СВЕ ТРЕБА ДА ИДЕ ИЗ СРЦА, УЗ ПРАВЕ ВРЕДНОСТИ: Дејан Бућин о комедији "Попадија", животу и каријери на релацији Берлин - Београд

ЗАХВАЉУЈУЋИ глуми, Дејан Бућин корачао је Земљом, између осталог, као Исус, Свети Марко, владика Мирон и поп Мики. Нема ништа против религијских улога, али признаје да их се заситио.

Фото: З. Јовановић/IMDb

Рођен је у Београду, али више од две деценије не живи у родном граду већ у Берлину, за који каже да има доста сличности са српском престоницом. У Дејановој породици много се читало и волела се музика, а у гимназији се први пут сусрео са глумом као делом немачког наставног програма. У Франкфурту је уписао политичке науке и истовремно играо у позоришту. Жеља да хоби претвори у професију остварила се из првог покушаја и 2005. примљен је на Академију у Минхену, а три године касније добио понуду од управника Берлинског ансамбла. Кренуо је малим корацима у немачком театарском и филмском свету, а потом закорачио на светску сцену и стао у кадар са Орландом Блумом, Каром Делевин, Венсаном Каселом, Леом Седу...

У разговору за "ТВ новости", Дејан открива зашто су му чак и од тога драже улоге на домаћем терену са нашим глумцима.

- Исуса сам играо у италијанско-америчком пројекту "7 Miracles", код Теренса Малика сам тумачио Светог Марка, уследио је владика Мирон у "Нечистој крви" и сад Мики у "Попадији". Моја теорија је да је за то био одлучујућ изглед, јер сам имао дугу косу и браду, али можда и моја нарав и природа. Смирен сам, сталожен и могу да изнесем такве улоге. После историјских филмова, прихватио сам "Попадију" јер је реч о савременој комедији. Микијева прича није есенцијална за серију, него однос традиционалног и модерног. Али, што се мене тиче, доста - ошишао сам се, чак сам скратио и браду, у нади да ће ми доћи и другачије улоге. Волим ликове који се колебају и имају хамлетовску дилему. Интригирају ме велики егзистенцијални проблеми у данашњем времену са којима могу више да се поистоветим - каже Дејан Бућин који се опробао у свим жанровима, од костимиране историјске драме, преко мистерије и научне фантастике до комедије.

Фото: З. Јовановић/IMDb

Како изгледа када цео живот станујете на више адреса? Сада вам је Берлин под ногама, а родни Београд, претпостављам, у срцу?

- Мој отац је германиста, тако је и ушао у свет дипломатије, па сам и ја био на релацији Немачка - Србија. Провео сам 28 година на немачком говорном подручју и десетак у Београду. Родни ми је град, волим га и то се неће никада променити. Срећа је што сам сад у Берлину, који има доста сличности са Београдом. Имам друштво које ми одржава београдски дух, али је и Берлин постао мој град. То ми је одредиште и место где за сад желим да будем.

Одрастали сте и у Србији и у Немачкој. Где се више осећате "на своме"?

- Немачко схватање света, политике и уметности у мени је оставило већи траг, али постоји нешто што не могу из себе да избришем, а то је одакле потичем. Има ту и нашег менталитета, који је остао као саставни део мог идентитета, и то се неће мењати. Без обзира на савршено знање немачког и максималну интеграцију, дешава се да у Немачкој увек имам осећај да сам странац. У Србији се увек осећам као Немац, а тамо сам више неко ко је дошао са Балкана. Чудан је то осећај зато што осцилира у зависности од тога где сам, са киме причам и шта ми се дешава у животу. Дуго сам размишљао о томе и сваки пут када сам у Србији суочавам се са тим питањима.

Можда вам је баш то богатство искуства отворило врата светске кинематографије?

- После неколико година балансирања између филма и позоришта у Немачкој, схватио сам да ми је занимљиво интернационално тржиште, а и да сам ја њима интересантан као неко ко говори више језика, изгледа како изгледа и има другачију причу. Драго ми је што је то неко препознао у Енглеској и Француској и што сам успео да се ту појавим барем накратко, да ме људи виде и узму у обзир.

Уследиле су и велике и занимљиве сарадње са познатим именима.- Пре десет година, радио сам са Венсаном Каселом филм "Лепотица и звер", чија премијера је била тек 2014. На кастингу сам добио улогу вилењака у серији "Carnival row" и нашао се у кадру са великим именима, као што су Орландо Блум и Кара Делевин. У почетку ми је било нестварно да седим са њима у истој приколици на шминкању, столица до столице и ћаскам. Лепо искуство и надам се да ће такве прилике да се нижу. Можда најинтересантнији сусрет је био са редитељем Теренсом Маликом. Код њега, као уметника, никад се не зна какав ће бити крајњи резултат, па не знам ни да ли ће ме уопште бити у филму чији је радни наслов "The way of the wind" ("Пут ветра"). Играо сам Светог Марка и био можда и ближе библијској причи него када сам тумачио Исуса. Снимали смо пре три године и постпродукција још траје, па ћу заинтересовано и изненађено гледати филм, као и остали у публици. Међу звучним именима, која ће носити филм, су Бен Кингсли и Марк Рајланс.

Шта вас је мотивисало да заиграте и на домаћем терену?

- С обзиром на то да сам већ живео у Немачкој, када ми се и родила жеља за глумом, више сам се видео у контексту немачког и европског филма. Управо због тога сам се пријатно изненадио када сам добио позив од редитеља Горана Станковића за улогу у "Нечистој крви" јер, наравно, никада нисам хтео себи да ускратим могућност да заиграм и у Србији. Најужи круг породице, родитељи и сестра, долазили су на премијере и гледали ме и у позоришту. Много ми је драго да ме остатак моје породице и родбине коначно види као глумца и то у кругу многих предивних домаћих колега. Најдраже ми је што сам глумио са Горицом Поповић, Драганом Бјелогрлићем и другим феноменалним глумцима. Сваком детету је драго када су родитељи поносни на њега, а родитељи су моји највећи навијачи и обожаватељи. Пуно ми је срце када видим колико су срећни због мене.

На који начин је тумачење религиозних ликова утицало на вас?

- Чудно је кад се бавите верским и религијским причама и одједном се нађете у костиму на светим местима, шетате се Ватиканом или улазите у цркве у Риму, а изгледате као неко ко је из прошлог времена. Док сам залазио све дубље у хришћанство кроз те улоге, све више сам схватао колико оно има подударних тачака са другим религијама и да све религије, у ствари, крећу из истог схватања живота и љубави. То сазнање је највише оставило трага на мене и из свега тога сам извукао да нема ништа лоше у томе ако све иде из срца, уз праве вредности, које су у сржи сваке светске религије.

Шта вас још очекује у Немачкој и овде код нас, ако можемо да откријемо?

- Надам се другој сезони "Попадије" и да ће та прича да се настави јер је било веома забавно на сету. Волео бих да та телевизијска породица, која се ту окупила, настави свој живот на екрану. Свиђа ми се идеја да седим са друге стране камере, занима ме да завирим како је пошто мислим да имам добро око за то. Често сам партнер за кастинге и рад на лику, и можда имам малу искру талента за писање и развијње приче или режију. Волео бих то да истражим, видим шта се крије иза тога и да ли ми то лежи.

Foto: Фото: З. Јовановић/IMDb

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације