РАСТКОВА КЊИЖЕВНА АВАНТУРА: Седам и по деценија од одласка великог српског писца и песника који је описао националну трагедију

КАДА је пре седамдесет пет година, 15. августа 1949, у Вашингтону преминуо књижевник Растко Петровић, ондашња југословенска штампа о томе је ћутала.

Фото Архива "Борбе"

Париски Монд, међутим, објавио је in memoriam у којем је истакнуто да ће се прерани одлазак овог врсног писца дубоко осетити у свету књижевности. Било је потребно да прође неколико година па да се и у Растковој отаџбини име овог ствараоца врати у вредносне и поетичке оквире којима припада. Тако, половином педесетих година, Зоран Мишић у утицајној Антологији српске поезије Растку Перовићу додељује изузетан статус и назива га носиоцем "најсавременијих и најоригиналнијих преокупација" у нашој међуратној књижевности, аутором у чијем опусу се отварају далекосежни путеви којима модерна свест полази од националне традиције и досеже до универзалних значења.

Рођен на измаку деветнаестог века, у угледној београдској породици која је високо ценила уметност и српској култури дала сликарку Надежду Петровић, Растко је као младић прошао ратну, албанску голготу и обрео се потом у Паризу где је упознао групу авангардних стваралаца предвођених Пикасом и Бретоном. Оба ова момента, трагично ратно искуство и интензивни доживљај нове уметности, суштински ће одредити Петровићево стваралаштво које отпочиње бројним ликовним критикама као и романом Бурлеска господина Перуна бога грома (1921). Млади Иво Андрић, један од првих аутора који је писао о Растку, приметио је да "ураганско приповедање" Бурлеске жели да обухвати "вртлоге столећа, превирање и таласања раса и епоха", стварајући једну од најособенијих књига коју је наша литература до тада имала. У раблеовском, карневалском духу овај роман опцртава словенски универзум, пратећи историју и културу Словена, у распону од митских космогонија и паганског раја до пакла новије историје и првих деценија двадесетог века.

Фото промо

Фото промо

Фото промо

У зениту српске авангарде појављује се и Расткова збирка песама Откровење (1922) која својим насловом упућује на откривање и спознају нових песничких светова, вредности и имагинација. Необично дуги, слободни стихови, које је Црњански упоредио са рекама пуним острва, оставили су за собом сва метричка ограничења дотадашње српске поезије.

Вртоглаво смењивање песничких слика, у распону од митског и старословенског доба до призора модерних градова, повезивање смисаоно удаљених појмова, богата асоцијативна распршеност и употреба лексике различитог порекла, све је то блиско техници дадаистичких и кубистичких колажа Пабла Пикаса и Жоржа Брака, које је Растко Петровић имао прилике да упозна у Паризу.

Док се у поетици Иве Андрића и Милоша Црњанског може говорити о смислу човековог постојања који се образује у целини историјских и друштвених збивања, Растко је опседнут знатно ширим димензијама - космичком, у којој се непрестано одвија проток материје и енергије, и метафизичком, која је у знаку немерљивих митских и спиритуалних сила.

Микрокосмос индивидуалне свести у сталној је вези са митском целином колективног духа и универзалног постојања природе, на чему почива визија света у Растковој поезији и романима. До такве визије Расткови јунаци често долазе путујући кроз простор али суочавајући се и са дубинама временског искуства. "Растко је себе осећао највише као путника", писао је Станислав Винавер. "Тај му је симбол био најдражи. Путник једнако нешто открива. Путник никада није стигао, ни ишта усталио: после пута, опет предстоји - пут." Путовања по Старој Србији, Италији, Шпанији и, коначно, Африци, остала су забележена у бројним Растковим текстовима и књигама. Једна од он њих је и Људи говоре (1931), чија сложена једноставност и хуманистичко опредељење не престају да задивљују читаоце.

Растко (десно) са пријатељем, Фото Архива "Борбе"

Последње године живота Растко Петровић проводи у Сједињеним Америчким Државама, најпре у дипломатској служби а потом, по окончању Другог светског рата, као емигрант и слободни уметник, усамљеник који жуди за повратком у отаџбину. То је време када настаје Растково завршно, монументално дело, сума његовог животног и уметничког искуства, роман Дан шести. То остварење интензивно комуницира са целином књижевног, историјског, научног и идеолошког искуства у времену у коме је настајао - од авангардних поступака монтаже и симултанизма, Џојсовог тока свести и Ајнштајнове теорије релативитета, Фројдове и Јунгове психоанализе. Коначно, први део Дана шестог један је наших најбољих романа о Првом светском рату који је трагичним дешавањима националне историје дао свевременски смисао.

Растко Петровић националну трагедију албанске голготе види као катаклизму цивилизацијских и космичких размера, при чему не поништава национално већ га преводи у универзалну и митску раван. Поред неизмерног страдања и патње, рат у појединцу активира и оне, у мирнодопским околностима неслућене, виталистичке потенцијале. Ту колосалну енергију ослобођену ратом, ту егзалтацију физичког и биолошког, Растко ће у својој митопоетској визији изместити из историјских оквира у немерљиву целину космоса којим влада стални ритам смрти и поновног рађања. Зато је и смрт главног јунака, Стевана Папа-Катића, на крају Дана шестог, спокојна у величанственој лепоти сазнања о свеколиком јединству живота који кроз појединца само протиче, да би се поново вратио свом митском и биолошком прапочетку, затварајући круг у којем се сустичу смрт и рођење.

Посмртни остаци Растка Петровића пренети су у Србију јуна 1986. и положени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду, уз присуство бројних књижевника и поштовалаца.

Било је то његово последње овоземаљско путовање. Она очаравајућа духовна путовања започета у његовом књижевном делу трају и даље.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 3

ХОД САВИНИМ СТАЗАМА: Књига Бориса Субашића o Србима од Кападокије до Карпата

08. 05. 2024. у 18:32

Додатак Култура

0 0

СУМРАК ЗВЕЗДА

08. 05. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

НОВО ЧИТАЊЕ "СИРАНА": Ростанов јунак премијерно на сцени ЈДП, у режији Горчина Стојановића

19. 03. 2024. у 09:45

Додатак Култура

0 1

СРПСКИ ЈЕЗИК ИЗМЕЂУ СТРУКЕ И РОДНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ - Поводом закона о родној равноправности: Ко нам то кроји језик?

19. 03. 2024. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације