РАЗЛИЧИТИ ДАРОВИ И ВЕЛИКА КУЛТУРА: Сећање на Јована Христића, поводом обележавања 90 година од рођења

Пише Радивоје Микић

06. 09. 2023. у 05:00

УВЕК је ишао ка оним књижевним облицима у којима се о важним питањима људске судбине може говорити и кроз лични доживљај и кроз наталожено духовно искуство

РАЗЛИЧИТИ ДАРОВИ И ВЕЛИКА КУЛТУРА: Сећање на Јована Христића, поводом обележавања 90 година од рођења

Када је, сада већ тако далеке 1996. године, велики српски песник Иван В. Лалић за Матицу српску приредио и предговором пропратио књигу Јована Христића (1933-2002) под насловом Сабране песме, многи су били изненађени тиме што књига има 139 страна и садржи само 51 песму. На тако обимом малене а у таквој мери значајне песничке опусе ми, једноставно, нисмо навикли. Наравно, слику о месту и значају Јована Христића у српској књижевности и култури употпуњује и есејистички рад (књиге "Поезија и филозофија", "Облици модерне књижевности") изучавање драмске књижевности ("Студије о драми", "Чехов драмски писац") и писање драмских текстова, позоришна критика и уређивачки рад у "Нолиту" (Христић је уређивао библиотеку "Књижевности и цивилизација", у којој су објављене књиге из различитих области, књиге без којих је незамисливо фундирање модерне мисли у неколико важних подручја, а Христић је био и на челу уређивачког одбора који се старао о презентацији српске драмске књижевности у 25 књига).

Већ ови подаци нам указују на то да је Јован Христић полихистор, пошто се он, са лакоћом, кретао кроз неколико области, али се, чини се, највећма укоренио у поезији и мишљењу о књижевности. Ушавши у књижевност као песник (књига "Дневник о Улису" 1954. године), Христић је тада најутицајнијег нашег критичара, Борислава Михајловића Михиза, натерао да изрекне једно пророчанство. Наиме, Михајловић је са неком врстом изнуђене трпељивости поздравио Христића песника и рекао да ћемо, ипак, у њему добити одличног есејисту. И то се, доиста, и догодило, само што је Христић, мимо очекивања свог критичара, и постао и остао и врло значајан песник, настављач класицистичког усмерења, обновитељ оног вида певања које је давно утемељио Јован Стерија Поповић. А управо је Стерија песник кога је Јован Христић тумачио са оном аналитичком страшћу која указује на дубоку унутарњу везу (оглед "Песник Стерија" је, ван сваке сумње, један од најбољих који су икада написани о неком нашем песнику).

Као песник изузетно широке културе (а у тој култури Грци, од антике до Константина Кавафија, заузимају најистакнутије место), Јован Христић је био заговорник оног песничког израза који подразумева спајање чулног доживљаја и идеје (о томе, нема сумње, уверљиво сведоче његове песме "Свеће" и "Богови", у којима је, полазећи од подстицаја узетих од Кавафија и Хелдерлина, Христић развио дубоке лирске расправе о пролазности и људској судбини, расправе којих нема на другим местима, код других песника). Ослањајући се на доживљај лета (а оно је код Христића и симбол тешко достигнуте равнотеже), Христић је настојао да покаже да је у праву био Курцијус када је говорио о томе да песници једни другима добацују слике и описе, односно он је хтео да, као осведочени елиотовац, и практично укаже на значај традиције, наслањања на оно што у књижевности већ постоји (то је, свакако, разлог што Христићева песма "Општа места" спада у најбоље песме српске књижевности друге половине 20. века).

Иако превасходно песник неокласицистичког усмерења (али песник који, преко Валерија, баштини и искуство симболизма), Јован Христић је испевао и неколико песама у којима се лични доживљај света и живота намеће као извор једног дубоко меланхоличног тона. У такве песме, ван сваке сумње, спадају: "У тавни час", "По цео дан седим у библиотеци", "Заборављене књиге". То су песме у којима се појављује оно ја које Христић често избегава, једнако као што се појављује и једно трагично поимање људске судбине, поимање које је у песмама "Богови" или "Александар, син богова" било застрто, подведено под један духовно-историјски оквир, тачније речено уведено у сферу књижевне алегорије. А та алегоријска димензија Христићеве поезије је посебно функционална тамо где је, као у песмама "Варвари" или "Федру", у први план постављено настојање да се обликује слика оних времена у којима се све одвија људској вољи и потребама упркос. А то је, опет, још један доказ да је Јован Христић као учени песник, као зналац, могао да искористи оне облике књижевног говора који, с једне стране, имају потребну универзалност и, с друге стране, отпор према сувише упрошћеном схватању људског удеса у историји.

Оно, пак, што је Јован Христић дао у подручју проучавања књижевности је прворазредно.

Он је, у некој врсти интелектуалне комоције, могао себи да допусти да неке баш оглашене песнике (Јован Дучић, нпр.) посматра мимо визуре која је општеприхваћена, једнако као што је могао да ону струју српског романтизма коју предводи и симболизује Бранко Радичевић помери у страну и да на високо место стави, као заборављеног песника, Јована Стерију Поповића. Нема сумње да су Христићеви огледи о модерним драмским писцима и његова монографија о Чехову врло важан и врло висок допринос изучавању драмске књижевности код нас. Он је увек кад је мислио да је то згодно, волео да истакне како су његове важне књиге настале такорећи успут. Кад је, као гостујући професор у Француској, држао предавања о Чеховљевим драмама и кад су та предавања била врло лепо примљена, његов пријатељ из младости, Владимир Димитријевић га је просто натерао да напише књигу о Чехову.

Додуше, та књига не би могла настати да није било подлоге из које, израсла - а то је Христићево разуђено интересовање за драмску књижевност и позоришни живот. И овај детаљ, али и околност да се поезији, после неколико деценија ћутања, вратио на наговор пријатеља и честог сабеседника о књижевним питањима Ђорђија Вуковића, показује да је Јован Христић као човек различитих дарова и велике културе могао да прима подстицаје, али и да увек иде у оном правцу који је зацртан у његовим књижевним почецима - ка оним књижевним облицима у којима се о важним питањима људске судбине може говорити и кроз лични доживљај и кроз наталожено духовно искуство.

04. 07. 2023. у 14:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

Свет

0 39

ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт

НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.

23. 11. 2024. у 18:55