план, док у венчаници и са цвећем у рукама гледам за мојим младожењом. Прва, заправо филмска улога ми је била код Ђиђе Карановића у филму "Мирис пољског цвећа", а било је и ТВ драма у почетку.

* Да, али прекретница је била "Национална класа" која је постала култни филм.

- Уживали смо снимајући тај филм. Много смо се дружили, а Гага, (Драган Николић) као духовит човек, био је покретач, као и редитељ Горан Марковић. Нисам претпостављала да ћу добити Златну арену за улогу Шиље и можда је неправда према том филму била што није добио више награда. Многи су се питали "ко је сад ова" и "откуд сад то", јер то је био фестивал у Пули где је било тридесетак филмова из целе Југе. Међутим, срећом врло брзо сам почела да радим и снимила филмове "Доротеј" и "Пад Италије". За улоге у тим остварењима добила сам у Нишу награду "Царица Теодора", а и за касније за филм "У раљама живота".

Фото В. Данилов

* Што се телевизије тиче, млађи вас памте и по улози у серији "Бољи живот" коју су сви гледали и која је обележила једно време.

- Јесте и сад се репризира, а људи веома воле ту серију. Када ме је продуцент Слободан Павићевић, са којим сам иначе радила "Националну класу" и ове друге филмове, питао "Шта радиш следећих годину дана", зачудило ме је. Ушли смо у то не знајући како ће све да се развије и колико ће публика да заволи ту серију и све те јунаке који нас дуго прате. Верујте да ми се и данас обрате именом лика из те серије и понекад ми неко каже "Даро, Даро". То је онако чудно и симпатично.

* У Атељеу 212 неприкосновена је ваша ауторска представа "Брод плови за Београд".

- Увек сам захвална колегама и гостима из света музике који дођу и дају допринос томе да скупимо новац за рецимо један нови пројекат у позоришту. Карте су нешто скупље, али се увек разграбе, па и пре него што изађе репертоар постоје листе чекања.

КАДА ЈЕ ТВ БИО ДОГАЂАЈ

* СВЕДОК сте времена када је телевизија тек стигла код нас. Како је то изгледало из вашег искуства?

- Одрасла сам у Крагујевцу, завршила сам гимназију тамо и после сам дошла у Београд, значи давна су то времена. Када су телевизори тек стизали у наше куће, имали смо мало наследство од неког деде из Америке које нам је омогућило да купимо све техничке уређаје, и фрижидер и усисивач, и фићу, и на крају и телевизор, наравно тада црно-бели. Једини у крају смо имали ТВ, тако да су комшије долазиле и гледале. Сећам се и ситуације када ме је отац водио у спортско друштво Раднички, чији је био некадашњи фудбалер и потом функционер. Тамо је на телевизору био филтер у више боја који се монтира и имате као утисак да је слика у боји. Тога се сећам, јер то је био догађај. Касније, наравно, телевизија је ушла у многе домове и сећам се времена када су постојала само два програма. Када се други појавио, то је исто био велики догађај, а видите где смо данас.

Препоручујемо

Познати

0 0

БИЉА И ГОРИЦА СА КЊИГОЉУПЦИМА: На шеталишту крај Сребрног језера отворен несвакидашњи кутак за читање

04. 07. 2021. у 13:18

Култура

0 2

ЗА ЉУБАВ НИЈЕ КАСНО НИКАД: Горица Поповић о улози Весне у "Каљавим гумама", сарадњи са Крисом Малкијем и Аидом Туртуро...

13. 03. 2021. у 10:38

Култура

0 1

ПРОБЛЕМАТИЧНИ НАСТАВНИЦИ И ЛУЦКАСТА ПОСАДА: Нова серија "Зборница" и наставак "Авионџија", од 19. маја, на Суперстар ТВ

14. 05. 2022. у 10:14

Култура

0 0

ЈУБИЛАРНО ИЗВОЂЕЊЕ ПРЕДСТАВЕ "СЛАВНА ФЛОРЕНС": На сцени Атељеа 212 комедија о "најгорој оперској певачици 150-ти пут

07. 06. 2021. у 15:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације