ОД ДОБРОГ РОМАНА ЧИТАЛАЦ СЕ ДУГО И ТЕШКО ОПОРАВЉА: Годину дана од одласка писца Радована Белог Марковића

ЈЕДНА од највећих и најинтригантнијих стваралачких тајни савременика које је Милош Јевтић успео да одгонетне кроз своје разговоре, свакако је у књизи Милоша Јевтића о Радовану Белом Марковићу, под насловом "Отворена поља Радована Белог Марковића", нашег великог писца-савременика, а који, нажалост није више са нама.

Фото: А. Станковић

Тим више ова књига добија на двоструком значају: као књига у којој је Радован Бели Марковић, одговарајући опширно на питања Милоша Јевтића, разоткрио своју списатељску тајну, али и тајну своје личности, што свакако сада, након пишчеве смрти, она постаје и својеврсно пишчево аутопоетичко завештање.

И морам признати да сам, читајући ову књигу, а поводом примања награде "Радован Бели Марковић", из питања Милоша Јевтића и одговора Радована Белог Марковића, тек сазнала СВЕ о једној сложеној уметничкој личности и судбини, у толикој мери, да сам тек тада (мада сам писца познавала, где смо неговали једно фино књижевно пријатељство, пуно међусобног уважавања) могла да докучим тајне његове стваралачке радионице, односно, тек тада могла рећи да сам упознала Личност - нажалост, онда када Белог већ више није било међу нама.

Све то, дакле, дугујем, овој књизи Милоша Јевтића.

Оно што плени у овој књизи јесте њен први део, односно, аутобиографски исказ Радована Белог Марковића о раном детињству и првој младости, важним личностима из окружења, амбијент одрастања, који је исписан истим дискурсом као и сва његова прозна дела, чиме, на овај начин, добијамо литераризован, "очуђен" и његовом лексиком постварен свет и најинтимнији простор пишчевог завичаја, у истој вредносној равни његових литерарних остварења, а коме је Радован Бели Марковић и иначе посветио читав свој стваралачки опус. Али, ово су све нови детаљи, нове чињенице, нове личности, неко би рекао - предлошци за нове романе: село Ћелије, његово насељавање, са школом и црквом, бављење становника земљорадњом и занатима, потом и личности, важне за пишчево одрастање, које прерастају овде из стварних у литерарне јунаке: Живорад ковач, Рујка Сандић шваља, Чедин Ивко молер, Живана Лулина видарка, ча Драгиша поштар, Грга Златопер, најзад, и отац пишчев Живорад Други, бравар... Сам наводећи да је одрастао уз бабу Љубинку, писац исписује живописне личности по тој линији "бабинства", или по линији очевог деде Властимира, напредног човека, који је први имао радио "Космај" и није хтео да се упише у Задругу, или по мајци, бабе Петрије, затим даљег рођака деда Милисава, све до лирски осликаног послератног времена и првих дечјих сензација и упамћења будућег писца.

Славица Гароња

Својим свеобухватним, и истовремено размахнуто-прецизним питањима, која "вуку" на инспиративан одговор и разговор, Милош Јевтић "пушта" да Радован Бели Марковић пред читаоцима распростире и важне детаље наредне фазе пишчевог живота: школовање, прво у основној школи у Ћелијама, где памти учитељицу Бранку, учитеља Бору (који је био и фудбалер) и послужитеља ча-Младена Ненадовића. То је доба хигијенских мера и доктора Банковића и парола, потом прелазак у пети разред у Лајковац, у који ће у школу ићи возом, са фасцинацијом према железничарским униформама, али и апотеком и апотекаром Кузњецовим у центру вароши, и није случајно да ће ове сензације из првог детињства и школовања постати ускоро готово стални лајт-мотиви прозног опуса Радована Белог Марковића: "лајковачка пруга", а уз њу отправник возова Георгијевић из истоименог романа, па апотекари, доктор Субота, хроничари и проналазачи (у чему можемо уочити транспозицију личности његовог оца, проналазача бројних справа за домаћинство у књижевне јунаке) - углавном "изумитеље" чији изуми ("Стојна ветрењача", "Путникова циглана") попут изума Грка Зорбе неславно завршавају, али сведоче и поред узалудности, о неуништивости човекове креативности и сновима о превазилажењу реалности живота.

Краткотрајно школовање у Београду, важно је за Радована Белог Марковића, у смислу упознавања једног ширег света, са првим, односно јединим пријатељима из света уметности Милошем Ајвазом (са којим одлази у Југословенско драмско позориште и гледа Стеријине "Родољупце"), и од кога је "научио све што о Београду знам", са убрзаним повратком кући, због очеве смрти, али и вероватно, још тад разграниченим појмовима велеград-паланка, опредељујући се да заувек живи у овој, другој средини.
Оно што је следеће битно у овој биографији кроз разговор писца са Милошем Јевтићем јесу његове лектире. Ту имамо тзв. спољну и унутрашњу биографију. Јер, попут Горког, Бели Марковић се самостално образовао на светским лектирама и домаћим лектирама, свеобухватно и интензивно - како ће се видети у његовом опусу - које је ишчитавао пуних десет година, радећи на бензинској пумпи. Он тај период назива "утврђивањем свог Замка". Управо ових десет година, кључно ће формирати нашег будућег писца, који је већ тада почео да објављује приче у "Комунисту", да би се коначно приближио књижевности, поставши уредник у ваљевским новинама "Напред" (са латентном опасношћу, како сведочи и у романима, да га новинарски дискурс трајно не одвуче из чисте језичке уметности), скрасивши се са супругом коначно у Лајковцу.

Од тада почиње "позната" књижевна каријера Радована Белог Марковића као писца, чији важан маркер представља прва књига, кратки роман "Паликућа и Тереза милости пуна" (у издању "Слова љубве", 1976). Веома је интересантна прича (као и свака прича о првом објављеном делу), о објављивању овог првог романа Белог, а где је пресудну улогу да овај роман угледа светло дана, имала племенита личност Данила Николића и његова реч / рецензија, коју овде нећемо препричавати, а коју ће заинтересовани читаоци прочитати у овој књизи.

Кроз други део разговора са Милошем Јевтићем, упознајемо значајне пријатеље из окружења Радована Белог Марковића, непознате широј јавности, али и те како битне за локалну културу и његов лични, књижевни и професионални развој (Зоран Јоксимовић, Стеван Ћирић и други) у Ваљеву и Лајковцу. Мора се рећи да је то било доба оног "хуманог социјализма" када су се добијали станови, добри државни послови, али и трајна спознаја нашег писца, запосленог у Комитету, да је најбоље бити затворен у свом Замку, и ван дневне политике, колико год је то могуће.

Милош Јевтић (десно)/ Фото: Танјуг

Књижевну иницијацију утврдиће дефинитивно запослење у свету књига, у лајковачкој библиотеци 1986. године, у којој ће ускоро постати управник и довести библиотеку до узорног нивоа, основати Читалиште, и у њој радити све до пензионисања, али истовремено, у овом периоду написати и објавити и сва своја, највећа дела.
Те смутне године рата, распада Југославије и санкција, Радован Бели Марковић сликовито илуструје једним детаљем:

"И данас ме протме сећање на фебруарско вече у библиотечкој одаји без грејања када је Светлана Велмар-Јанковић, 'у рукавицама', листове преметала, читајући одабрана места из свог романа 'Бездно', управо овенчаног 'Ниновом' наградом, учинивши да се 'смрзнута' публика у јакнама и зимским капутима лагано 'открави' и 'душевно пренесе' у један од салона на двору књаза Михаила, међу 'наређене даме' и 'реденгот господув ономашње Србије, под дугиним луком салонског осмеха кнегиње Јулије....Никада то нећу заборавити!."

Природно, највећи део питања Милоша Јевтића у овој књизи посвећен је зачецима књижевних тема, ставовима и идејама Радована Белог Марковића. И овде добијамо прворазредне информације кроз одговоре, односно, силазак у саму суштину тајне стваралачког књижевног поступка, односно, "књижевне радионице" у делима Радована Белог Марковића.
Називајући хуморно своје радове као "опричке", Радован Бели Марковић приказује узбудљив пут настанка неких од најзначајнијих својих дела, од којих га је Андрићева награда за приче "Сетембрини у Колубари" уврстила у значајне савремене писце, а "прави почетак" у књижевној каријери свакако представља роман "Лајковачка пруга" (1997), односно, чувена "Колубарска трилогија" ("Лајковачка пруга" / "Лимунације у Ћелијама" - награда "Меша Селимовић" 2000. и "Последња ружа Колубаре", 2001), након чега је изашао у сам врх савремене српске приповетке и романа...

Најзад,, врло је упечатљив и поучан његов одговор о квалитету литературе:
"Добра је она прича која читаоца заноси и прелешћује, попут песама које читави нараштаји наизуст знају, дочим се од доброг романа читалац дуго и тешко опоравља...."
И даље: "Да... Приповедање је уметност употребе језичког градива, а матерњи језик читавог живота учимо, остајући већма недоучени...".

Границе Србије у Времену

У трећем делу разговора, посвећеном "општијим питањима" Радован Бели Марковић одговара на питања Милоша Јевтића: о занемаривању културе и образовања, односно уметности, о библиотекама и библиотекарству, где има много "узалудно писмених", о осиромашењу српског језика, о животу у тзв. провинцији, коју писац назива избором и "самосазданом кулом", о могућностима очувања Југославије, о српском духовном јединству, где Радован Бели Марковић има једну сјајну мисао:
"И ово ваља 'утубити': границе Србије нису у Простору, већ у Времену - докле сеже културно памћење!" (152).

(Из текста изговореног на представљању књиге "Отворена поља РБМ" у Осечини.)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације