СА СРБИЈОМ ИЗ СТРАХА ОД РАТНЕ ОДШТЕТЕ: Паника у Загребу и Љубљани да ће постати плен победника била пресудна за формирање Краљевине СХС

ИАКО су после Женевске конференције, на којој су на видело избиле дубоке разлике између представника Југословенског одбора, Народног вијећа из Загреба и српске владе у погледу будућег државног уређења Југославије, а у Београду су отпочеле припреме за проглашење нове државе.

Учесници Женевске конференције

Шта је био разлог да се на брзину, и поред неусаглашених и опречних ставова српских, хрватских и словеначких политичара, - приђе формирању будуће државне заједнице? Више историјских извора наговештава да је у том тренутку дошло до паничног страха међу политичким првацима у Загребу и Љубљани и да ће се после пораза Немачке и Хабзбуршке монархије, Хрватска и Словенија наћи међу губитницима, према којима ће се државе победнице, а нарочито Италија односити као према ратном плену, чије територије треба присвојити. Хрватски историчар Петар Стрчић то без увијања признаје, јер истиче да је: "Управо брзи италијански продор на фронту... у тренуцима неочекиваног и пребрзог распада стољетне Хабзбуршке монархије, пресудно утјецао на убрзање одлуке... да се одмах крене на пут уједињења с Краљевином Србијом, те да се без увијета прихвати стварање карађорђевићевске југословенске монархије."

У Хрватској и Словенији се, у ствари, почело озбиљније размишљати о уједињењу са Србијом тек после пробоја Солунског фронта, 15. септембра 1918. године, када је било јасно да Аустроугарска и Немачка губе рат. У таквим околностима у Загребу, месец дана након победе српских и савезничких армија, на Солунском фронту, основано је политичко тело, названо Народно вијеће, које се опрезно почело дистанцирати од Беча и Берлина, како би хрватски и словеначки народ избегао судбину хабзбуршке и немачке монархије.

НАЈТРЕЗВЕНИЈЕ политичаре у Загребу и Љубљани забрињавала је чињеница да би Хрватска и Словенија као саставни делови Аустроугарске могле да буду, на предстојећој мировној конференцији, проглашене као поражене стране, које би због тога морале да плате ратну штету. Зато је у Народном вијећу било све више оних који су увиђали да би се хрватски и словеначки народ могао спасти од "тешких ратних посљедица" само ако би се ујединио са Србијом, која се налазила у табору победника. Врло је карактеристична у том погледу једна посланица Народног вијећа у којој се каже: "Ми нећемо бити побјеђени и морати платити ратне трошкове... него ћемо у братству са Србијом доспјети међу побједитеље."

Чак су и прваци Хрватске стране права, политичке партије у којој се деценијама "неговала мржња према Србима" почели подржавати "уједињење три братска народа". Шеф ове странке др Анте Павелић, иначе зубни лекар, (то није злогласни поглавник Павелић) у настојању да убеди пучанство (народ) у потребу уједињења са Србијом, као приоритетним хрватским интересом у постојећим околностима, објавио је 16. новембра 1918. године опширан чланак у загребачком листу "Хрватска држава" у којем је између осталог рекао: "Чак кад Србија не би хтјела сједињење, ми би Хрвати и Словенци морали то упорно захтијевати, понајвише у нашем интересу."

ИЗНЕТИ разлози били су одлучујући да Народно вијеће 24. новембра 1918. године донесе одлуку да се "Хрватски и Словеначки народ уједини са Краљевином Србијом" и да се у Београд упути делегација од 28 чланова која ће потписати акт о уједињењу. Чланови делегације, са Антом Павелићем и Светозарем Прибићевићем на челу, стигли су у ослобођену српску престоницу 28. новембра 1918. године и одмах отпочели разговоре са представницима српске владе о "начину проглашења уједињења". На првом састанку двеју делегација, српски министри Стојан Протић, Момчило Нинчић и Љуба Јовановић обавестили су госте да је искрсао један крупан проблем: српски посланици се још налазе на Крфу и у иностранству, а по Уставу Србије одлука о уједињењу се не може донети без сагласности Народне скупштине. Зато су чланови Народног вијећа и представници српске владе одлучили да се прибегне једној "уставној импровизацији". Договорено је, наиме, да шеф делегације Народног вијећа прочита такозвану Адресу, односно захтев овог "државног тјела да се Хрватска и Словенија прикључе Краљевини Србији".

После тога у Крсмановићевој кући на Теразијама је 1. децембра 1918. у касним вечерњим часовима одржан пријем на коме је Анте Павелић прочитао "Адресу" на коју је одговорио регент Александар Карађорђевић, речима које су касније ушле у многе историјске уџбенике: "Примајући вашу Адресу уверен сам да овим чином испуњавам своју владарску дужност... те у име Његовог величанства Краља Петра I проглашавам уједињење Србије са земљама независне државе Словенаца, Хрвата и Срба у јединствено краљевство Срба, Хрвата и Словенаца."

ИЗАСЛАНИК ВРХОВНЕ КОМАНДЕ

ПРEMA тврђењу историчара Бранислава Глигоријевића, највећи утисак на чланове Народног вијећа учинио је говор пoтпуковника Душана Симовића, који је у Загреб стигао 13. новембра 1918. године, заједно са спрским трупама, као изасланик српске Врховне команде. (То је био онај Симовић који је извршио мартовски пуч 1941. године). Он је члановима Народног вијећа рекао: "Србији, по праву оружја, а на основу уговора о примирју... који је потписао војвода Мишић као опуномоћеник команданта савезничке војске на Солунском фронту, ђенерала Франша Д'Епереа, припада следећа територија: Банат, Бачка, Барања, Срем и Славонија, цела Босна и Херцеговина, као и Далмација до рта Планке (код Сплита). Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи: да идете са Србијом, или да формирати засебну државу."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације