ДУШКУ ЈЕ СВАКИ ДАН НОВА БИТКА: Рат нераскидивим нитима "увезао" борца Невесињске бригаде и лекара који га је спасао

БОГ им је подарио живот, а ми сви смо само били Божији синови.

ДУШКУ ЈЕ СВАКИ ДАН НОВА БИТКА: Рат нераскидивим нитима увезао борца Невесињске бригаде и лекара који га је спасао

Душко Пејак рањен у борбама у Републици Српској / Фото Г. Шљивић

Овако чувени доктор Ђуро Мусић, Новљанин, храбар и добар човек, у једној реченици описује све страхоте са којима се сусретао током ратних збивања од 1993. године у Херцеговини, а нарочито у Невесињу.

За пожртвованост и хуманост у спасавању рањеника пре осам година Српска православна црква уручила му је Орден Светог Саве, а проглашен је и за почасног грађанина Невесиња.

Скроман и тих, др Мусић каже да одликовање не припада само њему, већ свим рањеницима које је током рата оперисао и то јер су сви редом преживели. За своје рањенике борио се и после рата, није их заборавио, а из тог незаборава истргао је за нас и једну причу о судбини Мостарца Душка Пејака, некадашњег борца Невесињске бригаде, који је у последњим борбама ратних година рањен у кичму.

Приватна архива

- Донет је на носилима, непокретан, у болницу. Трпео је ужасне болове. Санирао сам шта сам могао и дао му последњи морфијум који сам имао, па га упутио хеликоптером у Подгорицу. Преживео је, али је остао непокретан. У Мостару, граду из кога су његови родитељи 1999. били присиљени да избегну, више није могао да опстане. Некада најлепши Мостарац сада има само мајку која га немоћна и стара сама негује. Имају скромне приходе, живе у Краљеву, па позивам "Новости", које читам сваког дана, годинама, да га обиђу и испричају његову причу, да покушају да помогну - рекао нам је у једном даху др Ђуро Мусић (91), крепки пензионер у родном Херцег Новом.

Предлог др Мусића одмах смо прихватили и Душка Пејака (63), храброг борца војске Републике Српске, обишли у скромном дому у Краљеву. Потресну исповест почиње речима:

Душко Пејак рањен у борбама у Републици Српској / Фото Г. Шљивић

- Живим и борим се за сваки нови дан, а сваки дан нова је битка коју морам да добијем. И тако, ето, готово пуних 26 година. А, жив сам највише захваљујући др Мусићу, легенди, великом човеку и стручњаку који је направио чудо и спасао ми живот када су ме тешко рањеног донели пред њега. Па, нису наши борци тек онако причали да доктор Ђуро једини враћа из мртвих. И данас се брине, у контакту смо, немам речи да му захвалим. Мом добром доктору и мојој мајци Перси. Хвала им, хвали им за живот...

Душко до детаља памти трагични догађај:

- Рањен сам 7. јуна 1995. на обронцима Прења и Вележа, након друге офанзиве муслиманских снага. Погодио ме је непријатељски снајпер након обављеног задатка. Метак ме је са леве стране погодио у кичму тако да сам изгубио два пршљена. У први мах ништа нисам осетио, све док ноге нису почеле да ми отказују. А у тој акцији није ни требало да учествујем, јер сам имао дозволу да одем у посету родитељима. Нисам хтео да саборце оставим на цедилу. Желео сам да им помогнем својим искуством, али ето како се завршило. Остадох непокретан.

Као тешком рањенику, прву помоћ у Невесињу пружио му је др Мусић. Потом је транспортован у Подгорицу, па за Београд. Након многобројних операција и терапија, ипак је остао прикован за инвалидска колица. Данас, са мајком Персом (83), живи у краљевачком приградском насељу Берановац, у згради социјалних станова.

- Пре доласка у Краљево, отац и мајка су били заробљени у Мостару и провели су два и по месеца у усташком логору. Све су нам тада одузели, мајци и прстен са руке скинули - прича нам Пејак.

Уз веома скромна месечна примања, његову инвалиднину и мајчину пензију, Душко и Перса буквално животаре у стану од 38 квадрата, потпуно неусловном за његове потребе. Кирија од 5.300 динара такође је велики терет за кућни буџет.

- Просторије су мале и уске. Да бих се попео у кревет, у моју собу улазим у рикверц, једва се провлачим колицима, а сваки одлазак у купатило готово је права авантура. О изласку напоље или на терасу да евентуално са мајком попијем кафу, да и не говорим - наглашава Пејак. - Помаже ми моја Перса, али ни она не може више, у озбиљним је годинама, срчани је болесник и дијабетичар. Упућени смо једно на друго, али много би нам значило када бисмо имали адекватнији смештај.

Осим лекара, и једном приликом представника краљевачког Удружења ратних и војних инвалида који су му донирали душек, као и једне посете његових Невесињаца, Душка не обилази, нити му помаже, ниједно од борачких или хуманитарних удружења.

Др Ђуро Мусић (десно) са саборцима на ратишту / Приватна архива

- А својевремено ми је генерал Павковић, тада начелник Генералштаба кога смо познавали још из Мостара, када је обилазио рањенике на рехабилитацији у Нишкој Бањи, поручио да могу да бирам кућу или стан где год пожелим - присећа се Душко. - Све су то чули његови из пратње и моја мајка. Генерал је, међутим, само дан после те посете ухапшен и спроведен у Хаг. А од обећања није било ништа. Ту сам где јесам. Време углавном проводим читајући историјске и верске књиге, мада ми и то иде све теже јер ме лекови које примам због тромбозе у нози успављују. Телевизију и не гледам, телевизор је укључен само да се нешто чује у соби.

БЕЈАШЕ НЕКАД У МОСТАРУ

ПРЕМА причама његових некадашњих суграђана из Мостара, Душко Пејак је био стасит момак, бавио се плесом, повремено атлетиком. После завршене средње економске школе, запослио се у експозитури Привредне банке Сарајево. Волео је фудбал и ишао на утакмице Вележа.

- Ми Срби смо навијали за Црвену звезду, ови што су били војна лица за Партизан, а сви заједно смо пратили Вележ као локални клуб. Имали су "рођени" много добрих играча, играли су сјајне мечеве против такозване велике четворке и на евросцени - прича Пејак. - Онда је све отишло у .... Све се поделило, ни тај клуб није више што је био. Сада тавори, основали су неки нови, али то више није та прича, није ни Мостар више град који смо познавали.

У ПАРТИЗАНЕ КАО ДЕЧАК

ДОКТОР Ђуро Мусић рођен је 1929. године као треће дете у породици Милана и Јелке Мусић. Приповеда да је "као дечак, који још ни жилет није користио" учествовао у НОБ. Након рата је пошао у војну школу, али је због болести прекинуо школовање. Одабрао је да заврши медицину, у Београду. Веровао је да тако може помоћи брату оболелом од туберкулозе, а 1957. вратио се у родни Херцег Нови, у коме и данас живи.

У Херцеговину и Невесиње је кренуо као "испомоћ" на захтев директора болнице др Сава Бјелогрлића. Остао је више година, а за само три обавио је више од 1.700 хируrшких интервенција у немогућим условима. Ипак, није изгубио ниједног пацијента и то га, каже др Мусић, чини срећним човеком.

Доктор Ђуро "гази" 91. / Фото Приватна архива

ФУДБАЛ

ГОДИНАМА је др Мусић био, без хонорара, лекар два најбоља црногорска фудбалска клуба, Сутјеске и Будућности. И сам се бавио спортом, једрењем првенствено. Учествовао је на Јадранској регати у Макарској 1950. године. У страшном невремену потопљено је тада 29 једрилица. Мусић је са колегом из Новог једрилицу Л5 на којој је био морнар конопом вукао до обале. И спасли су се.

- Опет су Бог или срећа били на нашој страни - коментарише др Мусић.

Орден Светог Саве храбром доктору / Приватна архива

СРЕЋАН КРАЈ НАКОН ШТО СУ ТЕРОРИСТИ ОТЕЛИ АВИОН "ЈАТА" ПРЕ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ

ГОДИНЕ 1981. доктор Мусић био је, као лекар фудбалера Будућности, у авиону "Јата" који је био отет.

- Међу путницима је била болесница која је ишла за Сремску Каменицу. Њен муж ме познавао, замолио ме ако јој позли да јој будем "при руци". Полетели смо из Подгорице, слетели на дубровачки аеродром да узмемо глумце Атељеа 212. Узлетели смо и наводно кренули за Београд. Одједном, путници иду ка средини авиона. Питам шта је и сазнајем да је авион отет. Нисам се уплашио, смиривао сам друге. Кад смо слетели нисмо знали где смо. Неко каже Триполи, неко Рим. Била је Атина. Остали смо сат-два, па је стигла команда да се вежемо јер поново полећемо, ка Израелу. Око нас круже два борбена авиона, Израелци не дозвољавају слетање, прете да ће нас дићи у ваздух. Мени муж болеснице која је била у авиону каже да јој је позлило. Проверим, нема пулса, нема притиска, тешко дише, жена је у животној опасности. Тражим да то јаве пилоту. Искусни пилот Зекавица поручује, ако умре, ниједан аеродром неће примити авион са мртвацем. Мислим да је то утицало да се промени маршрута. Слетели смо у Ларнаку. До мене долази један од киднапера и каже ми да изнесем болесницу и останем са њом. Ипак, одлучио сам да њу оставим у сигурним рукама, а ја се вратим у авион. Нисам могао да оставим путнике, хтео сам да делимо судбину, као човек и као лекар. Преживели смо, све се срећно завршило, али су људи запамтили и после причали како сам изабрао да се вратим у авион са отмичарима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ПОКАЗАО ЈЕ НЕПОШТОВАЊЕ: Легенда Јувентуса критиковала Влаховића (ВИДЕО)