ИСПОВЕСТИ ИЗ СВЕТЕ КУЋЕ ХИЛАНДАРА: Сећања знаменитих Срба нашег доба на први сусрет са Атосом и са духовном висином Царске лавре

СВЕТА Гора Атонска, кршевито полуострво између бескраја мора и неба, спојено танком превлаком са копном, подсећа на човека који се отиснуо од овоземаљског у потрази за Богом.

фото: Борис Субашић

Хришћанске аскете су Атос одабрале да на њему духом надрасту материјални свет. Прославили су га као место чуда и дошли су ромејски цареви и подигли прве манастире. Царска привилегија градње задужбина у Богородичином врту била је недостижна за Словене, до Немање и Саве.

Они су на Светој Гори подигли први независни национални словенски манастир, Свету Српску царску лавру Хиландар. Од тада је прошло више од 800 година, а Хиландар и даље пева на српском. Не постоји човек који је у њему био, а да се вратио исти. Нити има човека који га је посетио, а да није пожелео да му се врати.

У текстовима који следе, неки од знаменитих Срба износе своја сећања на први сусрет са Атосом.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Матија Бећковић, књижевник

СПУШТАО САМ СЕ НА ДНО СЕБЕ

НА Свету Гору сам први пут кренуо 1976. у најбољем могућем друштву, са Стеваном Раичковићем и Душаном Радовићем, а тамо су нас чекали Дејан Медаковић и Димитрије Богдановић. Одлазак у Хиландар је тада била полулегална авантура. Све време сам имао осећај да се спуштам на дно себе. Када смо стигли у Хиландар, ту смо нашли живе и здраве све који су икада постојали. Све је било за мене ново и никада више нисам, ни пре ни касније, доживео такво узбуђење. Као да сам нашао себе и свој ум.

Архива

Хиландарска вечера је била права гозба: риба, вино и неке салате од светогорских трава. Помислио сам да би човек могао, ако узме мало соли и уља, да пасе траву на Светој гори. Тамо је све чисто и свето. Није тада било ни струје, а камоли телефона. Тек када падне ноћ, постајало је јасно где смо се нашли.

Идући у Кареју сретали смо светогорске старце који су ишли са својим младим ученицима. Који год да нас је упитао у који смо манастир дошли, када би му одговорили: "У Хиландар", он би узвикнуо: "Оооо, Хиландариу!" Нигде положај нашега народа, наше вере и наше цркве није као на Светој Гори. За мене је било велико чудо ко су били ти Срби који су знали све време за ту светињу. Који су у њу слали своју децу да не дозволе да се та свећа претули, неким тајним путевима, кријући од државе и режима. И ко год је нешто имао, а негде је то хтео да остави, а није знао где би то и коме могао да повери, слао је у Хиландар. Личило ми је да се може препородити народ који има такву семенку коју су пре осам векова посадили Свети Симеон и Свети Сава. Хиландар је најдоњи камен српског духовног постојања.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Светислав Божић, композитор

ТИШИНА КОЈА СВЕ ДАРУЈЕ

Био сам нешто више од 20 пута на Хиландару, а први одлазак био је 2009. Тај сусрет није ничему сличан што сам до тада видео, осим Студенице. Али она је код нас у загрљају, много ближа физички. Сусрет с Хиландаром је одлазак, ходочашће, које ме враћа на реченицу Црњанског да су они, Хиландарци, "отишли у тишину и у туђину".

Архива

А тишина је оно дивно стање које Хиландар толико векова штити у нама и штити њега самог и од нас и од разних посетилаца, али им дарује све. Најпотресније и најдубље што сам у животу видео је у ствари Хиландар и Света Гора. Најлепше море које запљускује људске животе, људске мисли и пој људског живота, долази са тог парчета мора које додирује обале Хиландара код Хрусије. Свакога дана моје се мисли све више окрећу ка тој тачки. Стазом која води од манастира до мора мери се живот једног човека, једног народа, рекао бих чак микровасељенске цивилизације. Тамо не чујем музику која храни и поји земаљске уши, већ ону другу музика која лечи од смрти, од пролазности, од бола. Хиландар је та дивна мера којом човек схвата да није пролазан.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Душан Миловановић, историчар уметности

СУЗЕ МУТИЛЕ ВАНВРЕМЕНСКУ СЛИКУ, РИДАО САМ НА ВРАТИМА ХРАМА

КАДА саберем све посете Светој Гори, збир је више од две и по године живота на Атосу. Имао сам 30 година 1977. и тек сам пола године био запослен у Музеју примењене уметности када је директор донео документ да сам од САНУ ангажован да оформим екипу која ће у манастиру Хиландару и на Светој Гори да проучава ризнице. Једва сам се прибрао од шока. У мојој екипи су били колега Драган Булатовић и Иван Лазић, чувени конзерватор и рестауратор. Путовало се возом, на станицу су дошле супруге и мој син Урош да нас испрате, а онда у нови и потпуно неочекивани свет. У Солун смо стигли ујутру и прво потражили нашу амбасаду да добијемо инструкције. Са тим папирима одлазимо у полицију за прву дозволу, коју ће нам уручити тек сутрадан. С њом у Министарство Северне Грчке, где после неколико сати свако добија по затворени коверат с папирима. Хитамо на аутобуску станицу за Халкидик. Путујемо дуже од четири сата џомбастим путем и у сутон стижемо у Уранополис. Ујутро, дрвеном трабакулом ка највећој светогорској луци Дафни.

Архива

У то време на Свету Гору је дневно могло да уђе тек 10 путника странаца и нешто више Грка. Брод до крајњег одредишта плови готово четири сата. У луци која подсећа на амбијенте романа из претходних векова - опет контрола пасоша и пртљага, па улазимо у аутобус који личи на онај Браће Крстић из филма "Ко то тамо пева". Сви се крсте на поласку и поред каквог знаменитог места, а особито кад на успонима када аутобус почне да стење и лагано клизне уназад, ка провалији. Око два и по сата требало је да се стигне до административног центра Свете Горе, градића Кареје. Излазимо сасвим прашњави, јер пут је углавном био макадамски, а врућина несносна. Са станице идемо у Епистасију, Црквену општину Свете Горе где секретару предајемо оне запечаћене коверте и после послужења: кафа, ратлук, ципуро и чаша ледене воде, за коју сазнајемо да је са извора нашега Светога Саве, добијамо визе за боравак.

Аутобус за даље полази тек за два сата, па одлазимо у једину таверну и у, заиста, 17. век. Газда глув као топ, а помоћник му, који изиграва и келнера - потпуно нем, па се некако споразумевамо и одлазимо да се сами послужимо живописним јелима. Запрепастисмо се јефтиноћом, у то време је Грчка била сирота "као сирће". Аутобусом силазимо на источну обалу старом манастиру Ивирону, где ћемо коначити. Ујутро у трпезарији добијамо шаку маслина умотаних у стару новину и два танка парчета црног хлеба, па на брод из Велике Лавре. Стижемо у арсану хиландарску, а из Јерисоса истовремено стиже бродић са групом Срба.

И најзад - Хиландар, у свој својој лепоти. Пред портом нас дочекује средовечни монах, архимандрит и проигуман хиландарски отац Никанор, домаћин и глава куће. Срдачно нас поздравља и уводи нас свечано кроз дуги, осенчени хиландарски улаз. Наједном - ево нас под великим луком одакле пуца поглед на унутрашњост, и у дну велелепну цркву. Све знање и сећања, за које нисам знао ни да су сачувана, и родољубиве емоције скупљане две и по деценије, све заједно, са оним чему сам се надао - одједном бледи и надвладава ова ванвремена слика преда мном, и мути се, јер је преламају сузе. Ридао сам на вратима Хиландара док су ми се бркале мисли о снази, лепоти, уму и умећу места овог и укупног усуда мога народа, помилованог оваквом силом и лепотом, али и страдалног, ко зна чега ради. Од тада сам заробљеник и заљубљеник у место ово.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Радисав Шћепановић, професор

МОЛИТВЕ МЕ ОТРГЛЕ ОД КОРОНЕ

БОРАВАК у Хиландару није нешто што може да се опише речима, то мора да се доживи. Први пут сам отишао под чудним околностима, непланирано, пре више од 20 година. Када размишљам о томе, чини ми се да сам био некако привучен када је било време да тамо дођем. Од тада одлазим неколико пута годишње у Хиландар. Али није важан број посета, важно је осетити хиландарско време које тамо стоји и осетити светост.

Архива

Помолити се у манастиру свим светитељима који су тамо живели, ходати стопама Светог Симеона, Светог Саве, цара Душана. У Хиландару историја није прошлост, нити је прошлост историја, она тамо живи. Хиландар је жива кућа, а не музеј. Он је корен коме се враћамо када год је тешко. За нас лекаре Хиландар је нешто посебно, нулта тачка српске медицине. Свети Сава је у Хиландарском типику, у 14. глави, одредио посебне келије за манастирску болницу.

Зато смо основали Хиландарско лекарско друштво, да српски лекари одлазе у Свету Српску царску лавру да служе свом позиву. Када сам се заразио короном, болест ме је на чудан начин повезала с Хиландаром. Спадам у ризичне пацијенте и упркос труду колега и особља, прогнозе нису биле добре. Када сам чуо да се хиландарци моле за мене, био сам сигуран да нећу умрети. Данас чекам да се границе отворе, да идем у Хиландар. Шта више рећи.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Душан Савић, легенда српског фудбала

НАШАО САМ ДОДАТНУ СНАГУ

У ХИЛАНДАР сам допловио кроз буру, у јулу 1993. Кренуо сам на Свету Гору неочекивано, без озбиљне припреме, за коју сам мислио да је неопходна. Али ми се чини да Хиландар не чека да се човек припреми, већ га позове када му је време да дође.

Архива

Био сам са супругом Марином и децом на одмору на Ксиропотаму и свратили смо код нашег пријатеља сликара Љубе Поповића који је тамо живео. Неочекивано, Љуба је рекао да се пакујем јер крећем на Атос ујутро. Због буре смо пловили наоколо, а када сам се искрцао захвалио сам Богу што сам жив. Уследило је још ризичније путовање трактором до манастира по тадашњим путевима. Када сам стигао у Хиландар затекао сам свет потпуно другачији од оног у коме сам живео. Ма какав други свет, била је то друга планета! Другачије је текло време, другачији је био ваздух! Није било струје, само свеће и петролејке. Све је било нестварно, човек се осећао изопштеним из свакодневног живота. Ушли смо у духовни свет у коме није ниште нормалније него да се сретнеш са Светим Савом. Литургије, службе, бдења, све се слило у један тренутак. Ја сам спавалица, а у Хиландару не само што сам устајао са лакоћом, већ ми се уопште није спавало! Имао сам неодољиву потребу да будем будан и упијам све шта се дешава. Тамо сам открио неку врсту додатне снаге у себи, за коју ни сам не знам одакле је потицала.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Немања Смичиклас, сликар рестауратор

ВЕСТ СА РАДИЈА О "ВЕЛИКОМ" ОТКРИЋУ

ХИЛАНДАР је још био "средњи век" када сам га 1994. посетио први пут. Није било струје, ни толико возила, цео крајолик је другачије изгледао. Доласком на Свету Гору сам први пут схватио пејзаже са фресака и икона, јер сам их видео око себе. За мене као сликара то је било велико откриће и фасцинација.

Архива

Долазак је због санкција био веома компликован. Од министарстава културе и спољних послова екипа Завода је добила службене пасоше, да бисмо уопште могли да дођемо до Грчке. У нашем конзулату у Солуну смо добили гарантно писмо с којим смо ишли у Министарство Северне Македоније, где се, после одмеравања од главе до пете, добијало писмо са којим се ишло у полицију Свете Горе. Она је издавала светогорску визу, ако је била сагласна са писмом из Министарства. Чекали смо је два дана.

Монаштво Хиландара је тада другачије изгледало. Манастир је био без струје, осветљен свећама и уљаним лампама и деловао је много мистичније. Владао је потпуни мир и тишина. Хиландар је био место где је човек могао да се посвети својој духовности.

Схватио сам где се налазим радећи у Светом Василију, манастиру из 14. века на самој обали. Екипа је била опуштена, као да радимо на свакодневном месту. Колега је укључио радио са кога је Глас Америке известио о "великом археолошком открићу", насеобини Индијанаца с почетка 20. века. Погледали смо се и насмејали, схватили смо где смо, шта радимо и колико је то важно. Мој први боравак у Хиландару био је сусрет са нечим што никада раније нисам видео ни доживео, иако сам био по разним манастирима. У Београд сам се вратио препорођен.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Никола Кусовац, историчар уметности

НАХРАНИО МЕ ЈЕ БИВШИ МИЛИЦИОНАР

ХИЛАНДАР је за мене велика тишина и ведрина, како сам га доживео јуна 1973, када сам му први пут приступио. Није тада било лако ући на Свету Гору, нарочито ако сте долазили из Југославије, која је била комунистичка земља. А они који би отишли на Атос по повратку у Југославију били су сумњиви. Када сам видео свој полицијски досије деценијама после прве посете Хиландару, открио сам да су ме колеге због тога пријављивале.

Архива

Тада сте морали да проведете бар недељу дана у Солуну и да имате много среће да бисте добили дозволу да одете на Свету Гору. Био сам млад службеник у Народном музеју, нисам имао дуг годишњи одмор, нисам смео да се одважим на такав ризик. Са породицом сам отишао у рибарско сеоце Уранополис, одакле су кретале барке за луке светогорских манастира. Ту сам упознао необичног и славног Србина из одбора принца Томислава за помоћ Хиландару. Био је то Ђорђе Себастијанов Рош, учесник херојске одбране Београда 1915. под мајором Гавриловићем, који је записао онај његов чувени говор пред битку. Хиландар је био у тешким невољама јер је био јако сиромашан, а Грци нису давали искушеницима с југословенским пасошима да дођу у манастир. Број монаха се ближио оном критичном, после кога би прешао у грчке руке. Онда се појавио Рош и помагао им.

Прокријумчарио ме је на Свету Гору са инжењерима које је водио у Хиландар. Отишли су да раде и оставили ме самог. Владала је потпуна тишина, диван ведар дан. Црква и конак забрављени, изгледало је да живе душе нема. Само су Грци аргати доносили дрва за трпезарију. Рекох, могао бих да их слажем, да будем од помоћи. Онда се стари калуђер појавио на прозору конака, питао је ко сам и шта то радим. Тако сам упознао оца Арсенија. Позвао ме је на кафу у келију. Онда ме позвао други монах са пенџера, епитроп Григорије, пре монашења милиционар. Када ме је и он испитао, дао ми је сендвич "да не радим гладан". Тај дан у Хиландару, када сам први пут попио добру и хладну воду из бунара Светог Саве, крај лозе Светог Симеона, неизбрисиво ми је урезан у сећање. Следеће године сам ушао у цркву и ризницу. Остао сам без даха пред континуитетом наше духовности који се могао видети и додирнути, од мозаичке иконице са којом је преминуо Свети Симеон, до оног што је насликано колико јуче, из 19. и 20. века.

Препоручујемо

Политика

53 5

ВУЧИЋ ПОТВРДИО ОДЛАЗАК НА СВЕТУ ГОРУ: Наредна два дана биће у Хиландару, присуствоваће служби и божићној литургији

05. 01. 2021. у 13:00

Политика

0 0

ДАР ИГУМАНА МЕТОДИЈА: Лоза из Хиландара за Ненада Поповића

26. 11. 2020. у 14:21

Друштво

1 2

МОЗАИК БОГОРОДИЦЕ КРАСИ УЛАЗ: Уметнички рад породице Ивановић, из Параћина, украшаваће Хиландар по благослову игумана Mетодија

18. 10. 2020. у 23:00

Србија

0 1

БОЖЈИ ДАР У ТРСТЕНИКУ: Родило грожђе из винограда највеће српске светиње манастира Хиландар

25. 09. 2020. у 15:08

Друштво

0 3

ХИЛАНДАР У КАРАНТИНУ: Српска светиња уводи строга правила, још манастира на Светој Гори у посебном режиму

22. 09. 2020. у 16:02

Друштво

0 7

ТАЈНЕ ДРЕВНЕ МЕДИЦИНЕ ИЗ ХИЛАНДАРА: Нећете веровати шта су све монаси користили за лечење болести

02. 09. 2020. у 19:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације