ТВ Новости

НАЈЛЕПШЕ ТЕК ТРЕБА ДА МИ СЕ ДОГОДИ: Игор Бенчина о лику близанаца у "Немирнима", амбициозном музичару у "Круни"...

Јелена БАЊАНИН

10. 05. 2023. у 11:00

У ДНУ Скадарлије, за столом постављеним уз познату калдрму, која чува успомене на многе боеме, затичемо Игора Бенчину.

НАЈЛЕПШЕ ТЕК ТРЕБА ДА МИ СЕ ДОГОДИ: Игор Бенчина о лику близанаца у Немирнима, амбициозном музичару у Круни...

Глумцу над карираним столњаком и шољицама кафе друштво прави колега Вахид Џанковић са којим се срдачно растаје како би нам посветио мало слободног времена које је "украо" од снимања филма и серије "Круна". Док корачамо улицом Страхињића Бана, ведар и насмејан Игор се поздравља са свима које срећемо. На супротном крају раскрснице глумац уочава добро знано лице пријатеља и звиждуком дозива редитеља Огњена Јанковића у чијем дебитантском остварењу "Златни дечно" је скоро играо једног од главних ликова. На великом платну Бенчина се први пут појавио 2004. у филму "Кад порастем бићу кенгур", а одмах затим и на малим екранима у серији "Јелена". Ипак, глуму је дипломирао тек 2010. на Академији уметности београдског Алфа универзитета, у класи Небојше Дугалића. Запажене улоге имао је у британско-француској крими-драми "Последњи пантери", као и у серијама "Жигосани у рекету", "Жмурке", "Пет", "Група"...

Недавно смо га гледали и као свештеника, оца Бранислава у хорор мистерији "Црна свадба".

Сада нас у трилеру "Немирни" (викендом, од 21.00, на Суперстар ТВ) очекују блицанци Предраг и Ненад у тумачењу Игора Бенчине, који за "ТВ новости" о овоме каже:

- То није улога, више је непогода која се појављује кроз ликове близанаца. У старту смо се редитељ Дарко Николић и ја сложили око тога како ћемо то да изведемо. Нисмо хтели да будемо претенциозни, да улазимо у психологију ликова и да их разрађујемо него смо их стилизовали и потпуно елиминисали то да је један овакав, а други онакав. То, заправо, нису Предраг и Ненад, већ један те исти човек. Мени је њихова визуелна појава изузетно занимљива, јер као да је у питању апсолутно исти тип. Стварно ретко можеш да видиш да су близанци, који имају 30 или 40 година, и даље толико исти, као у огледалу. Верујем да ће људи, док буду гледали серију "Немирни", да доживе бизарну ситуацију као код Кјубрика у филму "Исијавање" када се појављују оне мале девојчице. Једва чекам и ја да погледам ту серију и мислим да ће бити занимљиво. Нека буде само пола од онога колико је било на сету и биће феноменално.

Већ дуже време снимате филм и серију "Круна", где тумачите главну улогу, и то музичара.

- Самим тим што је то главни лик, редитељ Василије Никитовић и ја смо морали на други начин да га обрадимо и да му дамо душу. Тај јунак има различите фазе и моменте у животу. Он је тип који је због своје амбиције продао све и издао своје најближе да би се на крају суочио са самим собом. Да ли ће се преобразити и шта ће се са њим десити, нема смисла да причам јер људи то тек треба да погледају у филму и серији.

У једној од сцена овог остварења овенчани сте славом коју симболише и круна на вашој глави. Какав је осећај?

- Ако ме питате како ми је било да носим круну на глави, много је забавно (смех). Та круна је метафора за мноштво ситуација у којима ће људи да се препознају и да схвате шта желе од живота и ка чему стреме. На крају филма ће вероватно видети колико то заправо има смисла.

Шта за вас има смисла и без чега не можете у животу, а није глума?

- Не могу без тога да посматрам себе као да сам дете и без неке врсте такве слободе. Не волим када себе превише озбиљно доживљавам. Мислим да сваки човек треба бар једном недељно да одвоји три сата током којих ће мало да попусти, да покуша себе да гледа не сувише озбиљно и да можда тако себе боље сагледа. Мислим да најлепше и највеће ствари на пољу глуме тек треба да ми се догоде.

Многи би рекли да је то бег од одговорности и живота одраслих. Можда вас зато људи доживљавају као вечног дечака.

- Ми, глумци, изражавамо се кроз кадар и кроз позориште, а можемо и да причамо о томе и да коментаришемо друге и наш рад. Оно што је мени најблискије и како заправо највише волим да се изражавам је кроз оно што радим испред камере. Некако ми је најчистије и најлепше кад ме људи из те перспективе препознају и тумаче. Мислим да је у суштини најлакше и да можеш у сваком тренутнку, поготово када имаш неку врсту популарности, да експлоатишеш свој живот и да налазиш разне разлоге да причаш о себи приватно, што није мој избор. Можда то радим да бих сачувао што више код људи тај утисак који описујете.

Волим ово што радим и волим да људи то препознају, а не мене као Бенчину Игора, као лика приватно, као неког популарног човека у Србији или шире, него као некога ко тумачи разноразне ликове.

Да ли вас више погађају критике непознатих људи или када дођу од неког вама блиског?

- Критике ми уопште не сметају. Када неку улогу одиграм, волим да слушам како други то коментаришу чак и више него сам да описујем то што сам радио. И уважавам свачије мишљење. Када ми на улици приђе човек кога не познајем, веома ми је занимљиво да га чујем јер знам да се то што прича не тиче мене приватно него нечега што сам радио, па ми он открива какав однос има према томе. Постоје, наравно, блиски људи око мене са којима можда чешће разменим те утиске, али много ми значи било чија и позитивна и негативна критика.

Кад помињете то што сте радили, а много је тога, велики успех и код нас и у свету постигли су филм и серија "Златни дечко". Како вам сада, после одређеног времена, све то делује?

- То је једна од ствари које су ми драге, пре свега зато што сам радио са младим човеком, Денисом Мурићем, који је сјајан глумац, и са још неким људима, попут редитеља Огњена Јанковића. Веома ми је близак мој јунак Маки због моје историје и неких људи које сам познавао у детињству. Имао сам много и приватно таквих односа, као што је онај између Макија и Дениса. Заправо тих релација два генерацијски далека, а, опет, јако блиска човека. И био сам и у једној и у другој улози и зато ми је било важно да то пред камером направим да буде органски, да буде живо.

Са Денисом Мурићем сте још раније сарађивали у серији "Група".

- Да, и Денџа је био тада још млађи, али супер смо и ту радили. Кад се сетим "Групе", имам веома лепа искуства, јер то је било нешто потпуно другачије. Првобитно је требало да се уради серија "Одељење", која је направљена 2013. и у којој сам играо главног јунака, инспектора Драгана Ђукића. То је била прва криминалистичка серија код нас док још ни једна таква није постојала и док нису у већем броју почеле да се снимају. Визуелно и идејно се издвајала од свега што се тад појавило, међутим, због финансијских потешкоћа није до краја реализована и 2014. је емитована само пилот епизода. Тек након неколико година на трагу те серије направили смо "Групу" у којој су неки ликови измењени, па сам тако играо инспектора Гагу. Криво ми је што пре десет година "Одељење" није добило замах, али добро...

А како је ваша глумачка прича почела? Ко је пресудно утицао на то да се заинтересујете за ову врсту уметности?

- То је давно, стварно давно почело. Још пре основне школе сам се глупирао и стално сам изводио неке керефеке. Био сам не баш хиперактиван, али свакако сам био живахно дете.

Када сам кренуо у основну школу, моја учитељица Смиља ме је убацила у неке групе да тамо глумим и да се осећам због тога добро пред другима и да ми то буде нешто важно и занимљиво. Као што је имала слуха за мене, Смиља је ослушкивала и свакојаке клинце, моје другаре у разреду које су чак гледали као неке деликвенте и пробисвете. Веома је важно да деца имају такве људе, као што сам ја имао ту моју Смиљу која је имала слуха да препозна потенцијале, таленте и љубави младих људи. На томе се заправо базира друштво.

Било би одлично када бисмо имали армију таквих људи, рецимо учитеља, који би имали довољно јак сензибилитет да препознају ту децу док су још мала и да оне који су немирни не гледају са предрасудама и одвајају у ћошак него да их све са ширином посматрају као људе који су будући ресурс овог друштва.

И ПРИВАТНО ГЛУМИМ, КАО И СВИ

ДА ли понекад глумите и у приватном животу?

- Наравно, као и сви ми. Глума и јесте толико заводљива и толико дивна јер када глумац то озбиљно ради већина људи се препозна у томе што гледа. Свако од нас у приватном животу свакодневно мења ликове и глуми у зависности од ситуације и од тога шта му треба. Када је добра, глума и на телевизији и у позоришту људима је јако занимљива, јер док нешто гледају они у својим главама демонтирају себе.