Друштво

ОД УЗЛЕТА ДО САСЕЦАЊА СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА: Представници критичке мисли југо-стварности су етикетирани као "екстремна левица", "анархисти"...

Слободан Кљакић

10. 02. 2021. у 17:14

ДОНОШЕЊЕМ данас готово заборављене посебне уредбе - неке врсте lex specialis - Народна скупштина СР Србије је 28. јануара 1975. године коначно, после вишегодишњих довијања и примене блажих или оштријих мера партијско-државне репресије, уклонила са Филозофског факултета у Београду групу од осам професора и асистената, наставника ове угледне академске установе.

ОД УЗЛЕТА ДО САСЕЦАЊА СЛОБОДЕ МИШЉЕЊА: Представници критичке мисли југо-стварности су етикетирани као екстремна левица, анархисти...

Загорка Голубовић (1930-2019), Михаило Марковић (1923-2010), Љубомир Тадић (1926-2013), Светозар Стојановић (1931-2010), Миладин Животић (1930-1997), Небојша Попов (1939-2016), Триво Инђић (1938-2020) и Драгољуб Мићуновић (1930), онемогућени су да наставе академску каријеру у земљи. Са становишта власти поготово је било важно што је тим потезом елиминисана могућност да ови филозофи, социолози и антрополози, заступници праксис филозофије, угледни код нас и у свету, остану у непосредном, сталном контакту и дијалогу са својим студентима.

Само неколико месеци раније, онемогућени су даље излажење часописа Praxis и рад Корчуланске летње школе. Осмотрено из угла државно-партијске номенклатуре, поготово њеног врха, тако је наизглед био окончан најдубљи, не само теоријски, него и идејни, идеолошки и политички сукоб власти са заступницима оне школе мишљења која је своју критику стаљинизма, догматског марксизма и етатистичког социјализма заснивала на начелу "критике свега постојећег" и етичких постулата које ће у својим раним филозофским радовима, писаним између 1843. и 1845. године, утемељити млади Карл Маркс (1818-1883).

Као и већина акција сличног типа о којима сведочи историја, када власт државе, цркве или партије, посеже за кнутом и ућуткује неподобне који устају против зацементираних канона, а поготово када се те власти устремљују на јеретике, и овај lex specialis био је нека врста привремене, Пирове победе.

АУТОРИТАТИВНА власт је тада већ увелико била аутистична пред стварношћу живота и магистралним токовима које нове историјске околности стављају на дневни ред. Била је заробљена и старачким, геријатријским синдромом који је давао печат управљачкој номенклатури; оптерећена све снажијим страхом за сопствене позиције и привилегије, поготово после студентске побуне 1968. године. Разуме се, зато и није могла да појми оно што је очигледно - избацивање осморо наставника са Филозофског факултета, а годину пре тога деветоро наставника с Правног факултета, било је у ствари израз немоћи власти да се суочи са слободним критичким мишљењем и неспутаним дијалогом, поготово да се суочи с одговорношћу за ситуацију у коју је довела друштво.

МАРШАЛ ГУБИ ПОВЕРЕЊЕ МОСКВЕ

СИГНАЛИ о разлазу на релацији Москва - Београд долазили су и са стране, али се у оно време у Југославији није могло прочитати писање, на пример, угледног париског листа Figaro од 12. фебруара 1948. године:

"Према вестима које стижу из Букурешта, Комунистичка партија Румуније наредила је да се портрети маршала Тита уклоне из свих излога где је шеф југословенске владе фигурирао у друштву маршала Стаљина, Димитрова и Грозе. У Букурешту се шире најразличитији гласови о маршалу Титу, чији положај не изледа сада тако сигуран као што се уопште верује. Он као да је изгубио поверење Москве."

Затворени у себе, а изнутра већ дубоко подељени по линијама републичко-покрајинских спорења, надметања и уцена, уз снажан ослонац на матрице аутархизма и национализма, носиоци партијско-државне власти нису имали одговор ни на једно од битних питања наметнутих све дубљом друштвеном кризом. Током шездесетих и седамдесетих таква питања као да су извирала из неког снажног гејзира. Критичка интелигенција се с том врстом питања спремно и смело суочавала, с упориштем у слободама које ће почети да осваја у судару са стаљинистичким догматизмом после почетка сукоба Југославије са Коминформом 1948. године.

Због онога што ће се догодити у "случају групе професора" Филозофског факултета у Београду, неизоставно треба подсетити управо на тај судар који је отворио простор да се врло брзо на филозофском, књижевном, уметничком и другим пољима развију крила слободног критичког мишљења, да се распламсају данас готово незамисливе, врло оштре полемике, у судару са верним заступницима стаљинских канона у свим областима живота.

И пре него што је сукоб избио у јавност 28. јуна 1948. године, југословенском партијском и државном врху је било јасно да расте напетост између Москве и Београда, КПЈ и СКП(б), између Стаљина и Тита. Скривано је то не само од најшире јавности, него и од партијског чланства. Истина је забашуривана и инсистирањем истог тог врха на убрзању совјетизације југословенског друштва на свим пољима, од сељачких радних задруга до културе, од науке до књижевности, од штампе до правосуђа.

НА ШКОЛОВАЊУ у Лењинграду и Москви, баш у то време, с групом студената из Југославије, био је и млади, деветнаестогодишњи Гајо Петровић, доцније један од несумњиво најугледнијих филозофа касније праксис оријентације. Имао сам задовољство да далеке 1986. године не само разговарам, него и да будем тродневни гост Гаје Петровића и супруге му Асје. У дугом разговору вођеном у професоровој радној соби дотицане су разне теме. Интересовало ме је и да од професора Петровића чујем бар неке његове импресије из времена када је студирао филозофију у СССР-у. Отишао је школовање у јесен 1946, као младић већ одлично обавештен о светској и домаћој књижевности, филозофији, математици и физици, као зналац немачког, француског, латинског и енглеског језика.

ПОБЕДА УДРУЖЕЊА ФИЛОЗОФА

ПОБЕДА недогматске стваралачке струје, као мишљења слободе, догодила се на четвртом састанку Југословенског удружења за филозофију, који је одржан 10. и 11. новембра 1960. године на Бледу. На овом саветовању југословенских филозофа и социолога, које ће протеком времена стећи ореол историјског, дошло је до оштрог спорења на располућеној филозофској сцени, подељеној на заговорнике теорије одраза и дијамата, а на другој страни на заступнике хуманистичког марксизма. После дводневне, жустре дебате, скуп је завршен победом ове друге струје, која ће убрзо прерасти у праксис филозофију. Њени представници су праксу схватали као основну категорију теорије сазнања и од времена сукоба са Стаљином и Коминформом, када је трагано за друкчијим путем у социјализам, афирмисали Макрксову идеју да је ,,слободан развој сваког појединца услов слободе за све“.

Суочен с наставом која је била тешко окована тзв. дијаматовском (дијалектички материјализам) филозофијом, за коју је била карактеристична Стаљинова формула о "четири црте дијалектике и три црте материјализма", Гајо је брзо сазревао. Почео је да збуњује своје професоре почетним критикама дијаматовске филозофије, што је, на другој страни, јачало притиске да се држи "јединог исправног пута", оног који су оличавали Стаљинова мисао и епигони у филозофији предвођени Тодором Павловом.

Крајем фебруара 1948. године, током посете Москви, Милован Ђилас је дошао међу наше студенте и ступио с њима у изненађујуће отворен разговор. У једном моменту их је упозорио да ће доћи до отвореног сукоба између југословенског и совјетског руководства, да ће тај сукоб бити оштар, што је на све присутне оставило изванредно снажан утисак, укључујући и Гају Петровића. За њега је то значило не само потврду ставова које је заступао, него и више од тога - био је то снажан подстицај да одмах по повратку у земљу критику дијамата продубљује и изоштрава.

Када је у букнуо сукоб са Коминформом, вратио се у Југославију и наставио студије на Филозофском факултету у Загребу, али је већ у фебруару 1949. године - осумњичен за наводну подршку Резолуцији Информбироа - избачен из Комунистичке партије и с Филозофског факултета. Уз низ перипетија, ипак је враћен на факултет и у партију, уз преиначену казну да је показао тек "небудност" према неколицини пријатеља који су, опет наводно, заступали позиције Коминформа.

ПАРАЛЕЛНО су и у Београду почели да се јављају критички гласови на рачун совјетске филозофије, али под будним оком свемоћног контролора филозофског живота, професора др Душана Недељковића, који је за своје асистенте изабрао двадесетшестогодишњег Михаила Марковића и двадесетчетворогодишњег Драгана Јеремића. Марковић је као тек свршени студент објавио 1950. рад "Тероризам ждановштине и страх совјетских филозофа", док је Јеремић, исте године, коме је Недељковић поверио да се критички бави западном филозофијом, објавио чланак "Нобелова награда Бертранду Раселу, филозофу империјализма". У том раду је написао да Нобелова фондација "награђује човека који пропагира рат" (!)

У околностима ондашњег снажног интелектуалног и стваралачког врења, био је неиминован судар ослобођеног критичког мишљења и стаљинизма, карактеристичног током педесетих не само за филозофију, него и за књижевност, уметност, културу. Окоштали модели мишљења и стваралаштва, поготово стаљинистичке идеолошке и политичке догме и рецепти, повлачили су се и пред филозофском оријентацијом која је на своју, условно речену заставу, утиснула начело "критике свега постојећег".

Власт је, 1954 године забранила даље излажење "Погледа", а један од покретача и члан редакције, Милан Кангрга, који је у партију примљен годину дана раније, избачен је из њених редова, да се у СКЈ више никад и не врати.

Није то било неко велико изненађење, пошто је почетком 1954. забрањен и несумњиво најугледнији и најутицајнији часопис оног времена "Нова мисао", зато што је на његовим страницама, у првом броју за ту годину, Милован Ђилас објавио есеј "Анатомија једног морала". Југословенска револуција је почела да рађа јеретике.

СОЦИЈАЛИЗАМ СА ЉУДСКИМ ЛИЦЕМ

У РАЗГОВОРИМА са Гајом Петровићем са професором др Вељком Кораћем, а поготово са професорима Михаилом Марковићем и Светозаром Стојановићем, следило је питање да ли је већ тада, на прелазу 1949. у 1950. годину, било посејано зрно онога што ће се обликовати у праксис филозофију и отворити пут за оснивање часописа "Праксис". Одговори су углавном били уједначени - тешко је рећи, осмотрено из хронолошког угла, када су конкретно постављене основе те филозофске оријентације која ће доцније бити означена као хуманистички марксизам, као филозофија "социјализма са људским лицем". Ова линија мишљења је обликована релативно брзо и усвајана на индивидуалном плану, ширећи се на све шири круг противника теорије одраза и заступника оштре филозофске критике стаљинизма. Инсипирација за такву врсту критике која је имала и своју идеолошку и политичку димензију, нађена је у текстовима младог Маркса и етичким начелима заступљеним у тим радовима.

УПРКОС томе, иако је било очито да се власт неће устезати од примене репресивних мера према носиоцима продорније критичке мисли, критика стаљинизма и отуђења у савременом капитализму проширивана је на све снажнију критику етатистичког "реалног социјализма", не само на Истоку него и у његовим домаћим варијацијама. Значило је то и супротстављање идеолошком монополу партије на "једину истину", утолико пре што су у начелима Програма СКЈ из 1958. године нађени ослонци за поимање револуције и социјализма у кључу слободе грађана, а не државе.

Широко прихваћене на најширем пољу филозофије, науке и стваралаштва, ове идеје су значиле преиспитивање места и улоге партије и државе у околностима изражених друштевних промена: било је то време увођења радничког самоуправљања и ширења демократије, убрзаног привредног раста, изражених промена у структури друштва због индустријализације и урбанизације, отварања ка свету уз ослонац на ванблоковску политику несврстаности.

СНАЖЕЊЕ овог критичког мисаоног круга довело је до покретања Корчуланске летње школе 1963, исте године и часописа "Гледишта" на Београдском универзитету и часописа "Праксис" 1964. године у Загребу. Као неприкосновени партијски идеолог, не само у Хрватској, Владимир Бакарић је убрзо после покретања часописа "Праксис" изрекао низ критика на рачун објављених текстова што је указивало да ће доћи и до ширег сукоба дела интелигенције и апарата идеолошке и политичке власти око слободе стваралаштва и политичких слобода. Уосталом, у Љубљани је баш 1964. забрањен часопис "Перспективе", ухапшени су Томаж Шаламун и Јоже Пучник коме је суђено због "деликта мишљења".

Наводну теоријску, а несумњиво идеолошку и политичку основу са које треба доводити у питање и дискредитовати заступнике праксис филозофије, изложио је Едвард Кардељ 1965. године када је објавио књигу "Белешке о нашој друштвеној критици", што је вероватно требало да покаже како власт неће према овој интелектуалној групацији примењивати силу и опробане механизме репресије. За сваки случај, Кардељ их је прогласио за представнике "апстрактног хуманизма", за кокетирање са "либерализмом" и "анархизмом".

У НЕЗАОБИЛАЗНОЈ социолошкој студији Contra fatum, о "случају групе професора" са Филозофског факултета, аутор књиге Небојша Попов је сажето изнео шта је хуманистичка филозофија праксис оријентације, у ствари, ставила у први план својих разматрања:

"Предмет критике биле су: (1) ауторитарне тенденције из предреволуционарне прошлости (патријархални обрасци власти и национализам); (2) 'бољшевички' баласт револуције и подражавање стаљинистичког узора; (3) некритичко преузимање потрошачког 'стила живота' без одговарајућег радног покрића; (4) фатално обнављање старих и настајање нових национализама и (5) покушаји економске реформе без визије демократских и социјалистичких компоненти (обнова конзервативног економског либерализма без политичког либерализма или 'етатистичке' реорганизације као репродукција политичког волунтаризма). У таквој критици наговештена је артикулација различитих теоријских становишта, од општих хуманистичких идеја, преко различитих либералних становишта, до различитих школа социјалистичког мишљења. Ниједно од њих, међутим, није изложено у целовитом виду, па ни 'стваралачки марксизам', иако је он, чини се, био артикулисан потпуније од других. (Исто тако, нема основа за тврдњу, заправо идеолошку дисквалификацију, да је 'ултралевица' омела реформу настојањем да одмах оствари бескласно друштво!)", написао је Небојша Попов.

САРАДЊА БЕОГРАДА И ЗАГРЕБА

ЗАМЕЦИ онога што ће касније бити обликовано у снажну, утицајну струју критичког мишљења, видљиви су већ у недовољно познатом часопису за теорију друштвених и природних наука ,,Погледи“, који је под уредништвом Рудија Супека покренут у Загребу 1952. године. Чланови редакције су и Милан Кангрга и Данко Грлић. На страницама овог часописа је започета сарадња између филозофа Загреба и Београда, поготово када је Српско филозофско друштво у априлу 1953. почело да објављује часопис ,,Филозофски преглед“, у чијем првом броју објављују текстове Михаило Марковић, Загорка Пешић (касније Голубовић), Руди Супек, студент Миладин Животић који пише на тему ,,Марксова теорија отуђења“. Данко Грлић у ,,Погледима“ рецензира прва три броја ,,Филозофског прегледа“, а у истом, другом броју ,,Погледа“ за 1954. годину, пише и Михаило Марковић.

У ИДЕОЛОШКОЈ и политичкој равни, све конкретнија и оштрија критика поменутих појава наилазила је на све снажнији удар који су на почетку формулисали Бакарић и Кардељ. Схваћена у номенклатури као претећа јерес, праксис филозофија је све више означавана као "праксисовштина", а њени представници су, зависно од текућих политичких потреба, све чешће етикетирани као "прозападни" и "америчка агентура"; као "екстремна левица", "помахнитала утопија", "комуњаре", "анархисти" и "троцкисти"; као "либерали" и "анархолиберали"; као "антиреформске снаге" и "контрареволуција".

Можда се у оно време и није јасно видело да ће доћи до отвореног, жестоког сукоба између кључних носилаца власти и моћи, а са друге стране оних који су као јавни интелектуалци - како се то данас каже - критиковали ту исту власт и моћ, делујући не само као спознајни него и као њихов морални коректив.

Студентска побуна 1968. само је убрзала ток догађаја који ће довести до обрачуна с "групом филозофа" и њиховог одстрањивања с Филозофског факултета у Београду у јануару 1975. године.

04. 02. 2021. у 13:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

Свет

7 68

СРАМНЕ РЕЧИ АНГЕЛЕ МЕРКЕЛ У МЕМОАРИМА: Ево шта је написала о бомбардовању Србије, ратовима и Западном Балкану

СА МНОГО помпе, у књижаре су стигли мемоари бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел под насловом „Слобода“. У њима се на неколико места спомињу Србија и Западни Балкан.

26. 11. 2024. у 17:09