ОКО 20 часова кренуо сам ка споменику на Равном Гају. Друштво се већ било скупило. Била је празна столица и ја сам сео. Ватра је горела. Причали смо и смејали се. Онда је почело да нешто да пуца. У први мах сам помислио да су петарде. Онда сам видео силуету са пушком у руци која пуца по нама. Не знам да ли сам погођен или сам махинално поскочио и пао на земљу. Руку сам пребацио преко главе. Следеће што сам чуо су јауци и повици: "Помозите"... Немања Стевановић је био поред мене и јаукао. Говорио сам : "Тихо, тихо", мислећи да нас убица не чује. Када сам чуо затварање врата на ауту и шкрипу гума, када сам био свестан да се удаљава, дохватио сам телефон и позвао оца.

Коментари (0)