ЛАЗИНЕ СТРОФЕ ВАНВРЕМЕНСКИХ ДОМЕТА: Пре 115 година у пештанском хотелу “Хунгарија” настала је величанствена песма српске поезије Santa Maria

СВОЈУ песму над песмама српска лирика добила је пре 115 година у пештанском хотелу "Хунгарија", када се Лаза Костић који је ту боравио на пропутовању за Беч, ради лечења супруге Јулијане, кратким писмом јавио свом издавачу Милану Савићу: "Ево ти моје завршнице. Коректуру ми пошаљи у Беч..."

Фото :Рукописно одељење Матице српске

Костић је Савићу заправо послао последње три строфе песме. Те 1909. године, средином јула, величанствена Santa Maria della Salute први пут је одштампана, а годину потом, уморни и оболели песник упокојио се у Бечу.

Поводом 115. годишњице Костићеве песме Матица српска под окриљем своје едиције "Факсимил", а у оквиру свог Рукописног одељења предвођеног управницом проф. др Зорицом Хаџић Радовић, објавила је књигу "Лаза Костић: Дневник снова и Santa Maria della Salute рукописи" приређивача др Срђана Орсића.

Као прва књига новопокренуте едиције "Факсимил" на 118 страница доноси, пре свега, оригиналне рукописе антологијске песме Santa Maria della Salute који никада до сада нису објављени у целости, у оквиру једне публикације.

Приређивач др Орсић наводи да песма Santa Maria della Salute и у другом веку свога постојања, слови као једно од врхунских сведочанстава стваралачких висина до којих је српска књижевност способна да узлети.

- Као дело ванвременских домета, о којем су написани томови стручних текстова и иних тумачења, она не престаје да фасцинира читаоце и нове генерације истраживача наше књижевне историје. У овој књизи доносимо, по први пут на једном месту, све сачуване оригиналне Костићеве аутографе, похрањене у Рукописном одељењу Матице српске, чији већи део до сада јесте био предмет бројних анализа, али који још увек могу да буду од вишеструке користи при сваком новом приступу овој песми - истиче проф. др Орсић у предговору књиге.

Своју плетисанку, лабудову песму, како ју је и сам назвао у једном писму, којом је заокружио своје полувековно песништво, Костић је насловио по чувеној барокној млетачкој цркви грађеној у Венецији од 1631. године у славу Богородице. Песму је Костић посветио Јелени Ленки Дунђерски од које је био старији 29 година.

Лепа Ленка била је кћи Костићевог пријатеља и великопоседника Лазара Дунђерског, који је, да замршај буде чудеснији, био венчани кум на венчању Лазе и Јулијане Паланачки у Сомбору. Два месеца после њиховог венчања, болешљива Ленка, двадесетпетогодишњакиња, умрла је новембра 1895. године највероватније услед тифусне грознице, а било је и мишљења да је пресвисла од туге за боемом Костићем.

Песму Santa Maria della Salute Костић је живео и испредао, међу јавом и међ сном, 14 година после Ленкине смрти. Саткана је од 14 строфа што "певају, грцају и занесвешћују се", како их је 1941. године описала Исидора Секулић. Сваки стих цвили за вилом која "преда ме грану, лепше је овај не виде вид, из црног мрака дивна ми свану..."

Историчари књижевности Младен Лесковац (Сомбор, 1904 - Нови Сад, 1990) и Милан Кашанин (Бели Манастир, 1895 - Београд, 1981) су оригиналне рукописе ове песме први представили и детаљно и зналачки истумачили књижевној јавности.

У зиму 1948. године, наиме, Лесковац је од сомборског лекара, писца и Костићевог пријатеља др Радивоја Симоновића, добио неколико, песниковом руком писаних фрагмената његове песме Santa Maria della Salute. Међу посмртним хартијама песниковим била су сачувана само три полутабака тога рукописа. Један од њих је по средини прецепљен, али пажљиво, као да је ножем расечен.

Само један листић био је исписан са обе стране, само један, онај расечени, писан је мастилом, све остало је писано оловком, доста читко (за онога ко је навикао на Костићев рукопис, нимало читак).

Foto: Фото :Рукописно одељење Матице српске

POGLEDAJ GALERIJU

На једном листу, оном исписаном са обе стране, биле су свега четири строфе Костићеве славне песме, и то строфа прва, шеста, четврта, претпоследња (тим редом а већ то је, у исти мах, поуздан знак да их песник није ни радио редом, једну за другом, него сваку за себе, дакле ко зна којим редоследом. На остала два листића имају две верзије завршне, најдуже строфе.

- Једна од забележених строфа у сачуваном аутографу у потпуности се слаже са својом дефинитивном редакцијом: то је строфа претпоследња ("А наша деца песме су моје..."), у свим осталима има разлика, често и знатнијих - навео је је Лесковац.

При преписивању или за коректуре, Костић је чинио измене у појединим стиховима. У трећој строфи, шести и седми стих, који у концепту гласи: "Све је то давно пепео, прах", измењен је при штампању овако: "Све је то давно пеп'о и прах".

У седмој строфи први стих: "Зар мени јадном сва та красота?", измењен је: "Зар мени јадном сва та дивота?" У истој строфи, он је већ у концепту заменио "опрости моје јадне залуте" у "опрости моје грешне залуте". У осмој строфи, трећи стих концепта, "дуго су разбој страховит биле", измењен је у "дуго су бојак страховит биле". И тако редом. До последњег тренутка песник је уносио измене у своје стихове и несумњиво - увек набоље.

- Тај утисак потврђује и сведочење Костићевог пријатеља Милана Савића, који је казао да је Костић "полагано, приликом својих бескрајних, усамљених шетњи, стварао строфу за строфом, облик за обликом, дотерујући их и пилећи непрестано свој рад, док најпосле није "замршаје срца свога" довео у одређени склад и облик и док са својим створом није био задовољан" - навео је Милан Кашанин у Зборнику САНУ "Лаза Костић" 1968. године.

За Милоша Црњанског то је најлепша песма српског романтизма. а за Тодора Манојловића најмистичнија химна поезије. Песма ипак, није уврштена у чувену антологију Богдана Поповића 1911. године јер му је, наводно, сметао "вишак музике" у Лазиним строфама. Ипак, пробила се 1923. године у антологију Светислава Стефановића, објављену у Загребу. Свом пријатељу Стефановићу, Костић је једном приликом рекао да, ако већ буде приређивао антологију, уврсти и његову последњу љубавну песму.

Шта су песма Santa Maria della Salute и Ленка Дунђерска у њој, значиле за Лазу Костића, данас је већ довољно познато, па ако пред тајном ове љубави и пред Ленком, смрћу заувек младом и лепом, морамо можда и заћутати, а о песми ћемо и убудуће морати разговарати. Још много пута.

Ленка муза, Јулијана сигурност

ОВОГ ремек-дела српске поезије вероватно не би било да не беше Сомборке Јулијане Паланачки којом се Костић, уморан од боемског живота, због беспарице и дугова, оженио 1895. године и настанио у њеној кући на главном сомборском сокаку тик уз православни храм, посвећен Светом Георгију. Тек тако збринут, песник је могао сву своју списатељску енергију да усмери у стварање па су тих 15 година његовог живота у Сомбору, уједно биле и песнички најплодније. После венчања Костић је са супругом био на свадбеном путовању у Венецији, где је са терасе хотела "Бауер-Гринвлад" посматрао Канал гранде и барокну цркву Santa Maria della Salute. Овај храм ће 14 година доцније постати рефрен Костићеве највеће и, уједно, последње песме.

Време је чини лепшом

КЊИЖЕВНИК Перо Зубац, аутор књиге "Ленка Дунђерски" и сценариста ТВ филма "Доба Дунђерских", рекао је једном приликом "Новостима" да у минулих годинама песма Santa Мaria della Salute није изгубила "ни грам лепоте". Песник се обраћа Госпи са византијске иконе у венецијанској базилици, са самопрекором што је у ранијој својој песми "Дужде се жени" пожалио наше борове који су посечени и уграђивани у темеље цркве.

Песми Santa Maria della Salute која се завршава, песниковом слутњом о коначном спајању двају душа и тела, тамо где свих времена разлике ћуте, време не може ништа. У наредним деценијама, она ће добијати нове слојеве патине и мистерије јер заснива се на љубави која никада није потпуно одгонетнута.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације