ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАМРШЕНО ОБАВЕШТАЈНО КЛУПКО: Животна енигма Драгише Васића, идеолога Српског културног клуба

ДРАГИША Васић је уз Слободана Јовановића несумњиво био водећа личност Српског културног клуба, можда и најутицајнији стратег ове организације која је своје активности снажно појачала после државноправне реконфигурације Краљевине Југославије, и формирања Бановине Хрватске на основу споразума Цветковић-Мачек од 26. августа 1939, утаначеног у само предвечерје Другог светског рата, започетог нападом Хитлерове Немачке на Пољску 1. септембра исте године.

Младен Жујовић, Драгиша Васић и Стеван Мољевић

Некада уверени републиканац, током деловања у Српском културном клубу, а поготово у годинама рата, Васић је стао уз монархистичку алтернативу преживљавања Југославије у Другом светском рату, што ће по његовом окончању довести до тога да 24. марта 1945. буде проглашен за "издајника народа", на основу одлуке Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача.

Када је Драгиша Васић судски рехабилитован 3. децембра 2009, на тренутак је још једном на агенду домаће историографије стављена обавеза да се целовитије осветли историјска истине о животу и делу тог великог српског писца, у периоду између два светска рата утицајног културног и националног радника, адвоката, политичара и академика, а у току Другог светског рата главног идеолога и прве политичке личности Равногорског покрета Драже Михаиловића.

Први захтеви за Васићеву рехабилитацију изречени су много раније, када су 1988, уз много проблема идеолошке и политичке нарави, ипак објављена дела Слободана Јовановића, а излазак из штампе приповедака Драгише Васића био у најави.

Упркос тим раним настојањима и рехабилитацији 2009, историјска истина о Васићу је и даље на неки начин запретена, још увек недовољно осветљена, не само због утицаја идеолошких разлога, већ и зато - можда и на првом месту - што се и даље не зна какве истине о њему крију некадашњи совјетски, данас руски архиви.

РОЂЕН у Горњем Милановцу 2. септембра 1885. године, Васић је завршио Правни факултет у Београду, у балканским ратовима био је резервни пешадијски официр, учесник је Колубарске битке, повлачио се преко Албаније и био солунски борац, а после рата, као уверени републиканац, главни уредник често забрањиваног дневног листа "Прогрес".

Као адвокат је бранио комунисте, уз остале и Спасоја Стејића, неуспешног атентатора на краља Александра Првог Карађорђевића. Већ тада, 1922. године, Васић је постао близак пријатељ Мирослава Крлеже, сарадник у његовом часопису "Књижевна република". Посетио је 1927. године СССР, у друштву са Владиславом Рибникаром, директором "Политике" и вајаром Сретеном Стојановићем.

 

Мирослав Крлежа

Од краја 1928. нашао се међу пажљиво одабраним члановима редакције изразито левичарског часописа "Нова литература", који су покренули браће Павле, активан у Београду, и Ото Бихаљи Мерин, на раду у Берлину. Своју блискост с комунистима Драгиша Васић је потврдио и 1931. године када је у условима укинутог парламентарног живота, преко генерала Петра Живковића, поузданика краља Александра, испословао пуштање из затвора Ђуке Цвијића. За Цвијића, ранијег генералног секретара КП Југославије, власт је већ донела одлуку да буде ликвидиран, тако да не треба сумњати - у овој акцији врло важну улогу је имао и Мирослав Крлежа, стари Цвијићев пријатељ и револуционарни саборац, истовремено и венчани кум Драгише Васића.

У оснивању Српског културног клуба 1936. и доцнијем деловању ове организације, Васић је постао водећа личност, кључни носилац "синодске линије", да би доцније, током рата, с чином пуковника, имао кључну политичку улогу у Равногорском покрету Драже Михаиловића. У ратним околностима Михаиловић и Васић су имали и озбиљних несугласица и размимоилажења, али то питање захтева посебну пажњу.

КАДА се Мирослав Крлежа 1961. враћао у Београд с прославе двадесетогодишњице Ужичке републике, у повратку је прошао кроз Горњи Милановац, да види родно место и кућу свог пријатеља Васића, за коју нико није могао да му каже где се она налази. Крлежа је потом посетио Добрицу Ћосића и сведочио о свом друговању с Васићем, наглашавајући да не разуме "шта се све догодило у Драгиши да би завршио у Српском културном клубу са... прононсираним националистима". Поставио је и себи и Ћосићу још једно питање - како је Васић "могао да оде у четнике"? Добрица Ћосић је Крлежи испричао да се Васић разишао с Дражом почетком 1943. јер се супротставио Дражиној одлуци да у сарадњи с Италијанима и Немцима нападне партизане на Неретви. Осим тога, према Ћосићевим речима, Васић је био "разочаран четничким клањима партизанских и руских присталица, пљачком и силеџијством четничких команданата". Због тога је написао и шест писама Дражи, упозоравајући га на морални слом Равногорског покрета у Србији. Ова писма је, на његово тражење, Ћосић дао Крлежи, али их он за живота никада није објавио, нити је то неко учинио после његове смрти.

Крлежа је Васића често помињао у својим дневницима и у разговорима са Енесом Ченгићем, а 1974. је написао да су му "неки поуздани људи на основи низа аргумената рекли да је он био цијело вријеме руски човјек у Дражиној команди".

ВЛАДИМИР Дедијер је, као и многа друга, пре тога, први у нашој историографији отворио и питање "веза Драгише Васића са совјетским центром за обавештајну службу у Прагу". Учинио је то још 1970. у књизи "Историја Југославије", коауторском делу са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Милорадом Екмечићем. Васић се предао том задатку "из убеђења а не за новац" наводи Дедијер и износи чињеницу да се "специјализовао за рад међу белогардејском емиграцијом у Београду". Позивајући се и на неке чланове КПЈ "који су деловали као курири за совјетску обавештајну службу", Дедијер пише да су они из Београда "носили Васићеве извештаје у Праг", у тамошњи московски центар.

"Када је 1940. Мустафа Голубић дошао у Југославију, где је преузео дужност шефа совјетске војне обавештајне службе, био је у уском контакту са Драгишом Васићем. Овај му је крио радио-станицу у Београду", наводи Владимир Дедијер.

И песник Владимир Зоговић помиње "да се причало како је Драгиша Васић био руски агент код Драже".

Ове тврдње до данас нису потврђене изворним архивским документима, а о Васићевој обавештајној улози ћуте и они, истина ретки руски аутори, који су после перестројке и краја Хладног рата почели да пишу и о неким личностима с ових простора које су деловале као припадници совјетских обавештајних служби, НКВД-а и војне обавештајне службе ГРУ.

Насупрот поменутом ћутању о улози Драгише Васића, руски аутор Артјом Улунјан, аутор књиге "Геополитика Коминтерне на Балкану", тврди да је "већ у довољној мери показано да је и код Михаиловића било људи који су имали блиске односе са совјетским обавештајним апаратом". Улунјан наводи управо Драгишу Васића, као и Александра Мишића, сина војводе Мишића. Руски архиви очито и даље крију многе тајне.

Владимир Дедијер и аутор текста

У ОВОЈ запетљаној причи о обавештајним апаратима руковођеним из Москве, делатним у Југославији, поменућу и сведочење Душана Карића, борца Копаоничког одреда и Прве пролетерске бригаде, после рата високог функционера Удбе, руководиоца у још неким структурама југословенсих тајних служби. У једном од наших разговора, Карић ми је 2010. године рекао једну важну чињеницу. Када је Драгиша Васић напустио Дражу, придружио се четницима Павла Ђуришића, које су усташе поразиле у Лијевчем пољу, првих дана априла 1945. године. Неки аутори тврде да је тада страдао и Драгиша Васић, али према верзији Душана Карића то се није догодило, пошто је неки мајор Гестапоа стигао у Загреб да би ислеђивао Васића, пошто је у Гестапоу "била велика сумња да је Драгиша Васић совјетски агент".

На моје питање шта је у коначници било с Драгишом Васићем, Карић ми није одговорио, пошто му то, како је рекао, није познато.

Енигма о животном крају главног идеолога Српског културног клуба није документовано разрешена ни до данас. Према поменутој верзији, ликвидирале су га усташе, према другој, то су учинили партизани. У истраживањима која очигледно тек треба да уследе, свакако треба размотрити и ону трећу линију реконструкције, гласове који тврде да је Драгиша Васић на крају рата остао у животу и да је пребачен у СССР.

Ма колико то невероватно звучало, такву могућност не треба одбацити.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДИКТАТУРА БЕЗ ДИКТАТОРА: Све дилеме кнеза Павла пре приступања протоколу Тројног пакта

02. 04. 2021. у 14:26

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДБИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ ОДЛУЧЕНА ПРЕ 27. МАРТА: Мартовски преврат једна од епизода традиционалне бунтовне историје

01. 04. 2021. у 13:11

Друштво

2 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СРБИ СУ ПОНОВО ПРОНАШЛИ СВОЈУ ДУШУ: Утицај Велике Британије, Америке и СССР на мартовске догађаје 1941. године

31. 03. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАРОД СЕ ИЗЈАСНИО ПРОТИВ ПАКТА: Расположење против Немачке и надирућег фашизма осећало се на сваком кораку

30. 03. 2021. у 15:59

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације