ЈЕДАН ЋИЛИМ, ВЕЗЕНИ ПЕШКИР, СЕЛО И МАЈАЛУК: Југослава, Драгана и Љиљана, о емисији "Знање имање", гостопримству нашег домаћина...
У КОЈИ год кутак Србије да зађете, ако је ту икада дошло "Знање имање", мештани ће то сигурно поменути. Ова чувена емисија једна је од три најстарије на Радио-телевизији Србије и већ 51. годину се посвећено негује љубав према природи, селу и родном крају.
Први уредник и водитељ била је Косара Балабановић, а њеном трасом вешто је наставио Захарије Трнавчевић. Деведесетих је Зоран Гајић у студију са научницима, политичарима и сељацима расправљао о аграрном сектору. Селу се поново креће у сусрет двехиљадитих на иницијативу уреднице и водитељке Јасмине Никитовић Стојичић. Мисију својих претходника данас настављају три даме - уредница Драгана Попов, коуредница Љиљана М. Петровић и супервизорка Југослава Ђурица, в. д. уредник редакције актуелности. На шта се туже, а чиме се поносе наши дивни домаћини, којима је село и даље велика инспирација, сазнајемо недељом пре ручка, у 11.00, на РТС 1. Емисија "Знање имање" традиционално окупља породице у селу и граду, и увек заузима једно од првих десет места међу најгледанијим на програмима јавног сервиса.
- За пола века променило се много тога јер свако време носи своје. Старо "Знање имање" је камен темељац, на коме градимо нешто мало другачије, јер се свет мења и прилагођавамо се приликама. У време када нека домаћинства нису ни имала телевизоре, када је био један телевизор у селу или у улици, и када је постојао један програм или два, долазак "Знања имања" био је догађај за цело подручје. Долазила су репортажна кола, асфалтирале су се улице, кречиле се куће... То се спремало нашироко. Често су се села братимила, долазила у госте једно другом. То је трајало извесно време. После тога је "Знање имање" добило другу форму, променили су се људи и отишло се у студио. Потом је Јасмина Никитовић Стојичић направила нови концепт који продубљујемо, јер се ствари мењају. Од великих концерна и компанија, који су пропали, враћамо се на мала и средња породична газдинства, јер су то људи који ће ту остати. Битан нам је "мали произвођач", а најважније је да он буде одржив. Не можемо да се такмичимо са земљама које имају велике плантаже, али можемо да идемо на органску производњу и "премијум" производе - истиче Драгана Попов, која је завршила српски језик и књижевност и прво је у редакцији "Ово је Србија" са покојном Милком Цанић радила као лектор.
- Новинарство ме није претерано привлачило. Хтела сам да будем уредник у издавачкој кући, читам књиге и дајем препоруке, али живот режира нешто сасвим другачије. Када су наступиле промене, после 5. октобра, право из канцеларије сам стала пред камере. Онда сам уређивала дневну емисију "Ово је Србија", потом и "Арт матине". После тога сам са Југославом радила "Свет здравља", а паралелно сам "ускакала" Јасмини у "Знање имање" јер је волела када роди јабука или бресква да то објасним са здравственог аспекта.
Мало другачију и богатију причу има Љиљана М. Петровић која живи на селу и магистар је економије.
- Моје предивно село се зове Омољица. Једнако волим град и село, јер мислим да је та симбиоза најважнија, као између мужа и жене у браку. И завршим велике школе, тако кажу у мом селу, финансије и рачуноводство на Економском факултету у Београду. Радила сам шест месеци у рачуноводству, била је лоша ситуација, а РТС каже да му требају људи. И месец дана пре 5. октобра приме нас неколико јер смо били довољно стручни, како је рекао Јова Шћекић који нас је прихватио. Када сам дошла, имала сам срећу да затекнем људе који су дисали и сањали телевизију, и ту љубав су ми пренели - прича Љиљана, која је прво пратила економске реформе, потом је прешла у сектор туризма и уз емисију "Књига утисака" обишла скоро целу Србију, а са "Знањем имањем" наставила да пакује и распакује кофере.
А има ли боље економије од сеоског домаћинства где мораш живети од онога што си произвео?
- Мислим да је село данас једнако велики изазов и за доктора наука и оног ко нема никакву школу зато што човек мора да усклади своју природу са природом у којој живи. Највећи задатак сваког од нас је не само економска самосталност, већ еколошка и енергетска. Све то село нуди данас на длану само ако је твојих десет прстију довољно снажно и ако си довољно мудар. Наш је сељак мудар зато што га је природа на то подстакла. Имам мало пољопривредно газдинство, и све што се дешава, осетим и преко њега и преко комшија, које имају и по хектар и по хиљаду хектара земље. Мирис промена је присутан. Људи хоће да се мењају, млади су дошли на село и желе да се едукују. То је било значајно за "Знање имање" свих ових пола века. Стално смо приказивали домаћине и стручњаке, и учили људе како да боље живе на селу, а и да буде боље и целој држави - истиче Љиљана.
Драгана се надовезује и додаје да су им много важне теме екологије и економије.
- Од кључног је значаја да сачувамо природне ресурсе. У сарадњи са стручним пољопривредним службама, Министарством пољопривреде и Институтом за примену науке у пољопривреди стално говоримо о томе како да се очувају земљиште и вода. Климатске промене су у току, глобална борба за ресурсе је одавно почела и морамо да сачувамо оно што имамо. Криза је хране, и ко има храну, тај ће да преживи.
Народна пословица каже "ко умије - њему двије", а много је тајни које село чува од заборава.
- Нису тајне, то су рецепти који су се преносили са колена на колено - како се тка, како се преде... Требало би да порадимо на томе да се то сачува, јер се плашим да ћемо изгубити нит, да ћемо ми заборавити и да следећој генерацији неће имати ко да пренесе знање. Е то је наша улога, да се то знање сачува, да неко можда сутра погледа стару епизоду "Знања имања" и види како се преде - каже Љиљана и са сузама у очима нам открива причу о ћилиму и везеном пешкиру који су јој дати да их чува за будуће генерације.
- Тај ћилим није само ћилим, то је љубав, то је традиција и то су успомене. Једну бакицу су питали да ли хоће да га прода, а она је рекла "Не, тај ћилим је мени моја мајка дала да поклоним неком коме осетим да треба". И онда је донела мени тај ћилим, уз речи "Ово вам је у моје име и у име мог села Дебрц, да га чувате и да причате како и од кога сте га добили". Иначе, тамо смо снимали заборављени обичај мајалук. Он најављује долазак лепог времена после зиме и тада се скупе сви из села и направе огромну ватру. С временом је тај обичај добио друге конотације, рецимо увече, када падне мрак, изместе се капије са једног домаћинства на друго, а то обично раде онима који не говоре. Потом они морају да оду по своју капију и да се помире. Направили смо играну структуру, снимили смо како све то изгледа и забележили тај обичај да се не заборави.
Док су стајале поред трактора због фотографисања, Љиљана се понудила да, ако треба, седне у кабину и "обрне круг".
- Моја мама је рекла да могу да завршим какве год школе хоћу, али да морам да знам да кувам и све остало што се на селу ради, а то је значило и да помузем краву и да возим трактор. То је та жена која је стуб породице. Мислим да је снага села у породици и да је село снага породице. Све је у заједништву, то је највећи изазов за будућност наше пољопривреде и важно је да схватимо да морамо да се удружујемо - подвлачи Љиљана.
Југослава је по струци правник, али се тиме никада није бавила и цео радни век је на телевизији. Питамо је какви су наши домаћини и молимо је да реши правну заврзламу - да ли се српски сељак стално свађа са комшијом око међе?
- Мислим да је тога сада мање иако сигурно има тих проблема. Али, није то као што је некад било "да комшији цркне крава". Села су све више празна, а они који остају се и помажу. Углавном су то дивни људи, добри домаћини, гостољубиви. Нисам много путовала са "Знањем имањем", али знам да не можете да изађете на терен да вас не почасте кафом, ракијом, свиме што су направили. Деведесет одсто њих су посвећени селу, воле то иако им је тешко - истиче Југослава, а Драгана се надовезује како их и најсиромашнији увек дочека оним домаћим што има и када им каже "Не могу, људи", они одговарају "Сад си нашла да држиш дијету".
Међу анегдотама са снимања у разним крајевима Србије, Драгана се присетила да само једном није било симпатично када ју је код Пријепоља из чиста мира појурио во.
- Код Ваљева смо били у лепом сеоском домаћинству где држе ергелу и ту су ме натерали да се попнем на коња. Те животиње на екрану и фотографијама изгледају дивно, али ово су стварно били огромни, високи коњи. Некако сам савладала тај задатак и јахала поред речице Градац. То је било дивно искуство, упркос мом страху.
За разлику од ње, Југослава обожава коње, а као млађа је возила једрилицу и скакала падобраном. Уместо пилот, сплетом околности управо због јахања, постала је новинар.
- У Краљеву сам завршила обуку за пилота једриличара у својим младим, лудим годинама.
Имала сам онолико сати колико је потребно налета самосталних са једрилицом, која се закачи за авион и вози. Требало је да кренем на обуку за пилота авиона. Међутим, тада сам пала са коња и поломила кључну кост. Убрзо сам упознала будућег супруга и уместо пилот постала новинар.
ЗАШТИТНО ЛИЦЕ СЕРИЈАЛА
ЧИЊЕНИЦУ да ко зна тај има - већ пола века гледаоцима најбоље објашњава доктор пољопривреде Лука Радоја.
- Сарадник нам је и даље доктор Лука Радоја, који није радио са Косаром Балабановић, али јесте са Захаријем Трнавчевићем. Он је заштитно лице наше емисије, има 85 година, али и даље даје савете и иде на терен - каже Драгана, а Љиљана истиче да Лука има само један проблем - кад њих две оду у пензију, са ким ће онда да ради?
ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт
НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.
23. 11. 2024. у 18:55
БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)
БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.
23. 11. 2024. у 15:58
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (1)