САН О ЛЕПОТИ И СТВАРАЛАЧКИ ИНАТ: Песничка књига Гојка Ђога "Пут за Хум" у издању Српске књижевне задруге

ОДРАНИЈЕ је наговјештавана књига пјесама "Пут за Хум" Гојка Ђога, а сада је ево у плавим корицама сто четрнаестог кола Српске књижевне задруге, као 766. по реду, са својих тридесет пјесама, равномјерно - по десет - распоређених у три циклуса.

Фото: З. Јовановић

Прва два - "На Савином путу" и "Пут за Хум" - већ су најављивана, а трећи, са четири нама знане пјесме, уцјеловио се као нов и равноправан, са потврдом пјесниковог идентитета - "Ја нисам неко други". Ђогу је тај наслов био неопходан у његовој дубокој зрелости као идентитетски знак препознавања, као морални и поетички став, и као путна исправа и на Савином путу, и на путу за Хум и Захумље: и на путу метафизичког успињања уз Савине љестве - уз ластаре његове лозе - и на путу ка међи свијетова, "овога" и "онога", да се зна ко то тамо иде и ко то тамо пјева. Али ништа у Ђога није једнозначно, па ни овај наслов трећега циклуса, који је интертекстуална игра са Рембоом; реплика Рембоу, а може се разумјети и као блага пародија на Ђогу драгог француског пјесника. Ова књига је пуна као око: у њој нема ништа сувишно ни прекомјерно; њој ништа не недостаје. Она је скована и саливена као ћивот спреман на пут за оностране предјеле - за Хум и Захумље. Милосав Тешић је упозорио на вишезначност ових топонима: они и звучно и значењски сугеришу Херцеговину, али и свијет с оне стране хумке, иза хума.

Гледана као цјелина, ова књига је другачија од свега што је Ђого написао, мада се поједине њене пјесме налазе у ранијим збиркама. Овдје ћемо скренути пажњу само на једну пјесму, сасвим нову - "Инат ћуприја".

Фото: К. Михајловић

Има нечег андрићевског, мостоградитељског, мајсторског и неимарског у овој изврсној Ђоговој пјесми-причи. По доминантном значају лирског сижеа - по постојању приче - ова пјесма је жанровски блиска Бећковићевим пјесмама параболама, лирским "причама", какве су, рецимо антологијске пјесме "Бодеж" и "Огледало". Ово је пјесма о грађењу необичне ћуприје и о њеном неимару Исаку, главном лирском јунаку. Испјевана је као "легенда", односно етиолошко предање о настанку Инат ћуприје. Неимар је велики и доказани мајстор-умјетник - "који воли свој занат"; иноватор који жели да буде независан и вјеран само своме сну, да на нов начин гради нову ћуприју
Какву је видео само у сну.
Тај сан о новој ћуприји, грађеној на нов начин, неимаров је стваралачки идеал, исказан у пет стихова првог строфоида:
У једном скоку да прескочи
С обале на обалу
Да се загрле два млада месеца,
Онај на сунцу и онај у води,
И реку овенчају бурмом од камена.

Неимаров идеал је космичке природе: ћуприја би, очито, била један лук као млад мјесец, који би, са својим одразом у води, градио бурму од камена и њоме овјенчао ријеку. У том идеалу су спојени мјесец и сунце, небо и вода, лук и његов одраз, камен и бурма - космос у малом. Принцип љубави, изражен сликом бурме и вјенчања, односно прстеновање ријеке, уграђен је у неимаров градитељски идеал. Дјело се зачиње у неимаревом сну, темељи се на љубави и прстену, обухвата кључне елементе космоса и тежи ка непролазности и вјечности.

Али између умјетниковог сна и заноса, с једне, и животне стварности и историјских ужаса, с друге стране, постоји непомирљив зјап. Ратови су усуд људи и народа "на крајини". Избио је рат и господар је покупио све што је за рат способно, па отишао на војну. Град је допао у руке "некакве харамије", који је имао свој идеал градитељства и жељу да буде грађевином запамћен и овјековјечен. Заповиједио је неимару

Да гради по његовом плану.
Луковима да прекорача реку
Тако да ћуприја буде дужа и лепша
Од оне што је саздао за господара.
Да се памти кад је побељела врана
И кад је осиљена скитара
Била старија од цара.

Тиме је неимаров градитељски идеал разорен, као што је разорена и његова илузија о аутономији стваралаштва. У пјесму је уведена тема односа умјетника и (нелегитимне) власти, односно насиља "харамије" и "осамљене скитаре" над умјетником и његовим сном.
Мајстор се опирао насиљу, покушавајући да очува свој сан и идеал; није лако умјетнику да се одрекне сна о дјелу и љепоти. Насиље за умјетникове снове нема разумијевања, већ тражи извршење наређења. Приморан да удовољи насилнику, нелегитимном самозваном властодршцу, мајстор није могао да угуши ни сопствену побуну, односно да поништи своју стваралачку личност. У градњу се умијешао инат, помрсивши "сан и план". Мајстор се одлучио за пародију сопственог идеала из сна, па је направио неки необичан мост с елементима гротеске:
Заинат је савио лукове,
Мале и криве,
Ко магареће самаре.

Фото: Промо

Таман је неимар помислио како се наругао насиљу харамије деформацијом сопственог стваралачког идеала, кад наступи нови социјално-политички преокрет: још није ни скинуо скеле с грађевине, стиже глас да се враћа прави господар, а да је насилник некуд нестао. Промјена власти не значи за мајстора спас, већ нову несрећу - освету господара што је радио за самозванца и харамију. Чекаће га
Тупан на тепи и телал
Што сазива светину
Да урличе и броји бичеве
По његовим леђима.

Предање не памти шта се збило с мајстором - је ли преживио излив властодршчевог бијеса - већ само његов инат и његово дјело - Инат ћуприју. Мајстор је за памћење мање значајан од његовога ината који је обиљежио његово дјело. Важно је дјело, његов настанак и трајање, а не мајстор Исак и његов биједни крај. Инат ћуприја је показала своју отпорност на пролазност и вријеме:
Толике су ћуприје старе и нове
Бујице и буне однеле,
А ова се инати с вековима
Као да је јуче ћемерана.
Па, хајд, сад реците
Да је инат сват наопак.

Пјесма је, несумњиво, похвала дјелу и стварању, али и ствараочевом отпору - инату - који се двоструко преноси на дјело: обиљежава га пародијом и гротеском и чини га отпорним и способним да се "инати с вековима". Стваралачки инат је једино што мајстор може да супротстави насиљу самозванца и харамије. Мајсторов инат је амбивалентан: он разара његов сопствени идеал љепоте, пародирајући га, али гради дјело отпорно на вријеме и пролазност. Разарајући један идеал, мајстор, пародијом и гротеском, гради нешто ново, "авангардно". Разарање идеала може бити стваралачки продуктивно. Инат као стваралачки отпор потврђује, сада у новом кључу, мајстора као иноватора.

Мајстор је мета властодршца, био он легитимни господар или самозванац харамија: сваки хоће да га потчини себи, својим плановима и намјерама, величању себе и сопствене власти, доказивању сопствене моћи и величине. За власт није важна ћуприја, као ни мајстор, а понајмање мајсторов сан о љепоти; важна је ћуприја као доказ снаге и величине господара, нелегитимног као и легитимног. Умјетник и његова аутономија су на удару; умјетник је двоструко понижен: присилом да ради за харамију, противно својим увјерењима, и јавним батинањем као казном зато што је то радио. Инат, пародију и гротеску власт не примјећује. Понижење долази од легитимне и од нелегитимне власти. Мајсторова унутарња драма - инат и отпор, и техника која их изражава - занима само пјесника. Једина мајсторова одбрана је инат, унутарњи стваралачки отпор, који се реализује као пародија сна, идеала љепоте - као Инат ћуприја. Али дјело не спасава мајстора од казне и властодршчевог бијеса; од животне неизвјесности; можда чак и од насилне смрти.

И сан о идеалу љепоте и Инат ћуприја у близини су мајсторове смртне опасности. Гојку Ђогу се у тим стварима може вјеровати: провјеравао је то пишући на својој кожи, изнутра.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

РЕНАТА САЛЕЦЛ: Човек је човеку вирус

20. 12. 2022. у 08:42

ТВ Новости

0 0

ИНТЕРВЈУ Редитељ Иван Живковић: Уживао сам радећи на серији "Госпођица Скарлет и Војвода"

19. 12. 2022. у 13:21

Друштво

0 0

ПОЛА СРБИЈЕ СЛАВИ, ПОЛА ИДЕ У ГОСТЕ: Зашто је Свети Никола најраспрострањенија српска слава

19. 12. 2022. у 08:43

Панорама

0 0

НАЈЧЕШЋЕ ГРЕШКЕ: Како најбрже скувати пасуљ

19. 12. 2022. у 07:47

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације