ВОЛЕЛА БИХ ДА ОСВОЈИМ ВЕШТИНУ ДА БУДЕМ ДОБРО СА СОБОМ Ивана Вуковић: Тежим томе да научим да слушам интуицију

КРУПНЕ плаве очи, као у срне, глумице Иване Вуковић, носе одлучност да прихвати све што јој живот пружа. Недавно је напунила 36 година и сваки 25. јануар је прилика, како каже, да учврсти одлуке, а једна од њих је да крене храбрије тамо где се упутила.

Фото: Војислав Данилов/ IMDb

Живот су јој обликовала три града, родни Крагујевац, где је пожелела да буде глумица, Нови Сад, у коме је студирала, и Београд, где живи. Од људи који су утицали на њу истиче се Славица Урошевић Слаја, у чији драмски студио је ишла. Да није уписала глуму, Ивана би остала у свету уметности. Вероватно би се определила за музичку академију, пошто је завршила нижу и средњу музичку школу где је учила да свира гитару.

У Српској Атини је упознала многе нове људе, продубила пријатељства са колегом Филипом Ђурићем и редитељем Марком Ђорђевићем, и започела љубав са колегом Стефаном Трифуновићем, садашњим супругом са којим има четворогодишњег сина Вука. Академија уметности у Новом Саду, коју је похађала у класи професорке Јасне Ђуричић, била јој је одскочна даска за свет филма и телевизије. На трећој години студија добила је прву ТВ улогу у серији "На терапији". Следеће године, Владимир Паскаљевић дао јој је прву велику улогу, лик Марије у филму "Сестре", за коју је добила награду "Царица Теодора" на фестивалу у Нишу 2011. Исто признање освојила је и 2020. за улогу Каће у филму "Мој јутарњи смех", у режији Марка Ђорђевића. Недавно, у једној години снимила је три серије, те је играла Мирну Милинчић у "Мочвари", Сару Поповић у "12 речи" и Соњу у крими-драми "Кљун", за коју је 2022. овенчана престижном наградом "Срце Сарајева" за најбољу главну глумицу.

 - "Кљун" је било значајно искуство јер сам открила да је потпуно другачије у односу на филм. Коначно сам схватила да немам контролу над свиме и да могу само да учим. Награда у Сарајеву је дошла као потврда и није ме изненадила јер сам добила огроман простор, а на великом простору је лакше да поентираш него на малом. Али серија је прошла, прошао је тај тренутак, ни ја више нисам иста, а оно што остаје су људи. Стефана Вукића, који је играо Мићу Тота, знам "цео живот", још са академије, а заправо сам га упознала док смо снимали "Кљун", и постао је важан човек у мом животу. Упознала сам и Марија Кнезовића, музичара који се бави глумом, који је исто диван. Зато "Кљун" повезујем са сусретима - каже за "ТВ новости" Ивана Вуковић.

Фото: Војислав Данилов/ ИМДб

*Соња је инспекторка за крвне деликте, али због предвиђајућих снова има специфичан приступ послу. Шта је вама било интересантно?

 - У разговору са психијатром Луком Мошковићем, пријатељем редитеља Уроша Томића, схватила сам да ми је најзанимљивији Соњин однос са оцем који није присутан. Та траума из детињства направила је њен емотивни склоп, одразила се на њену улогу мајке, супруге, инспекторке. Соња се не бави тим послом на уобичајен начин, нема много "акцијања". Не бих имала времена ни да се припремим за такво нешто, јер нисам физички била спремна. Имала сам часове на којима сам научила како се држи пиштољ, и то ми је било забавно, али су сарадници све прилагодили мени, па је акценат на Соњиној интуицији и на њеном унутрашњем свету.

*Амбициозну детективку води истанчана интитуиција, а да ли је и вас наводила кроз живот?

 - Највише бих волела да јесте. Тежим томе да научим да слушам интуицију. Али Соња спада у храбре и јаке људе, који се суочавају са многим тегобама и оптерећењима, за шта ја уопште нисам капацитет. Зато ми је било и лековито да уђем у ту улогу јер сам могла нешто што у стварности можда не бих смела себи да допустим. Интересантан ми је био и Соњин однос са ћерком Ољом (Дрена Мршић). Неколико година раније о томе не бих размишљала, али у тренутку када смо снимали, већ сам била мајка, мој син је имао две године, па сам другачије промишљала о томе.

Серија "12 речи" прати путеве криминала из различитих углова. Ваша јунакиња Сара, млада адвокатица, ћерка познатог судије и девојка главног јунака Милоша (Виктор Савић), пресудно је утицала на развој приче.

Фото: Војислав Данилов/ ИМДб

 - Међу свим мојим улогама та је можда била и највећи изазов, јер је од мене била најдаља. Питала сам се чак да ли сам промашила кастинг. Тек сам у разговору са једном дивном женом судијом схватила шта тај посао може да буде. То су стварно људи који сваког јутра ставе главу у торбу. Треба да раде из своје главе, да имају став, а увек нешто изнад њих на то утиче. Како се изборити за то што мислиш, за то што осећаш? Никад у животу не бих смела то да радим. Такође, њену позицију у породици бих описала као затвор, јер то јесте емотивни затвор. Она је неко ко не осећа да било шта сме да уради, нити је свесна шта сме, па је као под стакленим звоном. Снимамо другу сезону, почели смо у децембру, настављамо у фебруару и биће изазовно и узбудљиво. Сара Поповић сада добија простор у смислу одлука које ће донети, што ми је још већи изазов. Она сада драстично покушава да буде неко други, али питање је шта ће да буде са тим, баш ме копка.

*У каквом сећању вам је остао филм "Сестре", који је осветлио животе жртава насиља?

 - Не знам ни како бих смела да се опет бавим том темом. Било је интензивно, јер је тема трговина људима, али сам са друге стране непогрешиво знала зашто то играм. Моја јунакиња има млађу сестру, а имам је и ја, и тај однос је био довољан да у мени постоји јако жариште одакле сам црпла инспирацију. Сећам се познанстава, али и сталних трауматичних сцена и константног плакања. Једно од познанстава било је са Батом Живојиновићем, који је у том филму био деда Раде.

Фото: Војислав Данилов/ ИМДб

 - Бата је тада већ био болестан и могао је само кратко да снима. Човек је увек фасциниран када упозна неког кога је гледао на телевизији, али је професорка Јасна Ђуричић на академији у нас усадила мишљење да смо у овом послу сви једнаки, и да не треба да нам буде кочница то што глумимо са неким великим. Зато сам имала осећај да таква глума нама припада, да тако и треба да буде. Имала сам огромно поштовање, али сам осећала и огромну моћ због тога што Бату могу да зовем "дедом". Касније ме је баш мој деда питао "Па знаш ли да си с Батом играла?" Знам. Али тако и треба да буде. Онда је уследила награда у Нишу, и тако је све почело. Филмови су се ређали, али многи од њих нису били комерцијални. Ишли су на ауторске фестивале, нису стизали на телевизије, па бих могла да кажем да нисам популарна.

*Ипак, бавите се јавним послом, колико вам се живот променио због глуме?

 - Пре 10 година све ми се чинило интензивно, а једноставано. Онда сам, можда касно, почела да се упознајем са собом, својим потребама и емотивном зрелошћу. Тај процес још траје. Постала сам мама пре четири године, па су дошли други увиди и улоге. Стално бих хтела у животу да нешто освојим и да се ту задржим, али одмах следи нови изазов.

*Ко вам је давао добре савете на путу до овде где сте сад?

 - То је сигурно деда, који ће можда једини у породици рећи апсолутно све што мисли. Раније сам са тиме била у сукобу, говорила сам "Деда, па нећемо сви да радимо све што кажеш", али он никада није тражио да урадимо тако како каже, већ је само био довољно присутан да све добро види. Касније сам схватила да је то начин на који он себе воли, да тако кажемо, и волела бих да и сама освојим ту вештину, да будем добро са собом.

БОНУС ВИДЕО:

Теодора Џехверовић плеше око шипке, Ђани побегао на Марс

Препоручујемо

Култура

0 0

ПРВИ САЈАМ СРПСКЕ КЊИГЕ У ШВЕДСКОЈ: Богат програм током викенда

04. 02. 2023. у 10:47

Култура

0 0

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ "МАЛО ИЗНАД ТЛА": Лично сведочанство Срђана Карановића

03. 02. 2023. у 17:25

Култура

0 0

НА КОНКУРС "ЛЕПОТА ВЕЛИКОГ ФОРМАТА" ПРИЈАВИЛО СЕ ВИШЕ ОД 100 УМЕТНИКА: У ужем избору 40 имена

03. 02. 2023. у 16:46

Култура

0 0

БЕТОВЕН У МУЗЕЈУ: Концерт флаутисте Љубише Јовановића и виолончелисткиње Сандре Белић

03. 02. 2023. у 16:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације