РАТНИК У УНИФОРМИ И ПОЗОРИШНОМ КОСТИМУ: Марко Вуковић (96), једини живи ослободилац Кикинде у Другом светском рату

РАТНИК из Другог светског рата, курир и телефониста, рањеник са Сремског фронта, столарски шегрт, глумац аматер, носилац Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима, али и прве награде за главну мушку улогу у позоришту, заставник и једини живи ослободилац Кикинде у Другом светском рату.

Марко Вуковић / Фото Р. Шегрт

То је Марко Вуковић (96), Кикинђанин далматинског порекла. Корача ка стотој и непогрешиво рецитује чувене поеме.

- Био сам члан чувене девете чете, заједно са шест Војводића из Руског Села, међу којима је био и Никола Војводић, касније народни херој. У Кикинду смо ушли са руским пуком. Дан пре ослобођења, читав дан и ноћ су се водиле борбе око града, а 6. октобра 1944. дошли смо пред зграду општине. На земљи је била немачка застава. Дочекали смо слободу. Руски командант нам се захвалио и рекао: "Другови, нама више нисте потребни, придружите се својим партизанима. Њима сте много потребнији" - живо се сећа Марко Вуковић.

Тек је био закорачио у 18. годину. Али за потомка славних ратника одбрана земље била је приоритет. И част. Зато се добровољно пријавио и отишао на Сремски фронт, где је рањен у ногу. Слободу је освојио не само пушком већ и бежећи из логора у Бечкереку, данашњем Зрењанину. Када су чули да су Руси стигли у Банат, логораши су пробили затворске ограде, а он је дошао у своје Руско Село. Брат Петар био је секретар партије и члан Покрајинског комитета. Стрељан у Дебељачи, а имао је само 22 године. Петрову слику с љубављу чува и на зиду још држи његову споменицу.

 

Марко Вуковић / Фото Р. Шегрт

- У Банат смо се доселили из Цетине у Далмацији, када сам био беба од шест месеци. Као добровољац из Првог светског рата, отац је добио земљу у Руском Селу, код Кикинде. У кући нас је било десеторо. Када сам завршио основну школу, постао сам столарски шегрт у познатој радионици сеоског мајстора Јаноша Ковача, који је дошао из Суботице. Учио сам занат, а онда је дошао проклети рат. Наша породица била је угледна. Кад се дигао устанак, на Симићевом салашу се формирао Кикиндски партизански одред, ми у Руском Селу смо били резервни положај. Постао сам курир и преносио писане поруке, са саветом да прогутам папир ако ме неко ухвати - прича Макица, како су га тада звали.

После рата одлази на школовање у Београд, а онда 14 година службује у Бијељини, у гарди у Сарајеву неколико месеци, а потом десетак година у Тузли. Физички спреман и окретан, сваки задатак је лако и одговорно испуњавао, чак и онда када је снабдевао девет дивизија. Весела природа, речитост и дружељубивост, одвели су га на позоришну сцену. Пре тога стасити црномањасти младић у униформи лако је завео Чачанку Лепосаву, ударницу са пруге Шамац-Сарајево.

Војничка пријатељства су вечна: Марко Вуковић (трећи слева) / Фото Приватна архива

- У Бијељини сам био члан Аматерског позоришта "Сцена". Позориште је основао Родољуб Чолаковић. Прва моја представа била је "Рибарске свађе" Карла Голдонија - непогрешиво се сећа чика Марко.

У Нушићевој "Аутобиографији" играо је чак четири улоге. У извештају сарајевског "Ослобођења" из 1961. године са трећег Фестивала аматерских позоришта БиХ, пише да се међу аматерима из Бијељине посебно истакао Марко Вуковић.

Марко Вуковић на челу бесмртног пука, са фотографијом брата Петра / Фото Р.

- Још у болници, када сам се лечио од ратног рањавања, почео сам да рецитујем поезију. Волео сам да читам и негујем леп говор. То ме одвело у глуму - прича чика Марко, који је и у војсци и у позоршту добијао признања. Највише је Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, а као глумац награђен је за најбољу мушку улогу на четвртом Фестивалу аматерских позоришта БиХ. Након пензионисања вратио се у Кикинду. Али није мировао, био је активан у Цивилној заштити и удружењу војних пензионера.

ПРИЈАТЕЉИ

- УВЕК сам волео друштво, музику, песму и забаву. Где је весело - ту сам и ја. И увек сам имао добре пријатеље. Сада ми много значе моји војни пензионери Ислам Дурановић, Војо Гатарић и његова браћа. Бата Дурановић је посебан и пажљив - одаје Марко Вуковић, активна старина упркос годинама и седам операција.

Марко као члан Аматерског позоришта "Сцена" у Бијељини

РЕЦИТУЈЕ ЋОПИЋА

БИСТРИНА и виталност нису напустиле чика Марка Вуковића, иако је "дебело" зашао у десету деценију живота. И сада непогрешиво, сугестивно и убедљиво рецитује Ћопићеву песму "На петровачкој цести". Вози електрични бицикл, не боји се стрмих степеница до другог спрата породичне куће и скоро сваког поподнева иде у шетњу.

- Важна је умереност. И подршка. Мене је моја Лепосава подржавала и поштовала - признаје.

Препоручујемо

Култура

1 2

ТВ КРИТИКА: Народ који је Хитлеру рекао "не"

28. 03. 2021. у 11:12

Култура

0 0

ХРАБРО О ПРОБЛЕМУ СВИХ ЖЕНА: У Кикинди песникињи Драгани Младеновић уручена награда "Душан Васиљев"

27. 03. 2021. у 06:33

Друштво

5 5

ДАН КАДА ЈЕ НАРОД УДАРИО ШАМАР ХИТЛЕРУ: Пре 80 година на демонстрацијама се орило - "Боље рат, него пакт, боље гроб, него роб!

27. 03. 2021. у 07:27

Србија

0 0

НАГРАЂЕНА ДРАГАНА МЛАДЕНОВИЋ: У Кикинди уручена књижевна награда „Душан Васиљев“

26. 03. 2021. у 16:59

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације