ПРВИ РАЧУНАР ЈЕ БИО КАО ТРОКРИЛНИ ОРМАН: Мара Чабрић (75) из Београда, жена испред свог времена, један од првих програмера наших простора

КАДА сам изабрала да студирам математику нисам размишљала о свом будућем занимању. Она ми је током основног и средњег образовања била лака и забавна, па је то био мој мотив за избор факултета. О компјутерима тада нисам знала скоро ништа.

Фото приватна архива

Избор смера за програмирање и рачунске машине био је по савету моје мајке, која је такође била одличан математичар и веома добро информисана. Као програмер сам се запослила 1968, одмах пошто сам дипломирала.

Стручњак Обуку и предавања држала је и у Унеску, Фото приватна архива

Овако, за "Новости", започиње своју причу жена испред свог времена, како је многи називају, Мара Чабрић (75). Као један од првих програмера на нашим просторима, учествовала је у постављању информатичке основе на територији бивше Југославије.

- Све је било ново, брзо се развијало и мењало, морало је стално да се учи. Пошто сам била међу првима који су се у Београду бавили овим послом, нисам имала много кога да питам за савет када се појави неки проблем. Сви смо били почетници. Да бих научила оно што треба похађала сам многе курсеве и радионице у Француској, Енглеској и Америци. Као стипендиста француске владе била сам на специјализацији на постдипломским студијама у Француској. После тога сам ја могла другима да помогнем и да их подучавам - каже ова дипломирана математичарка.

Рекреација Веслање је само један од спортова којим се бави, Фото приватна архива

Радни век провела је на Институту за водопривреду "Јарослав Черни". Бавила се програмирањем у области водопривредног инжењерства, највише у области хидрологије.

Добар део онога што је тада радила, објашњава Мара, била је новина и у светским оквирима, а о томе је објавила и велики број радова. Програмирање данас у односу на период кад је она почињала упоређује са архитектуром у време када су се куће зидале од блата или камена и данашњу градњу где се читави готови делови зграда доносе на градилиште и само слажу један на други. Њени први програми су обрађивали основне кораке који су били потребни да се касније од њих изграде сложене апликације. Осим програмирања, бавила се и обуком за рад на рачунарима, па је тако сваке године у оквиру летње школе Института обучавала водопривредне инжењере из различитих земаља са свих континената.

Услов Рачунар из седамдесетих морао да буде у климатизованој просторији, Фото приватна архива

- Рачунари на којима смо ми радили су били величине трокрилних ормана, правили су велику буку и морали су да буду у климатизованим просторијама. Институт је прво користио рачунар на ПМФ-у. А 1979. године смо основали наш рачунски центар и купили ВАX-11/780. То је било најновије што је тада постојало. Многи сигурно памте бушене картице. Али, нисам сигурна да се сећају, а поготово да су користили, бушену папирну траку која је претходила. Данас, рецимо, носач информација који носим на висуљку за кључеве може да прими на хиљаде пута више информација него уређај величине стандардног шпорета који се тада употребљавао - рекла је Чабрићева.

Подаци Бушена папирна трака, Фото приватна архива

Највише је користила програмски језик "Фортран", а колико је тада било много теже и неизвесније бавити се програмирањем показује чињеница да је неретко проводила по читаву ноћ у рачунарском центру да би нашла неку грешку у програму.

Али, са друге стране, Мара истиче да је то била невероватна ментална активност. Према њеним речима, најзначајнији програм који је написала био је за оптимално управљање хидроелектраном "Ђердап".

- Ипак, најпоноснија сам на неке програме које сам направила за себе, а за које је требало добро напрегнути мозак.

На пример, "Фортран" програм који симулира рекурзију и решава игру Ханојских кула.

Или програм који на обичном полтеру црта слику неравне површине на основу x-y-z координата.

Данас имате колико хоћете апликација које ће вам то урадити ако само кажете "клик".

Наглашава да је било веома изазовно бавити се потпуно новом облашћу. Постављање информатичког темеља на нашим просторима јој је било занимљиво и интересантно, а једине потешкоће је имала када је требало убедити људе да им то заиста треба. Иако је видела велики потенцијал у информационим технологијма, није могла ни да сања да ће се стићи до онога што имамо данас. Мада је одавно званично у пензији, Мара није престајала да се бави својом професијом.

- Откако сам се пензионисала, више сам се посветила држању курсева за коришћење рачунара. Радила сам у школи рачунара "Винча", затим две године на Малти у ExecuTrain-у, а потом у школи компјутера Guidance, чији сам предавач још увек. Такође, радила сам ИТ обуке у оквиру разних пројеката USAID, ОEBS и Светске банке. Све укупно, научила сам више хиљада људи да користе рачунар. Наравно, и данас пратим новитете, без тога не може, чак и ако не радим ништа.

Осим тога што је остварила блиставу професионалну каријеру, Мара истиче да је неко ко обожава спорт, па у осмој деценији живота и даље трчи, скија, клиза, плива, вози ролере, а бавила се и тенисом. Како ју је веслање у скифу одувек привлачило, опробала се у њему у шездесетој години и од тада је то постала њена омиљена дисциплина у којој је освојила преко 50 медаља. Више од 10 година је првакиња Србије у ветеранској категорији, а наглашава да нема конкуренцију, јер не постоји више нико у нашој земљи ко се у тим годинама бави веслањем.

- Уживам у свим спортовима којим се бавим. Никада нисам била по природи такмичар, мада сам се такмичила и у уметничком клизању и тенису. Ето, пружила ми се прилика да научим да веслам, па сам то и учинила. Вода је мој елемент, а веслање је диван спорт. Зар је важно колико имам година? Важно је шта хоћу и могу. Дискриминација старијих особа уме да буде врло неправедна - заључује Мара.

Као ћерка југословенског дипломате, имала је прилике да живи у разним земљама, а научила је да говори енглески, италијански, јапански, шпански, немачки и француски језик. Ова свестрана госпођа каже да се осећа као код куће у Америци где је живела као дете, као и у Швајцарској у којој је рођена. Међутим, додаје да је најинтересантнија држава у којој је живела Јапан, а да највише воли Француску.

Сумирајући све што је постигла у животу, Мара сматра да јој је највећи узор била њена мајка, која је била веома паметна, борбена и образована жена, иначе директан потомак Чучук Стане. А најпоноснија је на то што је поред свих остварених резултата остала доследна себи.

- Када све саберем, мислим да је мој највећи успех што сам остала потпуно своја, што мирно спавам и никада нисам морала да лажем.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације