ДОБА УТИЦАЈА НА ГЛОБАЛНО СТАЊЕ СВЕТА: Владислав Бајац о роману "Пуцањ у празно", о култури Југославије и САД у доба осамдесетих

ПОШТОВАОЦИ дела Владислава Бајца (1954) - а није их мало - дуго су чекали на његов нови роман "Пуцањ у празно", који се појавио прекјуче на Сајму књига у издању "Геопоетике", чији је оснивач и главни уредник.

Фото Приватна архива

За опус који чине две збирке песама, три књиге прича и седам романа, преведених у 20 земаља, добио је низ награда као што су "Борислав Пекић", "Бранко Ћопић", Златни бестселер, "Балканика", "Меша Селимовић", Нинова награда, "Исидора Секулић", специјална књижевна награда Кине...

Иако је недавно подвргнут деликатној хирушкој интервенцији на срцу, Бајац се радо одазвао позиву на овај разговор за "Новости".

"Пуцањ у празно" објављен је пуних осам година после "Хронике сумње" овенчане Мешином наградом. Откуд оволика пауза?

- Оволика пауза за мене није зачуђујућа. Више је разлога: моја посвећеност издавачкој кући "Геопоетика" има своју цену. Чим сам направио важне промене у њој, указала се прилика и за писање. Књигу сам почео да пишем пре две, ако не и три године и ево је готове за први дан Сајма књига. Но, верујем да не бих много чешће објављивао и да немам ову другу професију. Одавно сам себи обећао да ћу писати само када мислим да имам да кажем нешто потпуно ново и интригантно, и себи и другима. Ако писац нема ту истраживачку жицу која знатижељом трага за светом али и самим собом, није баш и прави писац.

Откуд баш ова тема из 1984. године? У роману описујете сусрете једне југословенске ТВ екипе са разним знаним и незнаним људима и институцијама Њујорка снимајући о њима видео- емисије.

- Одавно се спремам за ту тему. Одабрао сам је пре но неке друге које сам имао у плану јер је она била повод да напишем нешто о култури Југославије и САД у доба осамдесетих - декади која је била испуњена креативношћу, оптимизмом и чак наивном вером да стваралаштво може да мења свет. Но, колико год то и тада, а нарочито сада, звучало утопијски, то се тада и догађало. Чинило ми се да би и мени и будућим читаоцима пријала једна прича која је светла, позитивна, а и делимично реално догођена а не само сањана.

Но, ту је и прича о стварању паралелног света конзумеризма у којем новац преузима свет.

Негде раније, негде касније.

У роману има великог броја чувених личности које су у занимљивим односима са главним ликом, новинаром, означеним само словом В. (Уз њега ту су још сниматељ и редитељ).

- Реч је о више мини серијала које ова тројица слободњака снимају: о кабловској телевизији (Си-Ен-Ен, ХБО и др. које су тада у повоју), новинама и часописима ("Вилиџ Воис", "Интервју" Ендија Ворхола, "Нешнал Џиографик"), издаваштво и књижевност, видео и перформанс уметници (редитељка Ширли Кларк, пројекат цркве Светог Марка). Међу писцима су емисије или прилози које снимају о Алену Гинзбергу, Марку Стренду, Ленарду Коену. Посебна је емисија о најважнијој издавачкој кући САД "Њу Дајрекшнс" и њеним челним човеком Џејмсом Лофлином. Реч је о издавачу заслужном за све што је у Америку дошло из Европе и света и за све савремено створено на тлу Америке. Ту су и емисије о стрипу и цртаном филму ("Кинг Фичерс", "Марвел", Музеј стрипа). Ту су заправо описане околности рада свих тих људи; у књизи наравно нису интервјуи са њима. То је за неки други медиј. Пуно је ту и музичара из света рокенрола и класике (њен можда најважнији представник композиор Вирџил Томсон). Па чак и прва црна мис Америке...

Све њих повезује једно место: чувени полуофуцани али легендарни хотел "Челси" у којем су становали не само као гости на кратко већ у њему били дуготрајни станари, а који је те године био једини који је славио сто година постојања. У време изградње био је са својих десет справова највиша зграда Њујорка. А у њему обитавају и наши југославенски јунаци.

Фото Приватна архива

Тај хотел је чувен по својим необичним гостима. Колико чудним?

- Па, заправо је познат по томе што су у њему живели сви највећи писци Америке и у којем је написано доста чувених књижевних дела, од Марка Твена и Томаса Вулфа, преко Артура Кларка, Артура Милера до битника-песника и писаца: Џека Керуака, Гинзбега итд. Нарочито је био омиљен рок музичарима: Бобу Дилану, Пети Смит, Сиду Вишису и другим, као и многим рок групама које су стизале са Источне обале да "покоре" Западну. Ту су и глумице (Ворхолова супер звезда Вива, Џејн Фонда итд.), кореографи, сликари...

Књига је то и о људима и догађајима који "контрирају" Орвеловој катаклизмичној години: они који су тада својим стваралаштвом чинили свет уметности. Но, радња књиге иде уназад и унапред у времену и тако ствара много ширу слику културе. ЈУ видео тим са многима од њих прави емисије и снима прилоге.

Не држите се само америчог континента?

- Наравно, не. То је прича истог раздобља Београда (па чак и српског села). Менхетн и Београд су ту чак упоредне слике културе која је цветала на обе стране света. Отуд доста догађаја и из наше социјалистичке престонице и паралеле у многим областима, све до солитера Новог Београда и облакодера Њујорка. То је заправо упоредна слика стваралачке енергије и успона уметничког духа. Деценија на коју с правом ваља бити љубоморан.
Реч је заправо о опису догађаја и атмосфере око тих људи и догађаја, о импулсима урбаних стецишта новог стваралаштва.

Питање сећања је често у књижевнсоти помало дискутабилно...

- Разумем шта хоћете да кажете. Но, ова књига не користи сећање егзактно: ипак је овде реч о ликовима (који наравно имају упориште у стварности, а поготово они са правим именима). У ауторовој машти они су ипак могућне личности. Живе своје животе из рукописа, па макар им били прецизно описани. Но, без обзира што ова књига жели да слави тај полуимагинарни живот, у свом сећању на то доба она се веома пази (то јест аутор) патетике и претераног романтизовања. Јер то је доба које је показивало (не и доказивало данашњици јер литература не треба ништа да доказује) да у пракси понекад појединци, групе па и читаве генерације могу да утичу на глобално стање света, а тиме и на политику. Па, макар се та уздигнућа и успеси касније распршили у разочарања.

У књизи постоји и један слој, назовимо га лингвистички, горак али и духовит. Шта он покушава да каже?

- Реч је о јунаковом бављењу микро анализом промене језика. Заправо о његовом кварењу, погрешним значењима које, као и живот данас, опстају на површности, популизму, незнању и сл. Реч је о исмевању необразовања оних који би да предводе напредак својом самозаљубљеношћу и примитивношћу. Дакле, језик је овде као неки додатни "живи" лик, као коректив лутању у глупост, као критичар. Ако је тај језик успео да буде понегде и духовит, то је добро јер би тако могао да са себе стресе сувишну озбиљност, ако не и трагичност. Требало би да и он доприноси том слављу живота која ова књига промовише успесима стваралаштва, а не игноришући и неуспехе. Сада ми се чини као да је ова књига нека модерна бајка која веменом постаје неки други жанр...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације