МАТИЋЕВЕ РУКЕ И ЊИМА СТВОРЕНО: Сећање на великог песника поводом 125 година од његовог рођења
НА већини фотографија на којима се налази Душан Матић (1898-1980) постоји једна (не)вољна загледаност у песникове руке.
У њих гледа Матић, у њих се нехотично загледамо и ми. На већини фотографија, песникове руке имају став, у смислу у ком су оне као посебан ентитет. Ниједан наш писац нема такве портрете (они су већински усредсређени на погледе). Матић је гледао у руке, и увек је знао шта да учини са њима, макар то значило да ће комплетно његово тело изгледати као да је у грчу. Пођимо од ове замишљености у кратко подсећање на великог песника Багдале, а онда се вратимо, још једном, Матићевим рукама и потенцијаном одговору на смисао њиховог присуства, и песниковог трајућег присуства у нашем времену.
Рођен у чиновничкој породици, Матић је прешао Албанију као средњошколац, школовао се у Француској, дипломирао филозофију, и са Растком Петровићем из Париза донео новости о надреализму. Марко Ристић и Милан Дединац су међу првима прихватили нову поетику, и тако се у Београду развијала можда најинтересантнија надреалистичка група (после оне у Паризу). Матић је потписао неколико француских надреалистичких манифеста, уређивао је надреалистичка гласила у Београду, истовремено бивајући гимназијски професор и надахнуће ученицима. Први је писао о Јавној птици Миме Дединца, најлепше разумео Тина Ујевића, отварао пут Оскару Давичу и Љубиши Јоцићу. Илустровао је Дружину 'Пет петлића' Александра Вуча, а са њим објавио и убрзо забрањену поему Марија Ручара. Раскинуо је односе са Ристићевом надреалистичком групом, иако се ни раније није успрезао да сарађује и са другим надреалистима - мање познатим часописом Вечност Ристе Ратковића и Монија де Булија, и 50 у Европи Звездана Вујадиновића.
Са Ристићевом групом је раскинуо односе почетком тридесетих година, да би са Вучом - у маниру Иљфа и Петрова у СССР-у - објавио заједнички роман, Глухо доба. Након што је Давичо завршио на робији, и Матић је био хапшен, и потом пензионисан. Рат је дочекао у Београду, и ускоро ће бити затворен у Бањичком логору. Прича каже да је са супругом, Лелом, једног дана, неуспешно пошао у партизане фијакером. Након рата је заузимао значајне позиције у културном животу, превео је десетак значајних наслова са француског, да би 1952. и 1954. објавио прве самосталне наслове - Један вид француске књижевности и Багдалу. Од овог тренутка почињу проблеми за књижевне историчаре и оне опседнуте филолошким категоризовањима: где је тачно Душан Матић? Када код њега престаје филозоф, а почиње песник? Где у његовој прози романсијер не говори гласом врсног есејисте, и у ком то есеју Матић није поета? Постоји ли, као Душан Матић, иједан песник у тако дугом, вечно трајућем говору свету, и тако експлицитном дијалогу са собом?
Душан Матић, који је први донео глас о Бекетовом Годоу, који је у Удружењу књижевника обнародовао појаву песника Миодрага Павловића, који је показао пут песнику Јовану Христићу, Бориславу Радовићу, Милосаву Мирковићу и дочекао Црњанског по повратку у Београд, једини надреалист који је постао академик, чији је есеј о Бретону илустровао Хуан Миро - целокупно своје дело је провео у разговору са собом. Другима је откривао себе као трагаоца, а својим делом је пренео фрагменте са путовања која је немогуће мапирати, која су лажна ако се покушају копирати песникови кораци. Душан Матић је на њима непрестано замишљен, вечито запитан, и то је, пре свега, наслеђе које је остало након што се од њега, у име свих нас, опростио Иван В. Лалић.
Матићево дело је једно велико зар, низови постављених зашто, наднетости над променљивим ко, и бескрај уочених дешавања, константи и неминовности. Цео песник стаје на границу онога што јесте, и запитаности због разлога таквог поретка. Сам Матић је веровао да као песник постоји док пише - не пре, нити после, и стога не треба чудити што је његов стан у Војводе Добрњца 26 увек за госте имао младе песнике, чак неретко и оне који се нису слагали са "идеологијом " надреализма. Фигура Душана Матића је фигура песника који је вјечито чуђење у свијету (А. Б. Шимић).
На крају, вратимо се песниковим рукама. Њихово упечатљиво присуство на фотографијама, показатељ су, можда, једне несумњиве Матићеве опседнутости трагањем и стварањем.
Поглед песников у сопствене руке, имање нарочитог места за њих, сведочанство су тога да је песник прешао границе конвенционалног стварања и пренео их и на портрете, као и да је био стваралац целим бићем. Загледан у руке, Матић гледа у моћ стварања, којом је једино могуће одговорити на питање смисла човековог постојања у свету.
Препоручујемо
ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт
НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.
23. 11. 2024. у 18:55
БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)
БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.
23. 11. 2024. у 15:58
ПОТПРЕДСЕДНИК САД УМРО ТОКОМ ОДНОСА: Био са 50 година млађом љубавницом, Бела кућа није знала како да саопшти вест о смрти
БИО ЈЕ то 27. јануар 1979. године. У 1 ујутро, портпарол породице Нелсона Рокфелера објавио је званичну изјаву за штампу. Бивши потпредседник преминуо је У 71 години живота раније те вечери.
22. 11. 2024. у 18:36
Коментари (0)