КАДА СЕ ИМА СВЕ, А У ДУШИ ЈЕ ПРАЗНО: Милица Јаневски о својој јунакињи у серији "Бунар", трагању за смислом, храбрости, захвалности

ИСТАНЧАНИМ укусом, Милица Јаневски пажљиво гради каријеру и данас је препознатљива по јаким и карактерним ликовима.

Фото Б. Миловановић

Глума и спорт су јој одувек били неодвојиви. Док је похађала школицу глуме код Катарине Вићентијевић, упоредо је тренирала карате и џудо код оца у клубу. Када из првог пута није успела да упише Факултет драмских уметности, наставила је да се бори. Следеће године, отишла је из родног Ваљева у Нови Сад где је на Академији уметности завршила основне и мастер студије. Занат је пекла у Народном позоришту у Сомбору, а бројне улоге на сцени и филму довеле су је до роле Зорице Гајић у серији "Кости" по којој је постала позната широј јавности. Потом је играла у комедији "Адвокадо", петој сезони крими-драме "Убице мог оца", филму "Усековање", а сада је гледамо на Суперстар ТВ и Прва ТВ као Доплерку у драми "Бунар", чији је аутор Милицин колега Игор Ђорђевић.

 - Када смо Игор и ја радили "Кости", сећам се да смо ишли једног дана на снимање у Бањалуку, што је било пре короне и свега што је написао. Већ тада су га опседале теме којима се бави у "Бунару" и рекао ми је да је прочитао књигу "Моћ садашњег тренутка", коју сам и сама читала десет година раније. Бавила сам се борилачким вештинама пре глуме и одавно сам била у контакту с таквом врстом садржаја. Сећам се да ми је рекао да би волео да напише нешто такво и видела сам да је имао неку личну борбу, из чега је и настао овај сценарио. Он је улогу коју играм писао за себе, колико се сећам, и Доплерка је требало да буде Доплер. Увек смо имали мала трвења како би то требало да изгледа. Стално сам апеловала на то да је он мушко а ја женско и да су то потпуно различите психологије. Нису исте одлуке, другачији је сензибилитет и другачије је поимање живота. Али све у свему, мислим да је све било у реду на крају и да је и он задовољан оним што сам урадила. Веома је храбро и дивно је што се ухватио у коштац с темама које га опседају. Док смо читали сценарио, све колеге су мислиле да ту има нечег, поготово зато што је Игор глумац и што је из свог глумачког бића написао врло узбудљиве улоге. Колеге су на то реаговале, јер је за сваки лик потрефио потпуно другачији нерв. Било нам је стало да допринесемо реализацији првог колегиног дела - прича за "ТВ новости" Милица Јаневски.

Ваша јунакиња Доплерка, успешна, остварена и амбициозна жена, бежи на село. Када и зашто долази до таквих прелома? 

 - Читала сам коментаре после четврте епизоде када се Доплерка први пут појављује и када упознајемо ко је та жена пре него што је отишла у шуму. Занимљиво је како углавном мушкарци кажу "Кад има толико новца и такву позицију, зашто је оставила све то и отишла". Живимо у толико материјалистичком друштву да смо потпуно погубили конце са смислом и са потребама и са оним што је заиста важно, а то је потреба за самим собом. Да ли је заправо срећа у свим тим материјалним стварима или у нечем другом? Мислим да се управо улога Доплерке бави том темом да кад имаш све, а немаш оно што је заиста круцијално, питаш се "Чему све ово што имам добра кола или џиновски стан, а заправо сам празан?". Потписујем животом да је свима на овом свету, без обзира да ли су материјално ситуирани или не, кроз главу прошла мисао "шта би било кад би једног дана само изашао и кренуо негде даље". Одговор на питање шта је заправо потребно човеку, наравно, за свакога је различит, у зависности ко је у питању, али то је заправо потреба за сусретом са самим собом. Тако ми се чини. Наравно да је много лепше и лакше када имаш новца, али шта је то унутра за чим свако од нас трага? Било би добро да се стално бавимо тиме, али време у којем живимо нас константно одвлачи ван, на споља. Свима недостаје враћање кући, у себе.

И после остварења на многим животним пољима, за чим трагамо? Шта нам недостаје да бисмо комплетирали живот?

 - Можемо да се физички померимо негде, али питање је да ли ћемо решити оно што нас гони да бежимо, а увек бежимо од нечега што је у нама. Постоји суштинска слабост и немање подршке или адекватне помоћи у неким одређеним тренуцима од пријатеља, партнера, породице или друштва генерално. Сви ми, заправо, трагамо за, чини ми се, истим стварима, а то су љубав и подршка. Мислим да нам тога мањка у великој мери. Физичко померење може да покрене циклус али, наравно, зависи од индивидуе шта ће са тим да уради, јер то захтева храброст, одговорност за своје поступке и често драстичне одлуке. Проблем јесте у томе што се људи плаше да нешто драстично ураде јер смо оковани традицијом, очекивањима шта ко треба да уради или буде, или родитељи кажу "мораш то", или друштво каже "не смеш то", а заправо у коначном билансу имаш само свој живот и сам си одговоран за њега.

Видели смо да Доплерка има петљу и храброст, а имате ли их ви?

- Трудим се да будем храбра, одговорна за своје поступке и будем са собом на ти. То, наравно, захтева и време и године и зрелост. Некада ми успе, некада не, али мислим да ми истрајавање и копање по себи, што овај посао подразумева, омогућава да увек изађем зрелија из свега. Била сам запослена једно време у сомборском позоришту, али сам у једном тренутку проценила да морам да идем даље и била сам храбра да се одрекнем плате и да скочим у неизвесност. То би могло да се надовеже на улогу Доплерке. Сви су ме питали да ли сам нормална, ко даје отказ у овом времену, поготово жена, али мени је биће говорило да морам да идем даље. Увек сам слушала шта ми стомак каже и мислим да је то најтачније. Само живимо у таквом времену и окружењу да се тај глас константно ућуткава, а треба га оснаживати јер је урођени осећај за исправно. У коначном билансу нема тих пара које могу да надоместе унутрашњи мир и унутрашње осећање. Мислим да је тако и са Доплерком која има све, али стомак јој говори "не, даље". Звучи једноставно, али потребно је много храбрости, снаге и подршке са стране, а онда се универзум отвори. То је фасцинантно. Испоставља се да је решење увек у нама, само некако залутамо, као да је све против тога да будеш у контакту са собом. Неко се врати себи путем психотерапије, покрета или разговора с другарицом, родитељима или партнером. У крајњој линији, имамо један живот, макар ово што знамо свесно, тренутно и зато бирам свој дан.

Како су борилачке вештине утицале на ваше унутрашње биће и то што јесте? Шта су уградиле?

- Отац ми је тренер и природно смо и брат и ја и цела фамилија прошли кроз клуб. Ја сам мајстор џудоа и каратеа, имам два црна појаса. Када те у џудоу неко отресе о земљу, моментално знаш да си се зезнуо. Нема много филозофије око тога. Константно падање и устајање, што џудо као борилачка вештина омогућава, представља живот у малом, у том смислу да сваки пут кад те живот отресе о земљу, треба устати. Борење ми је много помогло и спасло ми је главу, биће и душу, у животу и послу. Стално говорим оцу да сам наставила да се бавим борењем, само кроз другу врсту испољавања. Чини ме се да се и даље бавим џудом кроз глуму. То ми је дало много искуства јер сам уз маму и тату одрастала у природи. Имали смо логоровања, намештања шатора и није ми страно да се снађем у шуми. Када си у контакту с природом, схватиш колико си мали. Кад седиш поред реке, схватиш да је пре тебе видела много људи, који више нису ту, и да ће после тебе видети још много људи који ће седети поред ње. То те врати на почетак да освестиш пролазност, да ниси толико битан као што мислиш и да би однос са људима требало да буде пробранији, чистији, свеснији. Мислим да је све то веома важан сегмент моје личности и захвална сам родитељима на садржајном детињству. Како време одмиче, схватам да је то све била припрема за ово што данас радим.

КАДА ЖЕНСКА УЛОГА НИЈЕ ПРАТЕЋА 
ОПРЕМА ИЛИ УКРАС 

ВАША улога у "Костима" оставила је снажан утисак на публику. Како сада, после неколико година, доживљавате ролу Зорице Гајић?
- Добила сам позив за кастинг у Бањалуци и тамо сам са редитељем Сашом Хајдуковићем и колегом Љубишом Савановићем, који ће ми касније играти супруга у серији, имала кастинг који је био веома узбудљив и дуготрајан. Када ми је Саша после кастинга рекао "то је то", нисам могла да верујем. Та врста улоге је код нас обично припадала неким другим колегиницама и стално сам се питала зашто би ме неко звао за такво нешто. Углавном је женска позиција улоге да буде пратећа опрема неког мушкарца и то је у суштини врло често написано као опште место тако да она мора да буде лепа, згодна и као украс моћном мушкарцу. Нисам желела да дозволим да Зорица буде пратећа опрема него да одбраним позицију жене у тој улози. Чини ми се по реакцијама публике и бранше да сам у томе и успела зато је то од украса на почетку постала врло упечатљива улога која ми је касније отворила многа врата.

Фото: Милена Анђела/Промо

После "Бунара", гледаћемо вас у серијама "Деца зла", "Пад" и још неким које се тек снимају. Иако и даље немате стални позоришни ангажман, да ли сте задовољни данас оним што имате?
- Не смем да причамо много о томе, али те јунакиње имају потпуно различите судбине. Ипак, чини ми се да им је заједничко, и то ме некако прати, да су то жене са кичмом, храбре и јаке. Веома ми је драго што имам прилику да позајмим своје ресурсе таквим улогама. Задовољна сам тиме што више нисам бесна ни на шта. Раније сам била и питала сам се често "зашто не радим, зашто ово, зашто оно". Кад сам се вратила у себе и средила по сопственој унутрашњој кући и делом се препустила космичком вођству, схватила сам да ме оно што је моје неће заобићи и живот је кренуо да се дешава на свим пољима. Увек је решење у мени, или нама, и то је најважније до чега сам дошла до сада. Нема више љутње и беса него сам захвална и задовољна тиме што сам била истрајна и што истрајавам и даље, и што сам окружена драгим пријатељима и породицом, и што радим посао који волим највише на свету. Мало ли је?

 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације