МОЋНА, БЕЗОБЗИРНА И РАЗУЗДАНА СИЛА: Корени српских таблоидних листова утемељени пре једног века

Иван Миладиновић

25. 10. 2020. у 17:00

У ЧЛАНКУ под насловом "Србија, њена култура и њена књижевност", објављеном 1910. године на насловној страни "Босанске виле", Јован Скерлић је целу једну епоху сажео у неколико језгровитих реченица. Овако је дефинисао пут који је Србија прешла у 19. веку:

МОЋНА, БЕЗОБЗИРНА И РАЗУЗДАНА СИЛА: Корени српских таблоидних листова утемељени пре једног века

Скерлићев "Дневни лист" / Фото "Новости"

"Као што дете научи ићи посрћући, тако је и модерна Србија за сто година клецања, пипања по мраку, посртања и падања, после целог једног низа скупо стечених искустава и задобивених рана, научила ићи својим ногама и својим путем. ... Срби су сами својом рођеном снагом створили своју државу, у којој је сва влада у рукама Срба, а не у рукама туђинаца, као што је случај са другим ослобођеним државама на Балкану. Народ у Србији, у слободи васпитаван за слободу, политички сазрео и без тутора, управља сам собом, и подигао је државу ни династичку ни сталешку, но искључиво своју, само народну и националну."

У овом тексту, како би рекао историчар Милош Ковић, прошлости је дат смисао, а Скерлићевим савременицима политички програм. Српска национална идеја утемељена је у народном суверенитету и демократији, у одбрани слободе од "тутора", у достојанству и самосвести "малих људи" и "малих нација". Значај споменутог текста је у томе што је он представљао одраз сазревања српске националне идеје у периоду од 1903. до 1914. године.

ИСТОВРЕМЕНО, у тој истој деценији када сазрева научна и национална мисао, Србија је била преплављена разноразним новинама, часописима и дневним листовима, али пре свега политичким. О стању и нивоу зрелости српског новинарства Јован Скерлић, тачно пре 109 година, 26. октобра 1911. у "Дневном листу" пише: "Српска журналистика преплављена једним делом најнижим друштвеним олошем, а другим опет безочним партизанима, који нису кадри водити рачуна о потреби објективности." Иначе, перјаница наше књижевности, у то време "држи гуверналу", односно главни је уредник новина из које су цитиране његове речи.

Сва та журналистичка камарила била је подељена на партијске и тржишне листове, које су називане независним. Штампа је и онда, као и данас, била моћан фактор у целокупном друштвеном, а посебно у политичком животу. Из бележака савременика може да се наслути да су новине биле "моћна, али безобзирна и делом разуздана сила". Пера поприличног броја њихових сарадника често су више личила на "оштре јатагане и перне буздоване... Због тога је јавност на један део листова гледала као на пошаст, малтене као на разбојничке дружине.

Сви ти листови, који нису имали ни најмање обзира према части људи о којима су писали, нису углавном сносили никакве консеквенце. Понекад се дешавало, када се нанесе тешка увреда владару, да буду забрањивани и плењени, као 23. октобра 1911. када је пет листова повучено из продаје: "Дневни лист", "Правда", "Пијемонт", "Република", "Брка". Дан касније, 24. октобра, забрана је погодила и социјалдемократске "Радничке новине".

Јаша Продановић, који је био уредник "Одјека", увео је праксу да име и презиме својих политичких противника штампа малим почетним словима, не би ли их на тај начин још више потценио. А о тим противницима је писао као "грешницима којима равних нема", "лажљивцима и прљавцима од главе до перчина, мераклијама на марјаш, пузавцима, улизицима, подлацима, кукавицама"...

ТИРАЖИ ОД 300 ДО 3.000 ПРИМЕРАКА

У ВРЕМЕ када Скерлић пише текст о стању у српском новинарству излазило је 15, а само две године раније, 1909. године, продавана су чак 23 политичка листа. Колико су становници главног града "гутали штампу" најбоље говори податак да је Београд био најмања престоница на Балкану.

По попису из децембра 1907. имао је 79.110 становника - само пет хиљада више од Загреба. Софија је бројала 83.000, а Букурешт 290.000 житеља. Милан Грол, у књизи "Из предратне Србије", пише да се новине нису могле подичити тиражима - били су између 300 и 3.000 примерака. Међутим, три дневна листа, "Политика", "Правда" и "Мали журнал", свакодневно су растурани у 24.000 примерака.

ПОСЕБНА дисциплина, коју су примењивале српске новине тог времена, била је уцена појединих личности. То, додуше, није био њихов изум, рецепт су преузели од бечких опскурних булеварских новина... Та процедура је текла на овај начин: прво би неки лист објавио краћи, увредљив напис о некој јавној личности, а онда би се код њега појавио човек "с јаким везама", и тражио одређену количину пара да би се зауставило даље блаћење по новинама.

Народни посланик Максим Сретеновнћ, на седници Народне скупштине, 17. марта 1909, изнео је да му је прво тражено хиљаду динара у готову, "па да се курталиш" напада у "Правди". Кад на то није пристао, у "Правди" је 16. марта 1909, изишао текст "Лудачко дело", у којем је писало да је Сретеновић, "шенувши памећу", истрчао пред кафану "Париз" у Београду "у гаћама и кошуљи јурећи неке пацове, које нико сем њега није видео".

"Правда" је у Народној скупштини оптужена не само да се бави уцењивањем, већ и да прима новац "од непријатеља Србије и Српства". Као лист који "прима новац са стране, који је везан за јасла министарства спољних послова Аустроугарске", помињана је и "Штампа" Светолика Јакшића. Стојан Протић је то најдиректније написао у "Самоуправи", у броју од 3. априла 1911: "'Штампа', то је лист који је лагао о здрављу краља Петра да би извео падање српских папира на страним берзама и тиме материјално оштетио Србију. То је лист који је безброј пута најскандалозније клеветао, грдио и вређао владу српску, и војску српску и све што је српско - јер то је лист, који за туђинске паре ради о глави своје отаџбине."

"Радничке новине", орган Социјалдемократске странке, користећи буржоаску и монархистичку слободу, чешће од других новина своје разорне стреле упућивале су на адресу краља. Тако априла 1912. године пишу да је двор доказао "да мари за народ исто колико и за лањски снег, а да му је парламентаризам девета рупа на свирали, или још тачније, кост у грлу. Његово непарламентарно, антипарламентарно најуривање влада из већине и постављање из мањине године 1905. и 1906. најбоље документују ову нашу тврдњу."

ИЗГЛЕДА да је та 1912. године била посебно бурна у новинарском животу престонице. Против разузданости дела штампе, огласио се и старешина Српске православне цркве, митрополит Димитрије, за време заједничке посете са краљем Петром Аранђеловцу. Новине му нису остале дужне. Одмах му је одговорено: "Високопреосвећени сручио је на журналистику сав онај речник анатема којим један поп може да располаже и који је утолико неисцрпнији уколико је слуга Божји лицемернији." А потом су уследиле тврдње да је митрополит Димитрије био "последњи човек у Србији који је имао право да се револтира против неморала и скандала у нашој журналистици. Ако је већ тако осетљив, онда он своје анатеме треба у првом реду да упери против својих органа, против стубова цркве, против апостола Божјих на земљи: против попова и калуђера. Угушујући корупцију у црквеној организацији - ако је то уопште могућно - високопреосвећени ће, уосталом, радити, посредно, и на угушивању корупције у нашој штампи. Јер, несумњиво је да један добар део скандалозне хронике, коју тако савесно и тако минуциозно бележи наша штампа, сачињавају нимало хришћанске авантуре наших попова и калуђера..."

Писање жуте штампе добило је такве размере да су у пролеће те 1912. по читавој Србији почели да се оснивају одбори "Друштва за заштиту људи". Циљ овог друштва био је да се организује бојкот листова "који на најгаднији начин претресају фамилијарни живот, излажући подсмеху оно што је човеку најсветије - породични мир и срећу". Од преврата 1903. године, односно од доношења новог Устава по којем је била загарантована слобода штампе, то је био други покушај у Србији да се грађани организују против новина и новинара. Први пут се с тим покушало у априлу 1906. године. Тада је покренута акција за образовање "Друштва за телесно кажњавање оних који злоупотребљавају јавну реч". По оцени напредњачког "Видела", ова иницијатива била је "срамота за Србију".

За разлику од српских интелектуалаца, који су исказивали јавни презир према жутој штампи у Србији, Димитрије Митриновић, српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејист, песник и преводилац, у то време један од идеолога "Младе Босне" сасвим другачије је доживео београдски журнализам. У "Босанској вили" у лето 1911. пише да штампа у Србији у "доброј мјери презадихана и неподносиво брзорека, ипак говори много доброга. Та штампа није само говорница могућних и оних који на непоштен начин хоће да постану могућни. Она је и говорница, часна и слободна, и оних посљедњих и најситнијих који осјећају терет националних дужности и бол националне кризе..."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

ЕВО КАКО ДО КАРАТА ЗА ВЕЧИТИ ДЕРБИ: Црвена звезда послала обевештење пред меч са Партизаном