НАЦИОНАЛНЕ ПАРАНОЈЕ И ЕКОНОМСКЕ ЛУДОСТИ: Кардељеви СОУРИ и ОУРИ су делегатско-договорна наивна мешавина бољшевизма и анархизма

НAMA је лакше да направимо дуг од 20 милијарди долара, да се међусобно закрвимо, да у земљи озаконимо стање очаја и безнађа, него да признамо да је месија недовољно даровито цртао шеме".

Фотографије: документације "Новости", "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Овим речима, болно прецизно, Слободан Селенић (1933-1995) писац, драматург, професор и академик, поставио је дијагнозу умируће Југославије. Цртајући прецизну слику пропасти, Селенић кривца за наступајуће лудило није видео првенствено у локалним национализмима, већ у економској и свакој другој неефикасности југословенске државе, која је слепо одбијала да одбаци догму титоизма и веру у непогрешивост Кардељевог самоуправног социјализма и ирационалног Устава из 1974. који је убрзано генерисао расуло. И који је, у крајњем исходу, довео до тога да се сваки народ у Југославији осећа, како каже, "осујећено и прикраћено".

ПИTAM се, рецимо, да ли би Југославија била у стању највеће међунационалне мржње од када постоји, да је у току последњих двадесет година имала стабилан и снажан економски раст? То исто питање можемо да поставимо и друкчије: да ли је државно устројство Југославије криво за економску неефикасност наше заједнице или је управо економска неефикасност снажно извориште антијугословенских неуроза?

Део кривице за катастрофалан економски положај Југославије свакако је и у њеном устројству. Све важне ингеренције делегиране су у републике и покрајине. Југославија је оно што у сваком појединачном тренутку хоће њени суверени делови. Ње, дакле, нема као стабилиог и утврдљивог државног и, што је још горе и нерационалније - привредног ентитета. Како осам држава, по природи ствари, хоће шездесет и четири различите ствари истовремено, Југославија је, после сваког усаглашавања, за нијансу већи и нездравији компромис између непомирљивих дивергенција. Југославија мени данас понајвише личи на место за свађање република и покрајина. Свака од република и покрајина спремна је да због једне шницле за себе, убије целог вола. Тако је Југославија направила нечувен кафански рачун: за осам шницли платила је пијани рачун од двадесет милијарди долара. Деца југословенских народа н народности ће, по свој прилици, отплату овог дуга оставити у наслеђе својој деци. Наше националне нерационалности и ирационалности подстакнуте Уставом из 1974. који генерише мећунационалну суревњивост, дакле, свакако су један од разлога који су довели до данашњег економског и друштвеног расула.
Ипак, и даље мислим да би било корисно поставити питање на који начин је једна неука и догматична економска и друштвена политика довела, независно од специфичности југословенског проблема, до данашљег стања?

Чини ми се, наиме, да није тешко увидети зашто сви наши народи и народности живе са осећањем да су у Југославији осујећени и прикраћени. То је зато што се сваки народ понаособ заиста налази у лошем, у очајном положају. Сасвим је, дакле, разумно што због тога негодује. Мање је разумно, али је веома људски, и у психолошком смислу сасвим саображено нашем Уставу, то што ниједан народ кривицу за свој положај не тражи на властитој територији (коју, иначе, параноично држи у стању неприкосновене суверености), већ кривца - Јеврејина тражи, и лако налази, мећу суседима.

За очајан економски положај Србије, мећутим, није крива Словенија, још мање су, за знатно бољи, али још увек лош положај Словеније, одговорне неразвијене републике и покрајине. За лош положај земље, по мом мишљењу, једини кривац није Југославија. И неразвијени, и Словенија и Србија јесу у лошем положају, јер број нерационалности на којима почива југословенски друштвени и привредни систем, једноставно, ниједна држава и ниједан народ не могу дуго издржати.

Задржавајући, у суштини, совјетске механизме партијске доминације у одлучивању у свим областима друштвеног и економског живота, недовољно даровити визионари насликали су шему која им се у нацрту очито допала, али која је врло брзо показала да разорно делује и на државу, и на друштво и на његову економију. Рећи ћете - лако је после битке бити стратег. Мећутим, нећете бити у праву. Битка је очигледно изгубљена, али ми још увек не мењамо стратеге, ни стратегију. Чак, проглашавамо непријатељима оне који укажу на вапијућу очигледност: да систем не функционише, то јест, да цар нема одела.

Ја знам да кардељевска СОУР-ско ОУР-ска, делегатско-договорна, наивна мешавина бољшевизма и анархизма почива на најбољим намерама. Она је у фази настанка изгледала као користан отклон од ригидног бољшевизма, који је деценијама доказивао своју катастрофалну неефикасност и нељудскост. Мећутим, када је самоуправни експеримент почео јасно да открива своју неприменљивост, ми нисмо учинили оно што би учинила свака рационална људска заједница, многонационална или национално монолитна, свеједно; нисмо прекинули експериментисање са животима двадесет милиона људи и неколико генерација будућих Југословена, још нерођених, а већ обавезних да отплаћују трошкове заблуде недоучених, а славољубивих и свемоћних поправитеља човечанства, зато што је навика да се верује догми више него животу била сувише дубоко усаћена у свест експериментатора.

НАИМЕ, у основи идејног нацрта самоуправљања лако се препознаје комунистичка месијанска вера да је довољно нацртати идеалну шему живота, да би живот као овца, кренуо за својим месијама - цртачима. Седамдесет дугих година, тај живот доказује да није овца, да неће и да не може да се уклопи у друштво нацртано и концептуализовано пре него што су уочене и уважене многе битне и очигледне чињенице. Креатори самоуправљања нису из тог искуства извукли поуку, нису схватили да је живот априоран у односу на сваку шему и да је на неуспех осуђен сваки пројекат заснован на добронамерној контемплацији и маштању верника, а не на промишљеном изучавању и разложном модификовању форми које живот у свом неукротивом ходу сам ствара. Сви месијански пројекти, па и самоуправљање, засновани су на погрешној процени човекових антрополошких својстава. Већ је рајско блаженство измакло човеку, зато што је Ева била знатижељна, а Адам приглуп. И као што хришћанска доктрина држи да је за неуспех божанског пројекта крив човек, тако и марксистичко-лењинистичка, и са њом у тој особини идентична, самоуправна доктрина држи да је за неуспех социјализма крив народ, не дозвољавајући ни сенку сумње да је грешка заправо у непримерености доктрине људима.

Зашто је то тако?

То је тако зато што се месија и месијанизам у коминтерновско-стаљинистичкој школи мишљења не испитују успехом или неуспехом месијанства, већ самозвани визионар, без обзира на гомилање доказа о његовој учитељској недаровитости, једини и за свагда и независно од очигледности - зна коначну истину и пут којим се до ње стиже. Нама је лакше да направимо дуг од 20 милијарди долара, да се мећусобно закрвимо, да у земљи озаконимо стање очаја и безнађа, него да признамо да је месија недовољно даровито цртао шеме.

Па се зато питам: да ли је то тако зато што смо у Југославији, или је Југославија оваква каква је зато што је то тако?

НЕМАМ поуздан одговор, али је важно разлучити једно од другог. Југословенска многонационалност, историјски етаблирана, вероватно је изнутра подржала победу идеја заснованих на центрипеталним и анархистичким идеалима. Мећутим, месијанска природа самоуправног пројекта, нема никакве везе са природом Југославије. Она је идеолошко-верске природе, и производи исте негативне ефекте које би производила у било којој другој држави. Југославија сигурно није родила бољшевичке ирационалности, али се мени чини да је бољшевички догматизам допринео компромитовању Југославије као државне заједнице. Према томе, тек када у Југославији будемо направили једну разумну друштвену и економску организацију, мислим да ћемо моћи са пуном извесношћу рећи да ли је заједничка држава Јужних Словена ваљана творевина или није.

Имам депресиван осећај грозне узалудности када видим како се огромна енергија троши на национална трвења, и знам, свакако знам, да национална параноја подстиче, измећу осталих, и економске лудости. Мећутим, тек је амалгам ове две поразне нерационалности - доказано убиствен.

Препоручујемо

Друштво

0 4

ГРАЂАНИН ЈЕ ОСНОВА ДРУШТВА А НЕ НАЦИОН: Могућност опстанка заједничке државе Добрица Ћосић је видео у темељној демократској реформи

25. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ЕВРОПА ЈЕ ГРАДИЛА И РАЗГРАДИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Академик Милорад Екмечићо историјским претпоставкама рађања заједничке државе

24. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 2

СЕБИЧНО ОЧУВАЊЕ ПРИЗЕМНИХ ИНТЕРЕСА: Уводна беседа на историјском форуму "Југославија - прекјуче, јуче, данас, сутра?" 1988. године

23. 12. 2020. у 16:38

Друштво

1 6

ДРЖАВА ИЗНЕВЕРЕНИХ ОЧЕКИВАЊА: Југославијом су најнезадовољнији били они народи који су од ње највише добили

22. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације