ДОСТОЈЕВСКОГ НЕЋЕ МОЋИ ДА ЗАМЕНИ РОБОТ: Песник Мирослав Максимовић о књизи есеја "Лој, новац, реч"

Драган Богутовић

20. 03. 2024. у 07:15

ОД људи се може правити новац, али, као што рече аустријски писац Фердинанд Кирнбергер, од новца се не могу правити људи. Реч од људи прави људе.

ДОСТОЈЕВСКОГ НЕЋЕ МОЋИ ДА ЗАМЕНИ РОБОТ: Песник Мирослав Максимовић о књизи есеја Лој, новац, реч

Фото П. Милошевић

Ово, на првим страницама књиге есеја "Лој, новац, реч", у издању "Чигоје", истиче Мирослав Максимовић (1946), коме је место у самом врху нашег савременог песништва.

Књига је настала на основу дугогодишњег песничког искуства овог аутора који се првом и одмах запаженом књигом "Спавач под упијачем" огласио још 1981.

У овом неолибералном добу све је везано за новац. У том светоназору, како добро примећујете, банкар је једини неопходан. И где је онда ту песник?

- Мислим да, у ствари, влада новац. Банкари су његов неопходан управљачки механизам за владавину над људима. Па нама изгледају као владари света. А заправо су, и они, робови новца. Дуга је прича како је новац, од средства које служи човеку, постао његов господар. Песник није из те приче. Он нема (не може да има) однос са новцем. Човеку (који пише песме) новац је потребан, песнику није. Изгледа парадоксално, али је логично. Живиш као човек, са бригама око новца. Песник си кад тражиш смисао живота у језику, ту су све твоје бриге. А језик је део процеса настанка човека, он материју повезује са духом. Ту је место песника: одржавање равнотеже материјалног и духовног у нашем животу. Ако материјално потпуно превлада, што настоји, то ће бити крај песника, али и крај човека какав јесте.

У тексту о поезији и маркетингу истичете да песници не могу да се уклопе у модерно тржиште, односно да праве, како сте лепо рекли, "футошке строфе". Шта им преостаје?

- Као што, у сезони кисељења купуса, сваки продавац на пијаци продаје "прави" футошки купус, а стварно ниједан није из Футога, тако би и песници, ако би њихова једина судбина било тржиште, на њему могли да творе само "праву" поезију, у којој не би било ни "п" од поезије. Разумљиво је да производња различитих добара, потребних човеку, зависи од тржишта, али је, ваљда, исто тако разумљиво да поезија не може од њега да зависи.

Зашто? Она је делатност у духу, а не у материјалним и друштвеним датостима нашег живота. Зато је велики простор слободе. Песници су слободни, и не могу да буду, док су песници, зависни ни од чега, па ни од тржишта. (Притом, то није она слобода из придева "слободно" који је тржишту додан да би се прикрили јасни односи моћи на њему.) Дакле, песницима преостаје слобода. А она је непроцењива. Поготово данас, кад је приче о њој све више, а има је све мање.

Отварате и питање треба ли држава да подржава песнике. Одговор је...

- Треба. Али не да песницима даје апанаже и синекуре. Него да брине о култури, о институцијама културе, о културном животу. Развијена култура ствара квалитетан живот човека (развијена привреда само је његов предуслов). У таквом друштву, поезија ће бити присутна у животу, па ће то бити, посредно, и подршка песницима. Но, кад је реч о култури, то није једина улога државе. Она је, баш данас, последња и једина одбрана националне културе, па самим тим и њених универзалних вредности, од насртљивости акултурације глобалних тежњи нашег времена.

Истичете да је професионални писац једно од најређих занимања на свету. Има ли наде да се то промени?

- Није ни потребно да се промени. Ретко ко (не само писци) има срећу да може да живи од онога за шта живи. И то је углавном живот са сталним материјалним проблемима. Чак и кад је реч о великим писцима који су живели од писања, као што је Достојевски. Међутим, нешто друго је писање у виду заната. Таквих писаца има више, и они могу да буду писци по занимању, тј. да живе од писања. Њих може да замени, као и друге производне раднике, вештачка интелигенција. Можда их негде већ и замењује. Достојевског неће моћи да замени.

Фото Промо

По вашем мишљењу, за песника је најбоље да му новац не одређује шта ће да пише. Ипак, наводите и другачији пример великог Душка Радовића.

- Радовић је делатан спој, у књижевности, уметника и занатлије. Живео је од писања: готово све што је написао, било је по некој наруџби или за плату. Међутим. Занатлији наручите ципеле, и он вам направи ципеле у којима можете да ходате. Душку наручите ципеле, и он направи и ципеле и чудесне светове у које вас ципеле одведу. Другим речима, није он јурио новац, него креативна решења у свом писању (измишљао је, чак, и нове жанрове), па је зато новац јурио њега. Није му новац одређивао шта ће да пише, него је он новац постављао на његово место. На неки начин, успевао је у ономе што наше време не успева: да новац служи човеку, у његовом случају књижевности. А не обратно. Зато он није узоран пример професионалног писца, него ретка врста уметника.

И код нас, и у свету, веома је мало песника овенчаних славом. Ко је у томе на губитку?

- На губитку је данашње време. Јер и феномен славе показује колико је оно суштински сиромашно. Данас је слава једна готово виртуелна ствар. Прво иде слава, па дело, или слави уопште није ни потребно дело. Тако, песници ни не могу бити славни. Некада, док је било славних песника, прво је настајало њихово дело, па је онда требало да прођу не године, него деценије, чак и век, да би песник постао славан. Данас, све брзо дође, и брзо прође.

Одвајкада поезија и боемија иду руку под руку. Сада, када кафане нису ни издалека као што су некад биле, колико се то одражава на песништво.

- Боемија је (била) побуна против задатих ограничења живота, али не у насилном облику, него као непристајање на та ограничења. И зато је њен простор била кафана, јер је кафана била место где се могло наћи све оно што се тешко налазило на другим местима у друштву: слобода, једнакост, заједништво, дружење слободних личности. Све то, појединачно и све заједно, данашње време не трпи. И зато нема више ни боемије, нити има кафана какве су некад биле (некима су остала само имена). Какве то везе има са поезијом? Нису случајно изједначавани боемија и поезија. Повезује их - слобода. Боемија је начин трагања за слободом, а поезија је један од најбољих начина упражњавања слободе. То што више нема боемије, показује да се сужава простор у коме је обитавала поезија. Није случајно (неисписани, а радикални) мото ове моје књиге: Поезија више не постоји.

У књизи сте објавили и прву српску песничко-економистичку полемику, коју сте својевремено водили са економистом Бошком Мијатовићем. Јесте ли, и у којој мери успели да нађете заједнички језик?

- Не може економиста да прихвати да постоји нешто што не подлеже економском мерењу, нити песник може да прихвати да се у економији могу измерити како треба све човекове делатности (то је илузија, или манипулација данашње тзв. неолибералне економске мисли). Тако да, у том смислу, нисмо ни могли да имамо заједнички језик. Разлике је мало ублажавала чињеница да смо нас двојица пријатељи. Управо у току те полемике, дошао сам на идеју да напишем ову књигу. Мада у полемици има доста занимљивих запажања, у њеном подтексту остало је недовољно јасно постављено питање пута савременог друштва, па самим тим и места поезије у њему. Књига "Лој, новац, реч" покушала је да то питање детаљније и дубље разради.

"Азбука" по Душку

НЕДАВНО сте се огласили и књигом "Вукова азбука по Душану Радовићу" ("Чигоја")...

- Написана је поводом Радовићеве стогодишњице рођења, као омаж том писцу, кога волим и чијим сам се делом доста бавио. Књигу је графички опремио као књигу за децу, личи на Душкове књиге. То није била моја намера, међутим, испоставило се да се деци те песмице свиђају. Тако да је то, заправо, књига за децу од 7 до 77 година. А такве су и Душкове књиге.

Држим палчеве "Новостима"

ЗНАМО да у данашњим новинама нема ни рубрика, а камоли додатака посвећених култури.

Шта ће им ти реликти прошлости. Држим палчеве "Новостима" да издрже и одрже свој додатак Култура, једну од ретких преосталих традиционалних оаза српске културе - каже Максимовић поводом нашег јубилеја, 20 година излажења додатка Култура у "Новостима".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - Имао је осећај за то

МЕРКЕЛОВА ПРОГОВОРИЛА О ПУТИНУ: Једну ствар посебно истакла - "Имао је осећај за то"

БИВША немачка канцеларка Ангела Меркел описала је у својим мемоарима први сусрет са Доналдом Трампом, а такође је говорила о руском председнику Владимиру Путину и Украјини. Одломке из књиге објавили су немачки медији.

21. 11. 2024. у 11:45

Коментари (0)

АКЦИЈА ЗА КЛИМУ И ЗЕЛЕНА АГЕНДА: Кључни правци за заштиту животне средине