ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СПАЈАЊЕ НЕСПОЈИВОГ ПРЕД РАТ: Постигли сагласност око две ствари - антифашизма и потребе за демократским поретком

ТИК уз улаз предратне зграде на познатој београдској раскрсници као "код Лондона" тридесетих година стајала је табла адвокатске канцеларије. На фирми су била одштампана имена Драгише Васића, Младена Жујовића, Владимира Чернишевског и Момира Николића.

Живан и Радоје Кнежевић са краљем Петром II Карађорђевићем

У пространој канцеларији у броју један Улице Милоша Великог, на првом спрату, странке je примала група адвоката, која је у предвечерје Другог светског рата снажно утицала не само на суднице и исход поступака, већ и на спољну и унутрашњу политику и друштвени живот престонице југословенске краљевине. Управо у овом простору, сва је прилика, исцртан је мало познати договор о сарадњи илегалне Комунистичке партије Југославије и Српског културног клуба - јединствене патриотске и националне организације чија ће начела свој одјек наћи на београдским улицама 27. марта 1941, али и чији ће чланови у предстојећем рату осмислити идеологију Равногорског покрета.

Адвокати из Улице Милоша Великог имали су занимљиву репутацију. Драгиша Васић, солунац и резервни официр, био је правник и врсан књижевник познат по републиканском политичком опредељењу и симпатијама према идеји левице и комунистима. Ништа мање богату биографију имао је и његов колега Младен Жујовић. Изданак једне од најутицајнијих српских породица, одликовани херој Великог рата и париски доктор права имао је небројено познанстава и веза у највишим слојевима Краљевине Југославије. Правничко друштво из бироа код Лондона чинили су још и Чернишевски - потомак белих емиграната и Николић, који се у овом правничко-политичком кружоку највише држао адвокатског посла.

Група са првог спрата канцеларије код Лондона 1937. године окупиће се око Слободана Јовановића у Српском културном клубу, али се њихов политички ангажман ту неће исцрпети. Исте личности годину дана касније наћи ће се и унутар тајног удружења "Конспирација", чији је главни циљ било обарање намесничког режима и промена унутрашње и спољне позиције српског народа и Југославије.

ПОЛИТИЧКО и нарочито економско приближавање монархије Срба, Хрвата и Словенаца оптерећене небројеним унутрашњим проблемима, најпре фашистичкој Италији, а потом и нацистичкој Немачкој, изазвало је и озбиљно прегруписавање друштвених и политичких снага у земљи. У новим условима и незамисливо је постало могуће, па тако и приближавање крајњих идеолошких тачака тадашње политичке стварности на којима су стајали Српски културни клуб и комунисти.

Период од 1938. до 1941. у Краљевини Југославији време је мобилизације друштвених и политичких фактора, као и рађања и обнове различитих јавних и тајних организација, од којих су многе деловале под директним или посредним страним утицајем. Све ове централистичке, федералистичке, националистичке, републиканске, левичарске, профашистичке - па и шпијунске - организације свој крајњи исход и коначно решето доживеће у догађајима од 27. марта, априлском слому и грађанском рату.

У само предвечерје највећег светског сукоба који је све гласније куцао и на југословенска врата, јула 1938. године, у кући адвоката Младена Жујовића, познатој вили "Стана", састали су се професор Слободан Јовановић, Драгослав Страњаковић, Драгиша Васић, Веселин Чајкановић, Драгослав Јовановић, као и већ остарели Живојин Балугџић и још неколицина најугледнијих чланова Српског културног клуба, основаног само 18 месеци раније, 16. јануара 1937.

Драгиша Цветковић и Живан Кнежевић

Међу њима су била и двојица старих, искусних ратника и завереника, високих функционера некадашње "Црне руке" - Антоније Антић и Велимир Вемић. Све ове личности окупило је исто осећање - да несложни српски политичари нису у стању да заштите српске националне интересе у Југославији. Пао је договор да оформе тајно удружење које су назвали "Конспирација". Основне циљеве ове организације образложио је Слободан Јовановић - обарање намесничког режима кнеза Павла и Милана Стојадиновића, након чега би се успоставио демократски и антифашистички поредак.

ПРИСУСТВО двојице ветерана и оснивача "Црне руке" није било нимало случајно нити симболично. Њихов задатак је био да поставе костур новог, тајног удружења. Антоније Антић и Велимир Вемић нису хтели нимало да експериментишу. "Конспирацију" су организовали по угледу на "Црну руку". Приступило се мобилисању чланова на начин како су то они некад чинили - стварањем тајних и међусобно непознатих група од по пет чланова. Цивиле је у петорке окупљао Слободан Јовановић, а официре Антић, Вемић, као и зет Драгише Васића, мајор Срба Попов.

Уверљиво сведочанство о настанку удружења "Конспирација" оставио је у својим мемоарима др Станиша Н. Костић, резервни официр Југословенске војске, доцније професор Београдског универзитета, који је и сам присуствовао основању ове тајне организације. Он пише да је непосредно после тога у војним јединицама у Београду било организовано више тајних петорки.

На њиховом челу су се налазили мајор Живан Кнежевић, потпуковник Милош Б. Банковић, мајори Светислав Вохоска, Данило Зобеница и Властимир Рожђаловски, капетан Вељко Гостиљац и потпоручник Никола Станисављевић. Међу њима је био и споменути мајор Срба Попов, зет Драгише Васића.

Чланови "Конспирације" били су и бивши премијери Никола Узуновић и Богољуб Јевтић. Овај други је био човек од поверења краља Александра и његов тајни емисар у многим пословима политичке и финансијске природе у Француској.

Неприкосновена и незаобилазна личност у Српском културном клубу, али и у "Конспирацији" био је академик Слободан Јовановић. Он је, међутим, био вишеслојна личност, са небројеним контактима и познанствима, које је обилато користио у свом јавном деловању. Утицај и резултате његовог рада, иако за то не постоје директни материјални докази, многи тумачи прошлости и те како виде и у преврату од 27. марта.

ЈЕДНА од веза Слободана Јовановића, како потврђује историчар Иво Банац, водила је и у сами врх илегалне и револуционарне КПЈ, а његов "контакт" био је ни мање ни више него генерални секретар Партије Милан Горкић. Први човек југословенских комуниста, према многим сведочењима, упркос идеолошким и програмским разликама, одржавао је редован контакт са представницима српске културне и политичке елите.

Милан Горкић, први човек југословенских комуниста, иако несумњиво правоверни следбеник Лењина и Стаљина, по савему судећи, уочио је шансу новог ветра који је задувао из Москве после Седмог конгреса Коминтерне. Иронијом судбине, међутим, управо он ће бити тај који ће у суманутим московским чисткама главом платити цех свог промишљања.

Горкићевом сензибилитету очигледно је одговарало зелено светло престонице светског комунизма за изградњу ширег друштвеног и народног фронта, у који би се укључили и остали утицајни покрети и странке. А ту је Српски културни клуб био готово незаобилазан. Став из споразума са ЦК КПЈ из јула 1937. године о "заједничком раду на стварању покрета за афирмацију свега демократског, напредног и ослободилачког у српском народу", чини се, као најмањи могући садржалац деловања два по свему различита покрета. Милан Горкић и Слободан Јовановић, ма колико супротстављених политичких гледишта, могли су да постигну сагласност око две ствари - антифашизма и потребе за демократским поретком.

Читав је и низ домаћих личности које су у различитој мери кројили тадашњу политичку и друштвену климу, а у остваривању својих циљева и наума понекад спајали и неспојиво. Поред и у овој области неприкосновеног Слободана Јовановића, адвоката Драгише Васића и Младена Жујовића, читав је низ личности тадашње грађанске класе које могу да се доведу у везу са пројектом сарадње КПЈ и Српског културног клуба, а посредно и са ширим јавним и тајним опозиционим деловањем. Иако нису директно учествовали у договарању сарадње и склапању писаног споразума својим ангажманом свакако су допринели стварању атмосфере груписања антирежимских политичких фактора.

ПОЗНАТО је да је под фирмом дневног листа "Политика", чији је био власник и директор, Владислав Рибникар исплео густу мрежу чланова КПЈ и њихових симпатизера. Заједно са прваком потоњем Српског културног клуба и члана "Конспирације" Драгишом Васићем он је крајем двадесетих година боравио у Москви, од када датирају и њихови узајамни односи.

Важна карика између утицајних грађанских кругова у предратном Београду, коме су припадали и оснивачи "Конспирације" и КПЈ била је и Криста Ђорђевић, позната Ћосићева "Госпођа". Дубоко инволвирана у утицајне кругове, који су досезали до самог двора, она је још од 1936. године била покровитељ левичарских студената у Београду, а потом и сарадник КПЈ. Изузетне везе неговала је са породицом Рибар, а била је и својеврсни "протеже" младом вођи скојеваца Лоли Рибару. Преко њега је, највероватније, упознала и сами врх илегалне КПЈ - Јосипа Броза, Сретена Жујовића, Родољуба Чолаковића... Није непознато и да је госпођа Криста у предвечерје рата била и Титов специјални изасланик у контакту са Коминтерном, преко париске филијале, али и поуздани чувар злата КПЈ.

Посебан зачин овој "непринципијелној коалицији" даје сенка Драгутина Димитријевића Аписа и "Црне руке" оличена у Божину Симићу - човеку које је своје прсте умешао у све догађаје од Мајског преврата до 27. марта. Бивши црнорукац, пуковник Црвене армије и политички емигрант, масон и сарадник више страних обавештајних служби, после атентата у Марсељу враћа се у Југославију, где убрзо бивају поништене све потернице и судске одлуке против њега - укључујући и пресуду са Солунског процеса на коме је осуђен на 18 година робије.

СИМИЋ се по повратку у Београд одмах укључује у друштвени живот и приближава Слободану Јовановићу. У бројним контактима заступао је тврд антинемачки и антифашистички став, држећи страну Британцима и Французима, не скривајући симпатије за Совјете. Чудним сплетом различитих околности учествовао је у успостављању односа Краљевине Југославије и СССР-а априла 1941. године, а током пуча од 27. марта официре заверенике убеђивао је да Совјети неће Југославију препустити Хитлеровој одмазди.

Ko је у предвечерје рата више утицао на кога - Симић на академика Јовановића или обрнуто, тешко је рећи. Њихове судбине драматично ће се укрстити током мартовских догађаја 1941. године. Ван круга непосредних актера мартовског пуча, некако по страни, остала је личност угледног и неприкосновеног Слободана Јовановића, али свакако не без извесних сумњи да је и он био у близини бујања овог догађаја. Остала је могућност да је и он сам непосредно учествовао у раду завереника. Углавном у журналистици и публицистици, Слободан Јовановић је довођен у везу са пучистима док су они, иако су и он и његове присталице, ту могућност одлучно негирали.

Сам Јовановић од почетка одлучно је одбијао сваку своју непосредну, али и посредну повезаност са извођењем државног удара 27. марта, док је главне делатнике удара, Душана Симовића и Боривоја Мирковића, сликао не баш у најповољнијем светлу. Један од најодлучнијих заговорника Јовановићевог неучествовања у пучу био је и публициста и новинар, Десимир Тошић. Он је, позивајући се на дане проведене у разговорима са Јовановићем, тврдио да је "произвољна идеја" било каква припадност Слободана Јовановића некој завереничкој организацији. Затим је истакао да је Јовановић "био посебно морална личност", али "као многи интелектуалци био је далеко од физичке храбрости".

Међутим, исто тако тврдио је и да је Радоје Кнежевић, који је био "прави завереник" стално у контакту са Јовановићем. Реч је о рођеном брату виђеног пучисте Живана Кнежевића - човека који је као гардијски мајор лично ухапсио председника владе Драгишу Цветковића. Овај високопозиционирани официр био је члан Српског културног клуба и редован саговорник не само Слободана Јовановића, него и Драгише Васића и Младена Жујовића.

Мајор Живан Кнежевић од 1937. године, по методу рада "Црне руке" био је вођа војне петорке тајног удружења "Конспирација". Његово вођство - Јовановић, Васић, Жујовић - по избијању рата, поделило је судбину српске политичке емиграције и припадника покрета Драже Михаиловића.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

БИО је један од највећих интелектуалаца српског народа. По занимању правник, Јовановић је био и историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 - 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 - 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897-1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У Ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937-1941). После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Преминуо је у Лондону 1958. године, у деведесетој години, као апатрид. Јовановић је у Србији званично рехабилитован 2007. године. Његов лик је на новчаници од 5.000 динара.

МЛАДЕН ЖУЈОВИЋ

ПРАВНИК, адвокат, професор универзитета, политичар и потпуковник Југословенске војске. Био је потпредседник Српског културног клуба. За време Другог светског рата био је члан четничког Централног националног комитета. Од 1943. био је делегат четничке Врховне команде за Далмацију. После капитулације Италије побегао је у Италију одакле се пребацио на Средњи исток, а затим у Француску. После рата је остао у емиграцији. На Београдском процесу на коме је суђено Дражи Михаиловићу осуђен је на смрт. Живео је у Француској и САД до смрти 1969. године.

БОЖИН СИМИЋ

СРПСКИ официр, учесник балканских и Првог светског рата. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године, а касније је приступио организацији "Уједињење или смрт". Био је задужен за пребацивање четника Воје Танкосића на турску територију. Током Првог светског рата прикупљао је добровољце у Русији, где га је затекла и Октобарска револуција. Приступио је бољшевицима, који су му дали чин потпуковника Црвене армије. На Солунском процесу осуђен је на 18 година затвора. После вишегодишњег егзила, 1935. долази у Југославију и заступа интересе СССР. Учествује у успостављању односа са Москвом, а после 1941. прикључује се избегличкој влади у Лондону. После ослобођења Тито га шаље на место амбасадора у Француској, затим и у Софији. У сукобу Тито - Стаљин беспоговорно стаје на Титову страну. Живот је окончао у Београду 1966. године у дубокој старости.

МИЛАН ГОРКИЋ

РОДИО се 19. фебруара 1904. године, под именом Јосип Чижински, у Славонском Броду, у породици чешких економских миграната, који су се населили у Сарајеву 1899. године. Као врло млад је приступио револуционарном покрету и убрзо потом постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије, када је понео име Милан Горкић. У свом раду је користио двадесетак псеудонима, а 1924. емигрирао је у Совјетски Савез. У Москви је успоставио врло блиске, пријатељске односе са једним од бољшевичких вођа, Николајом Бухарином, као и са Дмитријем Мануилским, шефом политичког Секретаријата Коминтерне. Горкић је, захваљујући изванредним способностима, брзо стицао углед, биран је у руководеће органе Коминтерне, да би 1930. постао стални представник ове организације у Комунистичкој партији Велике Британије. Генерални секретар ЦК КПЈ постао је 1932. и обављао ту дужност до хапшења 1937. године.

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ДИКТАТУРА БЕЗ ДИКТАТОРА: Све дилеме кнеза Павла пре приступања протоколу Тројног пакта

02. 04. 2021. у 14:26

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СУДБИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ ОДЛУЧЕНА ПРЕ 27. МАРТА: Мартовски преврат једна од епизода традиционалне бунтовне историје

01. 04. 2021. у 13:11

Друштво

2 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СРБИ СУ ПОНОВО ПРОНАШЛИ СВОЈУ ДУШУ: Утицај Велике Британије, Америке и СССР на мартовске догађаје 1941. године

31. 03. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - НАРОД СЕ ИЗЈАСНИО ПРОТИВ ПАКТА: Расположење против Немачке и надирућег фашизма осећало се на сваком кораку

30. 03. 2021. у 15:59

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације