ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК СЕ СА СУЗАМА ОПРАШТАО ОД КНЕЗА: Мој старији брат је био миљеник краља Александра, који га је уважао више од сина Петра

ПРОСЛАВА православног Божића 7. јануара 1941. године била је дивна; славили смо у Белом двору.

ЗАЈЕДНИШТВО Кнез Павле са кнегињом Олгом и краљем Петром II Карађорђевићем, Фото Збирка фотографија Двор КЈ

Имали смо огромну јелку која је била дивно украшена, а свуда испод ње налазило се мноштво поклона за целу породицу. Ја сам пронашла дукат у чесници и због тога сам била силно узбуђена јер је то значило да ми предстоје године и године среће. Дан раније, на Бадње вече, моја два рођена брата и тројица моје браће од стрица Петар, Тома и Андреј, синови покојног краља Александра, и ја заједно смо чекали у Старом двору да буде донето велико дрво бадњак; дебло је било толико да су га на колској приколици довукла два снажна коња. Обичај је да се бадњак касније запали...Био је то први и последњи Божић у Југославији који ми је остао у сећању.

Моје детињство у Југославији било је веома срећно. Као и већина деце, и ја сам волела да слушам како ми причају или читају приче. Посебно задовољство ми је причињавало када би ми их читао мој брат Александар. Он је био мој велики бата и ја сам га обожавала. Био је и миљеник краља Александра, који га је чак претпостављао свом сину Петру. Мој брат се одлично слагао с краљем јер је, као и он, волео да иде у лов и да се бави стрељаштвом.

Тако сам 27. марта 1941. увече седела у крилу брата Александра и слушала причу Мали црвени змај. Причу сам знала напамет, али ми је пажњу ипак одвлачила јака бука која је допирала изван собе и звук ужурбаних корака.

Тог јутра се у Београду одиграо војни преврат, готово без проливене крви. Тачније, да није погинуо један стражар на двору, могло би се рећи да је то био државни удар без иједне капи крви. Неки од побуњених официра ухапсили су мога оца и његова влада је свргнута.

Моја мајка је изненадно утрчала у моју собу и обукла ми плави капутић и доколенице, и ставила ми капу иако је већ било прилично касно. Дадиља је дохватила мог посебног плишаног меду и моју панду и почела да пакује нешто моје одеће у путну торбу. Мајчина служавка Гркиња Уранија убацила је у кофер неке старе мајчине џемпере. Моја мајка је трчала из једне у другу собу већ обучена у капут и преклињала нас да пожуримо. Дали су нам само четири сата да се спакујемо и напустимо Београд или ћемо бити стрељани.

МОЈИ родитељи, моја два брата, Александар од 16 и Ники од 12 година, и наше две слушкиње Уранија и Милка стрчали су низ степенице. Свако од нас је загрлио Петра, седамнаестогодишњака који је стајао на улазним вратима сав обливен сузама. Петар је преклињао мога оца да га поведе са собом, али му је мој отац казао да то није могуће јер је он сада, као престолонаследник, задужен за државу. Ослонила сам се на дадиљину руку у рукавици јер сам била уморна, збуњена, престрашена.

Гледала сам оца како војнички поздравља све окупљене и достојанствено улази у кола.

Нико ми није рекао шта се догађа, куда идемо нити због чега тамо идемо.

Убрзо смо се обрели на перону железничке станице Топчидер, мало испод Белог двора, где смо чекали да дође очев воз. Било је око 23 сата и сећам се да су се кишне капи сливале низ надстрешницу слабо осветљеног перона. Дрхтали смо на леденој киши и шћућурили се једни уз друге. У близини је стајало неколико војника који су говорили о неким људима који долазе да нас убију. Нисам тада схватала да мисле на моју породицу и мене.

На перону су се појавила двојица Енглеза из британског посланства који су се руковали с мојим оцем.

– Баш је прави пех овај државни удар, зар није тако? Надам се да ћете отићи на неко лепо место и тамо боравити док траје рат.

Мој отац је био дирнут тим гестом и прихватио је њихове речи као искрене, уверен да је то била пријатељска посета, све док касније није открио шта су они у ствари урадили и шта су за нас планирали. Ти људи не само да су унапред знали за државни удар него су имали важну улогу у његовом планирању и спровођењу – а регент Југославије о томе тада није имао појма. Британци, који би требало да су нам савезници, организовали су цео тај државни удар, поткупљујући министре и генерале, па су сносили део одговорности за то што је моја породица протерана из земље, као и за нацистичку инвазију која је уследила.

Најгоре је било што ми не бисмо преживели да се тај воз није појавио...Кроз прозор сам могла да видим војнике и двојицу Енглеза како се смеју и тапшу један другог по рамену.

Стајали су чврсто ослоњени о неравну површину перона и у мраку није било могуће приметити да прилично тешко одржавају равнотежу. Славили су свој успех испијајући једну боцу шампањца за другом у британском посланству. СОЕ и СИС су били подједнако одушевљени.

Дописник Њујорк тајмса је дошао за време те прославе не би ли видео шта се дешава.

– Ко је тамо?

– Мање-више сви су овде – гласио је одговор. – Хајде, уђи, сви испијамо шампањац.

Заједно су наздрављали у част Хјуга Далтона, који је организовао преврат у Београду.

Тако се одједном, у једном сићушном тренутку историје, завршило моје безбрижно детињство и на силу сам увучена у низ догађаја који су били превише узнемирујући да би једно четворогодишње дете могло да их разуме.

Годинама касније трагаћу за сопственим идентитетом, који ми је тако неочекивано отет у тамној и немилосрдној ноћи 27. марта 1941. године.

ДВА дана касније стигли смо у Атину, непосредно пре мог петог рођендана 7. априла; ту смо накратко одсели код моје баке, мамине маме, Њеног царског и краљевског височанства велике кнегиње Јелене Романове од Русије, удовице принца Николе од Грчке и Данске, сина грчког краља Ђорђа I и ћерке великог кнеза Владимира, стрица руског цара Николаја II. Деловала је врло доминантно и заповеднички и моја мајка је одвајкада живела у страху од ње. Мој отац је водио разговор пун разумевања са грчким краљем Ђорђем I и веома непријатан разговор с мојом баком, која је сматрала да он више није подобан зет, па је желела да га мајка напусти. Мајка је то одбила.

Мој отац се надао да ћемо отићи у Енглеску или бар неко време остати у Грчкој. Грчки краљ Ђорђе, мајчин брат од стрица, упитао је опуномоћеног британског министра у посланству Велике Британије у Грчкој да ли постоји таква могућност, али је дипломата већ добио инструкције од Идна да одговор на то питање мора бити одречан.

Неколико дана после мог петог рођендана Британци су нам организовали лет из Атине за Каиро, одакле је после краћег задржавања требало да отпутујемо у Кенију. Сачекали су нас Теренс Шон, први секретар у британској амбасади, и Питер Коутс. Њих двојица су били љубазни према нама иако је британски гувернер сер Мајлс Лампсон добио наређење да нас не прими. У сасвим кратком року нашао нам је кућу која је, истина, била мала... Послао је Идну депешу да жели боље да збрине моју породицу, али је Идн одговорио: „Нема ничега на шта би краљевска височанства могла оправдано да се пожале.“

У писму које је из Каира упутила својој мајци, мојој баки, мама је писала: „Она покварена Симовићева екипа претвара се да Енглеска сноси сву кривицу за то што смо изневерени! То је заиста врхунац! На крају крајева, невероватно је да су сви они тако масовно напустили земљу…“

Све до тада моји родитељи још нису спознали истину о томе ко је заиста стајао у позадини државног удара!

После две недеље послали су нас у Кенију.

АРОГАНТНИ ДИПЛОМАТА

КНЕЗ Павле једноставно није схватио да је током безбрижних дана проведених на студијама у Оксфорду стекао једног заклетог непријатеља. Био је то актуелни шеф британске дипломатије Ентони Идн, коме се мој отац никада није допадао иако је његов старији брат Тимоти био веома близак очев пријатељ. Мој отац је, наиме, тих година на Оксфорду био врло популаран, и то не само као принц из једне егзотичне земље каква је Србија већ и као један од првих студената са сопственим аутомобилом...Ентони Идн је у то време био помало повучен, арогантан и искомплексиран, и у начелу није волео странце.

 СУТРА: СУМОРНИ И ДЕПРЕСИВНИ ДАНИ У ПУСТИЊИ КЕНИЈЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ВОЈВОДА ПУТНИК МРСИ ПОЋОРЕКОВЕ ПЛАНОВЕ: Мишићева армија је, након ослобођења Ваљева, протерала непријатеља на обалу Саве

16. 01. 2025. у 18:00

Друштво

0 2

ПОЧЕТАК БОРБЕ ЗА ИСТИНУ И ПРАВДУ: Са десет година означена сам као државни непријатељ и етикетирана као криминалац

19. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 10

ХРВАТИ ИЗ НУЖДЕ УЛАЗЕ У ЗАЈЕДНИЧКУ ДРЖАВУ: Мишићеве суморне слутње о будућности Срба у Југославији нико није озбиљно схватио

18. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ВОЈВОДА ПУТНИК МРСИ ПОЋОРЕКОВЕ ПЛАНОВЕ: Мишићева армија је, након ослобођења Ваљева, протерала непријатеља на обалу Саве

16. 01. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације