ОД БРАТСКОГ САГЛАСЈА, ПА ДО РАЗЛАЗА: Историја братске сарадње, неспоразума и отворених сукоба између Србије и Црне Горе

НЕСПОРАЗУМА, трвења, размимоилажења, отворених сукоба, подметања, оптуживања између Србије и Црне Горе било је одвајкада.

Фото архива

Није ништа почело од спора између Мила Ђукановића и Слободана Милошевића, од Велике народне скупштине у Подгорици 1918. године, нити од Обреновића или краља Александра Крађорђевића и његовог деде краља Николе Петровића.

Све је заправо почело још од времена када није ни постојала свест о националној припадности (мада ђаци у Црној Гори уче да су још тад били окупирани), када је у првом плану била искључиво борба за превласт, тамо негде од средине 11. века, у време Зете и Рашке. Доласком на власт Стефана Немање, Зета, као самостална држава, потпуно је нестала. Али борбе, вођене између Зете и Рашке, нису престале. Кад је Немањин старији син, Вукан, добио Зету на управу, а млађи, Стефан, Рашку, између ове две српске земље поново је дошло до борбе. Вукан се дигао на Стефана, уз помоћ папе у Риму и Мађара. За овај сукоб историчар Владимир Ћоровић тврди да је био један од најранијих и најдужих грађанских ратова међу Србима уопште.

Ваљда од тада, без обзира на то колико су се житељи са ових простора, у сталним балканским миграцијама, мешали, саживљавали, орођавали, помагали једни другима, генетски вео династичких неспоразума наставиће да лебди над црногорским брдима и валовитом Шумадијом, у другој половини деветнаестог века, и добијаће само "нову храну".

Када Србија и Црна Гора добијају обрисе модерних држава једна на другу гледаће ка на братске земље, по свему најближе, земље у којима живи исти народ. Било је то у време Петра II Петровића Његоша и Илије Гарашанина који су имали сличне националне и духовне видике и били свесни времена у коме живе. Свесност да су "сирак тужни без иђе икога", како је то написао владика Раде, учврстила их је у идеји да што више зближе Србију и Црну Гору.

Влада Србије, на Гарашаниново заузимање, одредила је Његошу, односно Црној Гори, сталну новчану годишњу помоћ, прво од 1.000, а потом од 3.000 дуката.

У једном од бројних писама упућених Гарашанину, у знак захвалности што Србија чини за Црну Гору, и поједине Црногорце, владика пише: "Не има ни једног Србина који више за Србство послује и мисли од Вас, не има ни једног Србина, којега Србство искрено љуби и почитује од Вас, а не има једнога Србина који Вас више од мене љуби и почитује..."

Владика Петар II Петровић Његош, Фото архива

И КНЕЗ Данило Петровић, синовац владике Рада, кога ће народ због ниског раста прозвати Зеко Мали, који је одвојио у Црној Гори световну од духовне власти, наставио је путем свог великог стрица. У његовом Законику установљеном 1855, параграф 92, пише: У овој земљи нема никакве друге народности до једине српске и никакве друге вјере до једине православне источне... У писму кнезу Александру Карађорђевићу, априла 1856, Данило се захваљује на послатим уџбеницима: "Дјело ово да служи за залог новог и крепког братског јединства, које ће бити основ будућој нашој свези братског согласја, основ бољој будућој срећи једнородног народа српског. "

Две године касније, земља у којој је настала најстарија штампарија међу Јужним Словенима, она Црнојевића на Ободу, у којој је штампан "Октоих", добиће 1958. године штампарију која је купљена у Бечу из буџета Владе Србије за културне потребе своје сабраће у Црној Гори. О трошку Србије у иностранство су послата тројица момака са Цетиња да се обуче штaмпарском послу.

Промена на "престолу" у Београду није утицала на национална убеђења кназа Данила и његове визије о будућности Србије и Црне Горе. У једном од писама кнезу Михаилу Обреновићу, каже: да би био "најсрећнији кад би видео Српство уједињено, под његовим скиптром, и да би му држао стражу, пред двором..." А преко Љубе Ненадовића шаље му поруку: "Нека само започне књаз Михаило, ја му са својим Црногорцима пођох на сусрет, да ослободимо српски народ, па ма ја био у војсци књаза Михаила прости војник."

Илија Гарашанин, Фото архива

За време његове владавине одиграла се чувена битка на Грахову у којој су Црногорци и њихов заповедник војвода Мирко, брат Данилов, овенчани славом. Турци су имали око шест хиљада мртвих и рањених, а Црногорци дванаест пута мање. Ова победа је била увод у независност и раграничење Црне Горе и Турске.

О тим годинама историчар Владимир Ћоровић ће написати да се у другој половини 19. века, поготово од Граховске битке (1858) до Берлинског конгреса (1878), у Србији и Војводини у омладинском свету певало и причало само о Црној Гори. Није било песника који јој није испевао бар једну песму... Бранко Радичевић је писао: "Црна Горо, поносито стење, круне српске ти драго камење!"

Краљ Александар, Фото архива

ВРЛО рано ће кнез Михаило Обреновић схватити колико је за ово наше полуострво Балканско пресудан, а чешће погубан, утицај великих сила и да им се ниједан народ понаособ не може одупрети. Гесло "Балкан балканским народима" био је мото његове политике. Склопио је тајне уговоре са Румунима, Грцима и Црном Гором о здруженој акцији против Турака. Србија тог времена је постала уточиште свих оних који су сањали револуционарне процесе у Османском царству. И са Бугарима је склопио договор о заједничкој борби против Турака, али и о формирању јединствене државе. Пружао је заштиту бугарским емигрантима.

Али најзначајнији део ове његове активности био је закључење тајног уговора између Србије и Црне Горе, којим је постављен чврст темељ не само за заједнички рад ове две земље на ослобођењу српског народа, већ и за јединство будуће српске државе.

Кнез Данило, Фото архива

Договори представника Београда и Цетиња одвијали су се у најстрожој конспирацији у Италији, где је и 5. октобра 1866. године, потписан тајни војни споразум "о заједничкој активности на ослобађању Србије и Црне Горе од Турске". Овим тајним актом Србија се обавезала да Црној Гори "уручи 50.000 дуката, извесну количину оружја, војне опреме и пошаље војне старешине - официре и подофицире за обучавање црногорске војске". Црна Гора је "пристала" да, после ослобођења од Турака, "приступи српској држави". Споразумом се, такође, предвиђало да на престо заједничке државе "засједне" српски кнез Михаило Обреновић, а књаз Никола Петровић беше се овим уговором обавезао да у корист српскога идеала, стварања једне европске државе, абдицира. Као компензацију за одрицање од суверенитета, имао је да и убудуће носи титулу српског принца, и да као такав прима од Србије годишњу апанажу од 20.000 дуката. Овде ваља споменути да је овим тајним актом предвиђено да у случају да кнез Михаило не буде имао наследника, на престо ступио црногорски књаз.

Никола је, иначе, знао да његов кум, кнез Михаило Обреновић (кумовао на крштењу кнегиње Зорке 1864. године), нема потомака, и сасвим је природно што је очекивао да он једног дана постане "цар српског Балкана".

НАКОН потписиванја тајног српско-црногорског споразума у Италији, у Београду је усвојен и потписан посебан Протокол. Претходно су, на Цетињу, 14. септембра 1866. године, Протокол усагласили изасланик српског кнеза Михаила Обреновића - Милоје Лешњанин и црногорског књаза Николе Петровића - војвода Петар Вукотић. После решавања неких спорних питања, овај документ, у два "једногласна егземплара" потписан је у Београду. Параф у име српског кнеза - ставио је Илија Гарашанин, а у име црногорског књаза - Нићифор Дучић.

Михаила ће убрзо стићи трагична судбина на Кошутњаку јер његове идеје нису годиле ушима великих сила. Његовим губитком Срби и сви житељи са југоистока Европе изгубили су човека са визијом о ослобођењу Балкана од Османске империје. И од тог тренутка Тајни споразаум ће прекрити вео заборава, а у историјском развоју односа ових држава настаће само један камен спотицања - која ће династија понети барјак уједињења српског народа. И Петровићи и Обреновићи су били убеђени да то припада управо њима. А ту су били и Карађођевићи који су из прикрајка чекали своју шансу.

На делу су неспоразуми, трвења, размимоилажења, отворени сукоби, подметања, оптуживања... Ко је био кривац? На Цетињу се углас тврдило да је то двор у Србији, а у Београду да је то књаз Никола.

Књаз Никола и кнез Михаило Обреновић, Фото архива

НА ЦЕТИЊУ је ширена прича да у Србији цвета антицрногорство, које је "нарочито узело маха од пунолетства краља Милана и да је трајало све до његове абдикације". Готово да није било чељадета подно Орловог крша које није знало речи Илије Гарашанина изговорене у часу кад се Данило Петровић закнежио, уместо да се завладичи - да је то "највећа несрећа за Србију и Српство".

Говорило се да се државници у Србији служе свим средствима да династију Петровића и Црну Гору омаловаже, да јој не допуштају да се увећа. Гавро Вуковић, министар књаза Николе, у Мемоарима пише: "Србијански агенти крстарили су свуд унаоколо наших граница, да маме и мите народ да не гледа на Црну Гору, већ да тражи помоћ и себи спас у Србији..."
Све то што се говорило против Србије, и оно што је било тачно, и оно што је било преувеличано или измишљено, одговарало је кнезу Николи.

Од убиства Михаила Обреновића он мења "своје држање према Србији" а од устоличења Милана Обреновића све више бива преокупиран идејом да Петровићи постану свесрпска династија и устоличена на "престолу" у Београду. Из тог времена, наводно, потиче и његова изрека - "да су лична права по себи праведна, и ако се не слажу са општом идејом". Главари око књаза здушно су га подржавали и тврдили да су Петровићи - "једина династија у српству која има традиционалне признате врлине од свог постојања и која се никад ни у свом унутрашњем моралу, нити према целини српског народа, ни у чем није огрешила".

Али, начин на који је књаз Никола хтео да оствари овај циљ о "свесрпском престолу" није био лако разумљив његовим савременицима, али и будућем истраживачима. Одлуку да руку његове најстарије ћерке, Зорке, да Петру Карађорђевићу, потоњем краљу, можда је најбољи пример за ову тврдњу, јер је Никола имао идеју да за кума позове владара Србије, краља Милана Обреновића...

Кнез Александар Карађорђевић, Фото архива

УДАЈОМ КЋЕРКЕ за једног од претендената на српску круну није постигао ништа. Није успео да будућег краља Србије придобије и само је погоршао односе са Србијом. Петар Карађорђевић се показао много мање савитљивим него што се кнез Никола надао да ће бити. Није много помогло ни то што је Зорка, кћерка кнеза Николе, била јака и ауторитативна личност и што је и она покушавала да свог супруга приволи да своје понашање прилагоди интересима њеног оца... То је само довело до тога да се између таста и зета створила огромна нетрпељивост. Тако Петар Карађорђевић није допуштао да се Николино име спомиње у његовом присуству.

Врхунац сукоба са зетом Петром настао је 1885. у време српско-бугарског рата. Тада се на Цетињу десило нешто невероватно: Никола и сви његови главари, изузев Гавра Вуковића, били су на страни Бугарске, прижељкујући њену победу - записао је историчар Васа Казамировић. Петар Карађорђевић, међутим, био је на страни Србије и хтео је да са добровољцима из Васојевића крене у помоћ српској војсци, што кнез Никола није дозволио...

И четири године касније дошло је до оштрог сукоба између таста и зета. После абдикације краља Милана, 1889. године, Петар је оптуживао Николу "да га је жртвовао београдском двору, јер је примио обавезу да ускрати агитације Карађорђевића у Србији". Суштина њиховог сукоба била је што су обојица искрено били убеђени да су једини позвани да заузму место на српском престолу.

Петар Карађорђевић је тако васпитавао и учио своју децу. Његов првенац Ђорђе је на Цетињу, као деран, стално понављао црногорским главарима да је његов отац "прави краљ Срба" и да је њему дужан да се покорава и сам књаз Никола.

И књаза Николу никада није напуштала помисао да би он требало да буде владар у обе земље, или у уједињеној српској држави. Често је знао да каже, у разговору са најоданијим главарима, како би "он већ знао за најкраће време задобити Србијанце за себе..."

БАЛКАНСКЕ прилике и ослободилачке тежње црногорског и српског народа, нарочито одлука књаза Николе да се забране акције против Србије и краља Милана Обреновића, које је организовао његов зет Петар Карађорђевић, допринеле су да се међудинастичка црногорско-српска трвења смире и почињу да се побољшавају односи између два двора. Тако Никола успева 1878. године да приволи српску владу да широм отвори границе и допусти насељавање Црногораца у Србију.

- Када је то обнародовано у Црној Гори, настало је велико одушевљење у народу. Црногорци су, пише Гавро Вуковић, очекивали да их у Србији чека изобиље, готове куће, урађена земља... Пријавило се близу 50.000, за пресељење... Коначно је на пут Србије, као у библијску обећану земљу, кренуло 12.000 Црногораца, делом преко Фоче, а делом преко Берана: "На граници Србије, пресељеници су били дочекани од власти и народа, само се је могло тако пожељети. Кола, коњи за пренос нејачи. Сва средства за исхрану, поткрепљење, па и одећу, оскуднијема су на граници давали и дуж цијелог пута преко Србије, до Топличког округа, гдје су се пресељеници имали настанити..." - сведочи војвода Гавро Вуковић у својим мемоарима.

НА САХРАНИ руског цара Александра III, у Петрограду, у јесен 1894. године дошло је до првог сусрета краља Александра и књаза Николе. Владари су један другоме обећали да ће убудуће отклањати и сузбијати све оно што је њихове домове завађало.

НА Видовдан, 28. јуна по старом календару, 1896. године, у девет сати, кнез Никола и краљ Александар загрлили су се на београдској железничкој станици. Потом је свечана поворка пошла искићеним улицама, праћена одушевљеним овацијама народа из Београда, унутрашњости Србије и Војводине. Новине су до ситница извештавале о разним церемонијама владара: о присуству парастосу у Саборној цркви, о посети Академији наука, Дому Св. Саве, Народном музеју, Великој школи, Војној академији...

На свечаној вечери два дана касније кнез Никола је одржао здравицу у којој је рекао: "Доносим поздрав Јужнога Српства - Црне Горе - Зете Балшића, Црнојевића и дома мога... "
Књаз Никола је, свечано испраћен, отпутовао из Београда 18. јуна увече. Посета се ограничила само на Београд, али је по патриотским мерилима у спољним ефектима била величанствена. На узвратну посету краља Александра Цетињу чекало се много дуже него што је било предвиђено, због удаје кнегиње Јелене за италијанског престолонаследника Виктора Емануела.

КРАЉ Александар је кренуо из Београда 8. априла 1897. Ишао је возом до Ријеке, а потом бродом до Бара где је стигао 21. априла. У Бару га је дочекао престолонаследник Данило, одакле се свечана поворка, уз бурне овације народа, упутила за Цетиње. Од Вирпазара до Ријеке Црнојевића ишли су паробродом "Даница". У престоницу су стигли предвече, одушевљено дочекани од Цетињана ...

Боравак краља Александра на Цетињу био је много скромнији од Николиног у Београду. Сутрадан је одржано благодарење у манастирској цркви, а увече је у двору приређен богат пријем. Трећега дана владари су присуствовали смотри тек установљене редовне црногорске војске на Обилића пољани. Последњег дана боравка на Цетињу краљ Александар је обишао Зетски дом и болницу, а књаз је испратио краља, преко Његуша до аустријске границе. Александар је из Котора отпловио за Ријеку.

На Цетињу су вођени и политички разговори. Књаз Никола и црногорска влада потврдили су спремност да са српском владом и краљем "споразумно раде у свим питањима која се тичу српског народа".

Препоручујемо

Србија

0 11

ДА ЛИ ЗНАТЕ ГДЕ СЕ НАЛАЗИ ПРАВИ ЦЕНТАР ВРШЦА: На овој раскрсници некада је била означена нулта тачка

08. 11. 2020. у 21:19

Економија

1 5

СЕВЕР ЖЕЉНО ЧЕКА ФАБРИКЕ ИЗ СРБИЈЕ: Најава о улагањима и запошљавању обрадовала становнике дела Црне Горе

09. 11. 2020. у 11:22

Друштво

6 91

ЈУРИШ ПАРТИЈАЦА НА ДЕДИЊСКЕ ВИЛЕ: Шта се у Србији дешавало октобра 1944. када су стигле пролетерске јединице

01. 11. 2020. у 18:32

Политика

0 1

МАНДАТАР КРИВОКАПИЋ: Надам се интензивнијој сарадњи Србије и Црне Горе

29. 10. 2020. у 01:05

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације