МИР У ДУШИ, ЉУБАВ У СРЦУ - СВЕ ЈЕ ШТО НАМ ТРЕБА: Писац и драматург Ивана Димић о новом роману, литератури и стварности

И ЈА сам некад ударала као мува по тегли. Била нервозна и нестрпљива у младости. Све хтела сад и одмах. Стрпљење је нешто што се савладава као феномен умећа живљења. Кутузов у Толстојевом "Рату и миру" каже Болконском: "Све дође на време ономе ко зна да чека", односно "време и стрпљење су моји ратници витезови".

фото:Д.МИЛОВАНОВИЋ

Овако, у свему несвакидашња Ивана Цици Димић, сведочи како њени земаљски дани теку и у њима проналази радост стварања и дружења. Несвакидашња директорка Драме националног театра, управница Атељеа 212 и помоћник министра културе, с (такође несвакидашњом) радошћу отишла је у рану пензију да се, коначно, посвети ономе што највише воли - писању. Додуше, стизала је и до тада да створи многе кратке приче, есеје, драме и драматизације, преводи са енглеског и француског језика. Роман "Из мртвог угла" нови је наслов у њеној биографији, мешавина прозне и драмске форме са елементима фантастике.

* Ипак, све креће од кратке приче?

- То је форма у којој се све дешава. Нисам имала намеру ни да "Арзамас" буде роман, али је моја опсесивна тема трајала. Кад скупиш сав материјал, претвара се у ту форму зато што приповедаш о једној централној теми. Ово је, такође, роман. Само није асоцијативан већ његова прича тече праволинијски. И веома је једноставна: реч је о непостојећој породици, а из преегзистенције приповеда је нерођено дете. С друге стране, појављује се ђаво и његова екипа. Долазе у госте да нападану породицу која успева да савлада ђавола и натера га у бег. Ово је срж романа који се зове "Из мртвог угла", јер из угла нестварности најбоље се види - стварност.

* А ђаво у књизи каже: "Данас је свака шуша мој савезник"...

- Све што каже односи се на стварност. Ђаво све режира. Ратове, земљотресе, убиства, свет у коме сви лажу и краду. Ми живимо апокалиптичну стварност. Мало антракс, мало вирус, све је ђавоље дело. Ипак, јачи смо кад се држимо заједно. Љубав увек побеђује. У "Арзамасу" сам хтела да кажем да је љубав јача од смрти, овде да је јача од зла.

* Ваша три лика (Илија, Дрина и Близанац) заправо су ваша три алтер ега?

- Оно што сам желела да покажем је да су литература и реалност једнако вредне стварности. Као у Ешеровим графикама, где се све из претаче и претвара у нешто друго, ликови из литературе улазе у реалност и из реалности урањају и литературу. Књижевност се, у ствари, слави и ја сам написала директну оду књижевности. Неко сам ко је воли, ко у тој стварности живи, коме је књижевност једнако важна реалност као ова у којој причамо. Живим у оба света и волим их подједнако. Пишем оно што се мене тиче. Писац то ради - описује своје утиске и доживљаје. Онда обавиш неку трансформацију јер си дужан ако се нађеш у простору књижевности да свој сентимент издигнеш изнад себе и доживљај света сместиш у предео литературе. Што би Борхес рекао у "републику књижевност". Или,како каже Пикасо, дијамант је графитна оловка која се дељала до савршенства. Ниједна реч не сме да буде вишак.

Фото приватна архива

* Да ли су зато кратке приче ваша омиљена форма?

- Има и великих писаца "скрибомана", као што је Балзак или Пекић. Достојевског генијалним не чини прича како је студент убио бабу секиром, већ лавина речи којом се користи да те одведе до свемира - до неког откровења, улазећи у дубину твог читалачког бића. Разоткрива те самог себи. Али, у суштини су и код њега "штедљиве" речи. Метод је исти, свако стварање у књижевности је поезис. Не сматра се џабе да је поезија најсавршенији облик књижевности. У најмањи могући калуп сабије и мудрост, и мисао, и емоцију, и музику речи.

* Колико су мајка и детињство (којима се често враћате у својим делима) важни у формирању личности?

- Мајка те родила, она ти "дрма" вертикалу. Од најелементарнијег значаја је за сваког човека. Свеједно какав је твој однос са њом. У тренутку кад без ње останеш, одлеће ти кров над главом. Кад упознам човека, знам да ли та особа има или нема родитеље. Видим нешто на лицу из чега читам да је тај човек без крова над главом. А у детињству ствараш корен свог бића, емоција и карактера. Тај формативни период је важан јер у њему настајеш као личност. Лично, пишем само кад ме нешто јако потреса и значи ми, кад ме се најсуштаственије тиче. Тих сто педесет страна романа "Из мртвог угла" писала сам шест година. Такав је мој хабитус.

* Кад говоримо о снази и тумачењу речи, подједнако су важне у превођењу. Посебно је интересантно кад писац преводи другог писца?

- Данило Киш је преводио и препевавао поезију. Ја сам преводила драме, када је требало за позориште. И у том послу оштриш осећај за језик. Нажалост, сада има са енглеског толико катастрофалних превода да је то невероватно! Много је наказно одштампаних књига, без елементарног знања језика. Превођење је креативан и стручан посао. Не само да мораш да знаш језик с којег преводиш, већ и одлично познајеш сопствени. Наш проблем је општа неписменост. Док читаш књигу препознајеш очајан превод: као да је писац одједном оглупавио у једном пасусу. Преводилац, једноставно, није разумео шта је он хтео да каже. То се дешава јер издавачи неће да плате стручне преводиоце него приучене, без икаквих квалификација - уз гугл транслејтер. Па тако, на пример, један лик Томаса Мана постаје Таглио уместо Тађо, јер преводилац нема појма о чему говори.

* У једном периоду били сте на различитим функцијама - директор Драме Народног позоришта, управник Атељеа 212, помоћник министра културе... Шта вам је ово искуство донело?

- Било ми је занимљиво да откријем да сам способна и за неке менаџерске ствари у које сам "гурнута". А ја сам штребер. Све сам то радила избезумљено, под конац, у страху да нешто не погрешим јер није моја област. С друге стране, веома ми је занимљив био и тај феномен власти. Написала сам једну причу о томе, "Пада фасада". Власт можеш да анализираш само ако те не обузима. Мене је једино интересовала књижевност и било ми је интересантно да све то посматрам. Нисам могла себи да дођем шта људи раде! Човек се за три дана промени и постане неко други.

* Колико је занимљиво из позиције "власти" посматрати како се људи око ње мењају?

- Било их је бар педесет који су постали одмах са мном најбољи пријатељи. А онда, кад бих отишла с функције, више ме никад не би позвали! Е, онда бих ја поново негде "искочила", па би ми се тих педесет људи поново јавило. Као код Нушића. Не бих веровала да се то мени није десило. На рез. Иначе, има један добар пример из позоришта кад смо радили "Бориса Годунова" с Пецом Ејдусом у главној улози. Пеца долази на сцену, а бољари стоје. Он улази као цар, а њему редитељ Зоран Ратковић каже: "Немој ти да играш власт, они ће да играју твоју моћ!" То је тачно: из туђих погледа и поступака види се колика је моћ власти.

Фото Драган Миловановић

* Каже се да власт еротизира?

- То је нормално, власт је сама по себи страховито заводљива. Глумци имају славу, богаташи паре, а власт и славу, и паре и - моћ. Зато је власт изнад свега. Када су се 90-их појавиле разне странке, глумци су одједном приметили како су на билбордима политичари. И онда су се уписивали у све могуће странке, да би и они били на билбордима. Јер, они то воле. Можда није за сваког тачно, али је за већину очигледно. Волим глумце, али као што сам у роману написала, они су несносни и неодољиви. Њихова сујета је дечја у односу на лекаре, писце и друге професије које су далеко таштије од глумачке. Њихова је сујета безазлена, за разлику од многих који су са собом не на "ви" него на "он".

* Мало је људи који су са толико радости дочекали пензију као ви?

- Морам да кажем да постоји разлика између занимања и да пензија не представља сваком исту ствар. Ономе ко је научник, истраживач, ко је радио у лабораторији тешко пада, јер не може да настави да се бави својим послом. Или хирургу, на пример, коме је то страст. Мени пензија само добро доноси: не морам да идем на посао, могу да седим код куће и читам "Хомерско питање" Албина Лескија. Могу да располажем својим временом, а и иначе, мало ми треба. Скромно живим и увек ми је`довољно. Уосталом, није богат онај ко има мало пара, него коме мало треба. Време је постало највећи луксуз. У пензији не мораш да пратиш ово лудачко убрзање. Не мораш ништа, нити да трчим било где. Гледам у дрвеће, идем у шетњу, волим своје пријатеље, сусрете с људима. За мене је старост врхунац искуственог долажења до спознаје - мир у души и љубав у срцу, све је што нам треба. Остало су спољне околности.

Препоручујемо

Србија

0 3

ЗАЈЕЧАР ГРАД МУЗИKЕ: У среду први концерт Градског оркестра

20. 02. 2023. у 19:12

Култура

0 0

ПОВРАТАК "ФРИДЕ КАЛО": На репертоару "Мадленијанума" представа о славној сликарки

20. 02. 2023. у 15:56

Култура

0 0

ДЕНИЋУ "ТАТЈАНА ЛУКЈАНОВА": Дан Београдског драмског обележен годишњим признањима за најбоља остварења

20. 02. 2023. у 19:30

Култура

0 3

ОБМАНЕ КОЈЕ НАС МЕЊАЈУ: Бранко Милисковић о београдској изложби, Грацу, Њујорку...

20. 02. 2023. у 14:01

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације