СТРАХ ОД ОТВАРАЊА СРПСКОГ ПИТАЊА: Шта је заједничко Меморандуму САНУ, "Плавој књизи" Председништва Србије и другом стендбај-аранжману ММФ

СРЕДИНОМ осамдесетих година прошлог века посттитовска Југославија је у вишедимензионалној, озбиљној кризи. Прети економски суноврат, нагло пада животни стандард, дугови се гомилају, држава једе своју супстанцу и налази се пред банкротом. Нефункционални државни органи са гломазном администрацијом, огрезли у бирократији, не могу да се договоре који је излаз из постојећег стања. Реформе су неопходне, али све слабије и несложно руководство се опире чувајући стечене привилегије.

Драгиша Буца Павловић на седници ЦК Србије

Парализа Републике Србије је била потпуна, укупан друштвени и привредни живот је трпео у свим сегментима. Уставом из 1974. године покрајине су имале право вета на све одлуке органа управљања у Србији, а потпуну самосталност на својим територијама.

У таквој атмосфери, у среду 24. септембра 1986. године, на страницама "Вечерњих новости" појављује се текст "Понуда безнађа". Душебрижници седме силе упознају ширу јавност да је Српска академија наука и уметности уприличила рушилачки текст који отвара "српски национализам", "шовинизам", "опортунизам", "повампирење четништва", "распиривање мржње", "политикантство", "руши темеље Авноја".

ДОКУМЕНТ САНУ, назван Меморандум, за тили час је потиснуо све побројане проблеме који су оптерећивали и паралисали посттитовску Југославију. Нико не покушава ни за тренутак да објасни намере твораца Меморандума, који на почетку текста наводе:

"Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. САНУ се сматра обавезном да у овом судбоносном тренутку саопшти своја виђења друштвеног стања, са убеђењем да тиме доприноси тражењу излаза из садашњих недаћа. Природа овог документа, међутим, не дозвољава удаљавање од кључних питања југословенске стварности. У та питања се, нажалост, мора сврстати неодређен и новијим збивањима силно актуелизован тежак положај српског народа."

У наредних неколико месеци сви државни и партијски органи утркивали су се у осуди српских академика. На челу кампање је био први човек Србије Иван Стамболић, а ту је и његова десна рука Драгиша Буца Павловић.

- Меморандум би се мирне савести и много тачније могао насловити In memoriam за Србију, за Југославију, социјализам, самоуправљање, равноправност, братство и јединство - рекао је Стамболић на Београдском универзитету 30. октобра 1986. године.

"Просечност против чијег духа се боре академици очигледно доминира и једним радним телом САНУ. А можда она и није случајна. Можда наука и није била у првом плану, већ сасвим одређена врста политичког ангажмана, коме се у темељу налазе етатизам и елитизам - давно одбачени концепти. Улогу националног вође и избавитеља по њима требало би да преузме умна и духовна елита с циљем да "српски народ ослободи пројугословенских заблуда". У том самоотрежњењу Срба очигледно нема места ни за радничку класу нити за њену партију - Савез комуниста", написао је тада Драгиша Павловић.

"Нападају нас из свих оружја" - записаће у дневнику Дејан Медаковић.

ЗЛОКОБНА југословенска Пандорина кутија је отворена. Из ње ће уследити међунационални сукоби, распад државе, грађански рат.

И док траје хајка на Меморандум, на критику стања у земљи, у одељцима "Криза југословенске привреде и друштва" и "Положај Србије и српског народа" на сцену ступа Међународни монетарни фонд и тражи од Југославије промену уставног система као предуслов реформи у привреди, финансијама и тржишној економији. Уз други стендбај-аранжман ММФ тражи да се вето република на савезном нивоу укине, и то се посебно спомиње апсурдност права вета покрајина унутар Србије.

После више јалових расправа између бранилаца постојећег стања и реформатора, под огромним притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. више од 120 амандмана на Устав СФРЈ из 1974. Кључни амандмани су предвиђали и већа права Србије над покрајинама.

Дужничка клопка у коју је запала Титова "обећана земља" приморала је ММФ да тражи неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета, које је парализовало савезну владу, али и Србију, као предуслов за привредну реформу. Међутим, то је изазвало бурну реакцију републичких и покрајинских лидера.

НЕМОГУЋЕ је да државни и партијски органи, који су се устремили на академике, нису знали да се реформистички захтеви ММФ-а умногоме поклапају са оценама постојећег стања изнетог у Меморандуму. Да ли је тај њихов силовит напад на САНУ био доказивање правоверности и доследности тада важећим комунистичким догмама и радничком самоуправљању, који су се неумитно ближили свом крају? Или је у питању нешто сасвим друго: страх од отварања "српског питања" које је деценијама лебдело у Партији још од времена Коминтерне.

Прошло је како је прошло. Међутим, десет година пре појаве Меморандума, а две године раније од доношења Устава из 1974. године, Србија је почела да осећа све његове последице и доведена је у понижавајући уставноправни положај. Тад настаје и она чувена премиса "слаба Србија, јака Југославија".

У правосуђу су од свих органа у Републици, једино Врховни суд и Републичко јавно тужилаштво имали функцију за целу републику. Виши привредни суд, Суд удруженог рада и други правосудни органи вршили су функције искључиво на територији републике, али не и на територијама покрајина. Уз то, Врховни суд Србије је имао посебно тело које је било састављено од једнаког броја судија Врховног суда Србије и судија врховних судова покрајина. Поврх свега радило се на доношењу три одвојена кривична законика.

Покрајине су одбиле и доношење заједничког закона о медијима. "Нова пракса" се осећала и у затварању образовног система.

НАЦРТ закона о народној одбрани није могао да буде донесен јер су покрајински одбијали субординацију у спровођењу одбране.

Слично је било у полицији и службама безбедности. У савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступали су потпуно неуједначено и разбијено. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе.

Није поштеђен ни спорт. Првенства су се одржавала по покрајинама и централној Србији, па су прваци сва три дела одлазили на савезна такмичења.

Суочено са стварношћу, Председништво Србије формира радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о свим наведеним проблемима са намером да у њеној завршници буде укључен сам Тито. Материјал назван "Плава књига" је био завршен и предат 5. јануара 1977. године. Писан је врло обазриво и у закључцима се упозорава да је доведена у питање уставна улога Републике Србије да - као и друге републике - има функцију националне државе српског народа:

- С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије, остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења - написано је тада.

ПРЕДСТАВНИЦИ ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова срели су се 27. јула 1977 са Титом, који је био позван да арбитрира у овом спору републике са покрајинама. "Плава књига", посвећена проблемима у народној одбрани, планирању, судству, безбедности и кадровским питањима је - одбачена.

За крај један риплијевски податак. Човек који је оркестрирао настанком "Плаве књиге", која је упозоравала на понижавајући положај Србије, био је Иван Стамболић који је тада био секретар Извршног комитета ЦК СК Србије. Уз њега су, додуше, били и Душан Чкребић и Дража Марковић. Ту је био и Стамболићева десна рука Драгиша Павловић, као шеф његовог кабинета.

Колико је требало бити слеп па не препознати сличне тонове у Меморандуму и "Плавој књизи". Колико је требало бити уплашен, па нападати своје ставове од пре неку годину. А једно је сигурно, страх од отварања "српског питања" био је већи од блокаде функционисања републике. Страх од тог питања изговориће Драгиша Павловић, у кулоарима Градског комитета, за време брифинга са уредницима београдских медија поводом Меморандума, који је водио Душан Митевић:

"За нас је Меморандум опасан јер је деведесет и пет одсто тачан!" Улудо је Његош говорио: "Страх у животу каља образ често."

Препоручујемо

Друштво

0 1

УСТАВ СРБИЈЕ КОЈИ ЈЕ ТРАЈАО ШЕСТ ВЕКОВА: У САНУ одржана свечана академија поводом 800 година од увођења Законоправила - Крмчије Светог Саве

31. 10. 2020. у 09:34

Друштво

1 1

ЛАЖИ ПАРТИЈСКЕ МАФИЈЕ: Добрица Ћосић о харанги на најугледнију научну и интелектуалну установу

01. 11. 2020. у 17:13

Друштво

3 17

ОБАВИЛИ СУ ПОСАО И ПРОПАЛИ: Матија Бећковић о "бомбардовању" најважније институције српског народа

31. 10. 2020. у 16:47

Друштво

1 5

ПРАВА ИСТИНА О ПОЛОЖАЈУ СРБА: У Меморандуму први пут је констатована неодржива национална политика у заједничкој држави

30. 10. 2020. у 17:13

Друштво

0 1

ЗЕМЉОТРЕС У УЗДРМАНОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ: Дело академика 1986. постало је политичко-медијска афера

29. 10. 2020. у 17:13

Друштво

0 3

ВИДЉИВИ ЗНАЦИ РАСПАДА ДРЖАВЕ: Мотиви чланова САНУ за настанак Меморандума

28. 10. 2020. у 17:13

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације