СРПСКИ НАРОД И ДАЉЕ ПОД ОПСАДОМ: Ђорђо Сладоје о роману “Риба звана Гаовица” у издању СКЗ

НАШ чувени песник надреалиста Душан Матић каже да је роман књижевна матура. Ја сам један већ написао под насловом "Модре жилице", али у стиховима и не знам да ли ми се то рачуна, па сам решио да матурирам макар и у седамдесетој.

Фото Н. Скендерија

Овако у разговору, за "Новости", Ђорђе Сладоје (1954) објашњава настанак свог новог романа "Риба звана гаовица", који је ових дана објавио СКЗ, слажући се са уредником Драганом Лакићевићем који је парафразирајући Михиза, рекао да је овај роман трагикомична аутобиографија о Србима.

Овај аутор је, иначе, одавно познат и цењен као изузетан песник чије су збирке стихова побрале многобројне награде, међу којима су Змајева, Вукова, Дучићева, Дисова, Шантићева, Жичка хрисовуља, "Бранко Ћопић"...

Откуд баш риба гаовица?

- Моја почетна намера је била да, кроз причу о гаовици, испародирам једну општеприсутну појаву и једну готово бизарну потребу која је наметнута савременом човеку - да по сваку цену буде вечито млад и леп и снажан у сваком погледу. А онда је имагинација преузела ствар, па се гаовица умешала у све области живота - у историју, традицију, идеологију и политику, у књижевност, у екологију, бизнис, туризам, спорт, у језичка, поетичка и метафизичка питања. Тако је ова ендемска врста рибе у нестајању, којој се приписују и афродизијачка својства, постала кључни симбол, жижа у којој се преламају наставци, односно одломци романа и сусрећу његови многобројни ликови.

Које бисте личности у књизи посебно издвојили?

- Један од њих је и Ђуро Заврзало, митоман и фантаста, каквих има у готово свакој херцеговачкој кући, а чија је имагинација готово неукротива, а приповедачки порив аутентичан и у извесном смислу стваралачки. Данило Тутуз Гавран, несвршени студент историје и ноћни чувар архива у Ерковићима, Ђурова је супротност и коректив у неку руку.

У роману су присутне и аутобиографске деонице о грађанском рату у БиХ, конкретније у Сарајеву и мом завичају, али и о избеглиштву које се може уденути у нашу тему о сеобама.

Ту су и есејистички и аутопоетички пасажи, стихови, цитати, фусноте...

Из романа се може сагледати сва трагичност српске историје...

- То је један застрашујући жртвени обред који траје и коме као да краја нема. Тиме је обележена и наша садашњост у којој је српски народ и даље под опсадом која је почела бомбардовањем, а наставља се бруталним притисцима моћних да се одрекнемо најважнијег, а у симболичком смислу ненадокнадивог дела наше земље, јер Косово то јесте, и да тако поништимо сопствени идентитет. О трагици српске историје говори се на "известан начин" и у овом роману.

Фото промо

Вероватно сте прибегли хумору и сатири да бисте ублажили патос те трагике?

- У Херцеговини, где сам рођен и одрастао, хумор је, баш као и прича, егзистенцијална потреба, и онај ко није био у стању да сву муку и тегобу живота, коју сам и ја запамтио, окрене на шалу тај се рђаво провео. С тим што је употреба хумора у књижевне сврхе врло деликатна и захтева пажљиво дозирање, јер може се догодити да се у жељи за ефектима остане на нивоу анегдоте, вица и досетке, а то већ није добро - ни у песничком ни прозном тексту. Хумор и све што производи смех јесте у сваком случају драгоценост. Јер од свих врста једино је човеку дат дар смеха.

Један од наратора у роману је и тзв. свезнајући приповедач који је по свему ваш двојник?

- Те аутобиографске деонице, чије су јунакиње моја супруга Емсура и тада трогодишња кћерка Тијана, којима је роман и посвећен, везане су за почетак рата у Сарајеву, а затим и за низ сцена из ауторовог завичаја, који је у међувремену опустео и спас тражи у покретању "затвора на отвореном" и успостављању пушачке зоне, где би богати клијенти, уз одређену надокнаду могли да пуше до миле воље. Ту је и неизбежно избеглиштво на које се надовезују и приче из "наших дана" све до короне и осталих пошасти којима је ова несрећна планета изложена. Разуме се да радња не тече хронолошки линеарно већ се рачва у различитим правцима, ћудљива као сама гаовица и непредвидива попут херцеговачких понорница за које никад не знате кад ће сунути у подземље, а још мање где ће се појавити.

Посебно су у роману занимљиви лирски пасажи...

- Без њих је, по мишљењу учених и стручних, модерни роман незамислив а говоре о самоћи, о сећању на прославе Божића у херцеговачком детињству, о нашој трагичној амбивалентности - митоманији и аутодеструктивности у исти мах, те о животној и песничкој судбини Рајка Петрова Нога и Радована Караџића... И још понечему. Али ја сам се баш распричао, а често није добро кад аутор превише говори о свом делу, стога настојим да се држим два упутства, Андрићева но чија. Први отприлике вели - немојте о себи никад мислити и говорити ружно - увек ће се наћи неко ко ће то боље од вас урадити. И други - немојте се одушевљавати оним што сте написали. Препустите то читаоцу.

Песничко језгро

МЕНИ би било драго ако сам написао књигу која потенцијалном читаоцу неће бити досадна.

И у којој је, да не заборавим,сачувано лирско језгро. Јер ја сам, пре свега, песник и ове године ми је изашла и књига поезије "Димни знаци" у издању "Штампара Макарија" и Народне библиотеке у Зрењанину. И не бих волео да остане у другом плану.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА - Мићин век

12. 10. 2023. у 12:48

Додатак Култура

0 1

БИБЛИОТЕКЕ СУ ЖАРИШТА ИДЕЈА: Јована Дишић о роману "Вакуум" и културном животу ван Београда

12. 10. 2023. у 15:34

Додатак Култура

0 0

СИМБОЛИКА ЗАВИЧАЈА И СВЕТЛОСТИ: Књижевно дело истакнутог српског писца Петра Сарића (1937-2023)

12. 10. 2023. у 13:00

Додатак Култура

0 0

БАЈА, КУДА ЋЕШ? О приповедачком умећу једног од највећих српских писаца Бранка Ћопића (1915-1984)

04. 10. 2023. у 18:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације