ЗА ВЛАСТ БИЛА ИСТИНА САМО ОНО ШТО ЈЕ ОНА НУДИЛА Стаменковић: Тираж био понос, али и изазов који је редакцију доводио на "ивицу ножа"

ПРЕ два дана, када су "Вечерње новости" закорачиле у шездесет и осму годину бивствовања, аутору ове рубрике, која тек шест лета "краси" странице недељног издања "народних новина", стигла је СМС порука од школског друга Милана Милановића, универзитетског професора: "Честитам матором слављенику, а млађи од нас".

Фото приватна архива

А свако славље, па и ово последње у знаку короне, уз поштовање свих прописа о броју окупљених, када је директор Недељко Крсмановић уручивао годишње награде и признања јубиларцима, од рубрике до рубрике, пред минималним бројем људи, без уобичајеног коктела и гостију, будило је сећања на људе и догађаје који су градили овог "маторог слављеника" готово седам деценија. Поготову сад, кад први пут после силних деценија због "проклете короне" у редакцији нису били ветерани, они који проводе безбрижне пензионерске дане, сећања на њих и на оне који су отишли с оне стране сунца, без којих "Новости" не би опстале и биле оно што јесу, била су појачана.

А то су биле генерације које, у опскурним материјалним и техничким условима, нису знале за немогуће у трци за тиражом и изгледом новина које ће се разликовати од других. Које су у својим текстовима "крале слободу" и, биле убеђене да стварају ново друштво благостања и равноправности за све људе.

СВЕДОЧАНСТВО 16. октобар 1953., Фото архива

"Веровали су у истину, заборављајући да нема власти која не мисли да је истина само оно што она нуди и да се све друго разбија о главу оног који се тога не држи!" Било је међу њима, наравно, и режимских удворица, каријериста, и оних који су залутали у ову професију, било је срамних уредничких одлука, попут "Понуде безнађа" када су се на страницама нашег листа појавили делови Меморандума САНУ, незавршеног текста академика, што је изазвало земљотрес у иначе трусној Југославији, али и данас наноси огромне штете српској држави и српском народу.

БИЛО је и политичких изгнаника. Најпознатији међу њима био је Мирко Стаменковић, главни и одговорни уредник, који је после пада либерала, с јесени 1972. године, морао да напусти челну функцију и оде из "Новости". Партијско руководство "социјализма са људским ликом" показало је сву своју лицимерност: Стаменковић је на место главног уредника морао да поднесе оставку, а као члан Централног комитета СК Србије је био смењен. Узгред буди речено, он је први уредник који није постављен од форума, већ је изабран већином гласова чланова редакције, новинара и осталих запослених. Е, тај главни уредник, за чијег мандата су "Новости" први пут прекорачиле зачарани праг од пола милиона продатих примерака, пре неколико година написао је књигу која још није угледала светлост дана, о новинама у којима је доживео професионалну зрелост, која би по много чему могла да послужи као наук садашњој генерацији новинара.

- Прихватио сам - пише Мирко на почетку књиге - да сведочим од дана настанка до дана растанка са "Новостима". О расту, успону и падовима. О оним радостима када смо били у жижи збивања, борби на тржишту, пењући се на сам врх тиражног трона у СФРЈ. Али, и покушајима да се измигољимо испод паске политичара. Поготово када смо се суочавали са руководствима неких република, бранећи право на истину и слободу другачијег мишљења!

СВЕДОК Мирко Стаменковић, Фото З. Јовановић

Тумачи и како се стигло до продаје пет стотина хиљада примерака: "Тиражна доминација је ствар умећа утицаја, али и не и подилажење јавности, откривајући и добре и лоше ствари, чувајући се проклетства жуте штампе, која прелази не само границу доброг укуса, већ и моралних скрупула. Није реч о професионалној мудрости, већ ризику. У тадашњим условима, поготово. И то ризику која нас је дневно искушавао у спремности да трпимо ударце, али и даље настављамо путем већ освојеног парчета слободе, како не бисмо разочарали читаоце."
"ВЕЧЕРЊЕ новости" су тих година врло често биле корак испред осталих листова.

"Вукао нас је тираж" - бележи Стаменковић у својим записима. "И самоувереност да можемо и смемо, због чега смо ретко пристајали да се покоримо захтевима партијских форума. И онда и сада, важила је она стара народна - што не платиш на ћуприји, платићеш на мосту. И плаћали смо!

Нисмо веровали и прихватали да ће нас, рецимо, развој телевизије једноставно избрисати са тржишта. Веровали смо у себе и могућност да се прилагодимо времену. Храбрили смо себе да много тога зависи од наше креативности, прилагођавања законитостима новог времена. Трагали смо за вакцином против безнађа и предаје. "Новости" су показале да је то могуће.

ПРОТОКОЛ Мирко Стаменковић и Љерка Сабић предају Титу "Новости", Фото архива

Главни уредници, заправо, великани новинарства, као што су Богдан Пешић или Вања Краљевић, за разлику од многих касније, поштено су признавали да им не лежи таква борба и враћали свој мандат. Коме? Слободану Глумцу, наравно. Страсном кладионичару на коњским тркама и човеку који се није дичио личном храброшћу, али се никада није крио ни иза кога, ако би новине биле пред судом моћи! Два пута је одлазио са функције због преслободних потеза својих сарадника, а не својих грешака!"

Тираж је био и понос, и реалност, али и изазов који је редакцију често доводио на сечиво ножа. "Новости" су имале тираж већи од свих републичких дневних листова заједно.

"НОВОСТИ су баш због раста тиража и освајања тржишта у свим републикама, не тако ретко биле на удару готово свих републичких руководстава. Па, и српских. Свако је бранио своје право да буде исто тако неприкосновен у свом округу, као и према листовима чији су оснивачи били у републикама" - записао је у књизи Стаменковић.

Даље некадашњи главни уредник објашњава:

- Предраг Кораксић је за "Недељне новости" направио карикатуру - како словеначки председник партије Франц Попит испија чашу воде у којој су ликови директора "Горења", "Литостроја", ТАМ-а и железаре Јесенице. А наслов - Попи/т/!

Јавио се шеф кабинета Марка Никезића са поруком: "Тражио је шеф објашњење за карикатуру у недељном броју, али без оног 'вађења' то је урадио дежурни уредник без ичијег знања!"

И додао - "у том случају, није потребно објашњење".

После неких десетак дана, шеф кабинета ме је подсетио: "Пита шеф шта је са објашњењем."
Одговорио сам: "Дежурни је заиста пустио карикатуру, а да је нико није видео. Био сам на викенду. Зар шеф није рекао да му у том случају није потребно објашњење?"
Више није питао за тај случај.

МАРКО Никезић ме је, када је реч о текстовима у "Новостима" једном, и то у ходу ка сали где је заседао ЦК, упитао:

- А шта ће вам она вест да ће Србија за годину дана достићи Хрватску и Словенију у националном дохотку по глави становника?

Током седнице сам бар три пута прелистао "Новости" и никако да нађем ту вест. Најзад, угледам је негде при дну прве стране са крајње ситним насловом. Уз то у потпису - Танјуг. У паузи приђем Никезићу да му покажем да је то "званична вест Танјугова, а не Новости". Никезић је хладно одговорио: "А зар мислите да ће Словенци због тога бити срећнији"!

Приликом отварања Дома омладине у Београду, 24. маја, крајем шездесетих година, организатор нам је дао шансу да учинимо нешто необично. Договорили смо се да штампамо "Новости" само на четири стране са сликама приликом доласка Броза у Дом омладине.

Заиграли смо на карту фотографије. За нешто више од пола сата, курир је донео гомилу новина. Било је договорено да 20 примерака, које ће бити подељене за столом где је седео Броз, предамо служби безбедности. Ушли смо у једну собу, а безбедњак је са стетоскопом прошао по свим листовима тих 20 примерака и пратио је Љерку Сабић и мене, који смо предавали новине Јосипу и Јованки Броз. Изненађење је успело.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације