ОТЦЕПЉЕЊЕ НАЈАВЉЕНО 24 ГОДИНЕ РАНИЈЕ: Суверенитет Срба био је само пано за остваривање хрватске самосталности

СРПСКО питање већ почетком педесетих година постаје табу тема. Немилосрдан, обрачун са српским министрима и групом интелектуалаца, која се окупљала око посебних српских ииституција, хрватско руководство користи повољан друштвено-политички моменат, да се у потпуности потисне национална посебност српског народа.

Фото архива

Нестају посебне политичке и културне установе, настале као тековина НОР-а и ЗАВНОХ-а: Музеј Срба у Хрватској, Централна библиотека са архивом, Издавачка књижара "Просвјета". Постепено престају са излажењем српски листови и часописи, као што је "Српска ријеч", месечни часопис "Просвјета", затим календар "Просвјета". Нестаје Српско певачко друштво "Обилић". После политичког процеса организованог српским министрима, добрим делом пуца спона између српског народа и владајуће партије или боље речено "представника српске нације" у тој партији.

Чињеница је да после смене наведених руководилаца, српски народ у Хрватској остаје без упоришта у новом режиму или боље речено људи, који су, ипак, водили рачуна о својој нацији. Истовремено српски крајеви се и даље запостављају у привредном смислу. Све инвестиције и даље иду у хрватске крајеве. Намеру у вези са развојем српских крајева је председник Владе Хрватске обзнанио 1964. године, када је између осталог истакао:

"Ствар се решава унутрашњом миграцијом и повећањем прихода становника услед већег друштвеног стандарда". Заправо, креатори и челни људи политичког система су одлучили да српско питање у Хрватској реше исељавањем Срба из својих енклава. То су извели ефикасно, запуштајући српске крајеве, што је подстакло велико исељавање Срба у јаче привредне центре Хрватске, где су остваривали већи животни стандард. Тако после 1950. године, долази до убрзаног пражњења српских етничких територија. Доласком у велике градске центре Хрватске постају мањина, неотпорна, да се супротстави насртају асимилације. Ту су доживели и велику образовну трансформацију, али она је била без српских националних компоненти. О српским националним компонентама није вођено рачуна кроз заједничке институције, тако да је изучавање српске историје и културе, било у потпуности запуштено. Потиснута је била употреба ћириличког писма а то је значило одвајање Срба од свог историјског наслеђа, иако га се сам народ није никад одрекао, нити кога овластио да то учини у његово име. Потиснута је била и употреба српске заставе.

Заседање  Завнох-а, Фото архива

У ХРВАТСКОЈ се после 1960. године уз сагласност Јосипа Броза, Владимира Бакарића и осталих створио нови научни, односно политички центар "Институт за хисторију радничког покрета Хрватске", којег је предводио др Фрањо Туђман, високи официр који се пре тога разишао са Генералштабом ЈНА а што би тад истовремено требао бити и разлаз са СКЈ.

Међутим, у његовом случају то се није десило. Политичка концепција његовог тима била је заснована на теорији др Анте Старчевића, познатог "расисте" из 19. века, претече франковске и усташке идеологије, која је била погубна за српски народ. Планови и концепције овог центра градиле су се, пре свега на антисрпској политици и рушењу Југославије. Овај "паралелни" политички центар, како су га називали је формално нападан од руководећих структура ЦК СКХ.

После Брионског пленума 1966. године хрватски национализам и екстремизам нагло је екскалирао. Да би реализовали разбијање Југославије, требало је то претходно учинити и на пољу културе. Познати универзитетски професор из Новог Сада др Петар Миросављевић је дошао до следећег закључка. "У раду се полази од става да су и стварање и разбијање Југославије припремали у сфери филологије." Да је то тако потврдила је пракса. Ни годину дана после Брионског пленума у Хрватској је донешена, Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика. Декларацију је потписало 18 научних, просветних и културних установа Хрватске, које су представљале највиши слој хрватске интелигенције. Међу потписницима налазио се и најпознатији хрватски интелектуалац књижевник Мирослав Крлежа, дугогодишњи директор ЈАЗУ, тадашњи члан ЦК КПХ, а по некима и аутор Декларације. Овај проглас потписало је још 80 чланова КП из споменутих установа.

Марко Веселица, Мика Трипало, Душан Драгосавац, Савка Дабчевић Кучар, Фото архива

Декларација је изазвала жестоку расправу и политичку поделу по националној линији, што се проширило по читавој Југославији.

"У лингвистичком погледу потписници полазе од константе да се хрватски језик не разликује само по синтакси, деклинацији, конјугацији и акценту, него што за разлику од српског посједује фонд од 'својих' 10.000 ријечи. То би значило да се не ради о двије варијанте, него о два језика." Како се то даље објашњава, они су формално, оставили могућност Србима да се опредељују између хрватског и српског језика или да стандардизују свој. Добро су знали да Срби у Хрватској нису имали зато одговарајућих установа, нити стручни потенцијал, као да ће их присилити путем школа, средстава јавне комуникације и администрације државних надлештава, присилити да аутомаски прихвате хрватски језик. Био је то увод у постепену и мирну асимилацију, јер народ без своје културе и језика не може очувати свој национални идентитет. Суштину овог документа, односно његову намеру, објаснио је Мико Трипало у јануару 1990, када је изјавио да је "једно мислио друго говорио, јер да није било Декларације хрватски језик се не би тако развио".

Шиме Ђодан, Владо Готовац, Фрањо Туђман, Фото архива

С КРАЈА шездесетих година челни људи у СКХ и разне политичке организације повезују се са хрватском емиграцијом, чак и са усташким групацијама. Срби се оптужују да су привилеговани те се према њима поступа на разне начине. Вођство Маспока је формално преузела Матица Хрватске која је имала више десетина огранака у иностранству. Њена политика продире у радне организације, школе, факултете... улазе у расправу о уставним амандманима на Устав Хрватске и Југославије. Дискусије о амандманима су ишле у правцу да је СР Хрватска национална држава хрватског народа, а не Срба у Хрватској. Да је Хрватска национална држава недељивог националног суверенитета". То је заправо био позив за отцепљење. У својим расправама траже учлањење Хрватске у Уједињене нације, оснивање националног сабора, да се успостави Штаб за одбрану Хрватске, Штаб хрватске морнарице у Сплиту, да се прецизира хрватско држављанство, да се успоставе хрватске поштанске марке, да девизе не иду у Београд...

Дара Јанековић и Тито, Фото архива

Укључен је био и спољни фактор, нарочито преко хрватског исељеништва. На челу Матице исељеника, био jе Бецо Хољевац, генерал и преседник града Загреба, он jе окривљивао Југославиjу за емиграцију Хрвата и тражио издвајање из Југославије. Наjоштрије критике са позициjе опљачканости Хрватске упућивали су путем штампе и на броjним предавањима Марко Веселица и Шиме Ђодан. Владо Готовац, у часопису Матице Хрватске "Критика", означава положај Хрватске погубним за Хрвате. Грга Гамулин тражи измештање седишта федерације из Београда, Фрањо Тућман умањује број жртава, форсира изразе за НОР "хрватски корпуси". Улогу Срба у народноослободилачкој борби не спомиње.

Хрватски националисти су наметнули атмосферу неповерења према Југославији, и играли су успешно на карту "опљачканости и осиромашености хрватске нације." Ево како је тадашњу ситуацију у Хрватској описала позната списатељица и антифашистички борац Дара Јанековић: "Пјевале су се усташке пјесме, извукли су све могуће, чак и фашистичке симболе и наравно да сам се плашила. Неки тада нису схватили мој оправдани страх. Тада сам на једној конференцији рекла да се плашим нових крвопролића и ратова". Земља је заправо било пред грађаиским ратом. Након дугог оклевања, разноразних притисака спољних и унутрарашњих, Јосип Броз је сазвао 21. седницу Преседништва СК Југославије, која је одржана у Карађорђеву 1. и 2. децембра 1971. године, где је нагласио да не стоји иза политике партијског руководства Хрватске. Нешто доцније на 23 седници ЦК СКХ искључени су из СК Савка Дабчевић Кучар, Мико Трипало, Перо Пиркер, Јанко Бобетко, Марко Копртла и други. Од 214.614 чланова СК Хрватске искључено је 656 Хрвата, 43 Срба, и 42 припадника осталих нација.

Фото архива

Ево како заустављање Маспока објашњава познати српски историчар из Хрватске др Гојко Везмар: "Маспок је заустављен а неки његови водећи људи похапшени, неки су се обрели у иностранство, док се једном дјелу након упућене критике опростило учешће у том покрету. Многи су се повукли, притајили у строгој илегали, чекали нови повољнији тренутак. Не више преко СК, већ помоћу емиграције и страних савезника. Рашчишћавање с Маспоком је било обзирно и либерално. Напади су усмерени против организатора а све остало се разводњавало и полако уводило у колотечину система."

СРБИ у Хрватској појавом хрватског национализма најпре су били изненађени, затим заплашени, најзад озлојеђени. Осим појединачног и групног негирања нису се као народ супротставили, нити су за то имали властите институције па ни штампу. Једини српски месечник "Просвјета" је покушавао да бар донекле парира "Матици Хрватске", али је то била кап у мору наспрам разгранате мреже хрватских институција и њихових бројних гласила. Представници Срба у органима власти Хрватске, као и они у локалним органима и организацијама, супротстављали су се хрватском национализму, али без тражења подршке народа.

Срби су све више постајали мета шовиниста и екстремиста. Међутим најжешћи насртаји су извођени, на остатак СКД "Просвјету", тада још једину у потпуности не угашену институцију, која је у то време једва животарила. Кулиминација хрватског шовинизма била је 1971. године. Тад су и органи власти извршили атак на "Просвјету". Заправо да би се умањла жестина критике, на део хрватског политичког корпуса, већ по уходаном методу у Хрватској. И ту је измишљен политички паритет, па се почело писати и говорити: "у овом друштву организовано дјелује српски национализам", што је био апсурд. Ево што је о томе навео виновник тих догађања др Гојко Везмар: "у оквиру разрачунавања с национализмом послије 21. седнице опструиран је рад СКД 'Просвјета', која је покушала да, као пандам Матици хрватској, покрене неколико тад актуалних питања националне равноправности, као што су да се оснују српске институције, да се одржи Конгрес Срба, да се донесу школски програми за српску дјецу, да се у ЈАЗУ формира одјел за проучавање српске хисторије и културе, да се гарантира право српског језика писма и друго. Постављена су нека политичка питања, као што је оснивање српског вјећа у Сабору Хрватске, а потихо питање српске аутономије. Јавило се питање поновног издавања 'Српске ријечи', као дневног листа. Тој активности су се на старту супротставили чланови СКД 'Просвјете', који су били истовремено чланови највиших политичких руководстава Хрватске. То су Душан Драгосавац, Никола Секулић, Милан Зјалић и други. Видљиво је да је реч о људима који су по задатку гасили посебне српске институције. Због одређених покушаја одбране и парирања од хрватских насртаја СКД "Просвјета" је осуђена као и Матица хрватска, иако њихове акције и дела немају ништа заједничко. То је била још једна акција уравниловке, која је ублажавала акцију хрватске политике, која је заправо, разбијала Југославију и испољавала антисрпство. Људи око 'Просвјете', стицајем историјских околности су се нашли у позицији да затраже оно што им је укинуто. Није спорно, да су све српске институције укинуте уз сагласност или по Титову налогу, неовисно што су биле творевина одлука ЗАВНОХ-а. Свако друго размишљање и тражење криваца је апсурд." Из Везмарова текста је видљиво, да је код Срба у тад новонасталим околностима било и захтева за аутономијом. Он наводи да је Мико Трипало у свом говору у кину "Едисон" активу заједнице општина Карловац 1972, навео преко 12 разлога зашто Срби у Хрватској не могу имати своју аутономију.

Српска православна црква у Загребу, Фото архива

ПРИТИСАК на "Просвјету" постаје неподношљив, измишљају се оптужбе, вршени су разни атаци, плени се и одузима имовина а људи се спроводе на разне информативне разговоре.

Тако су многи почели да беже од "Просвјете"... Крајем 1972. престају готово све активности педесетак пододбора. Друштво остаје са само једним запосленим, то је био др Станко Кораћ. Политичка одлука о брисању из регистра је донета решењем Секретаријата за унутрашње послове Хрватске 25. маја 1980. године, уз иронично објашњење, да не постоји никаква делатност "Друштва". То је било безобзирно образложење, односно провокација Срба, кад се добро знало да је рад СКД "Просвјете" намерно спречен. Тако је после 36 година рада угашена и последња институција српског народа у Хрватској, заправо искоришћен је политички моменат да се и то уради.

Премда су вође Маспока из 1971. године смењени, сви њихови захтеви су стављени у Устав СФРЈ 1974. године. Уставом СР Хрватске исте године, измењена је дефиниција о употреби језика у Хрватској, односно избачена је српска компонента из употребе језика, што је код српског народа изазвало велико незадовољство. Тито, Кардељ, Бакарић и остали су дозволили степен ближе разлазу, што им је и био крајњи циљ. Ево што је о томе навео познати хрватски историчар др Душан Биланџић: "Конфедерални Устав 1974. године, ишао чак и даље од онога што је Хрватска очекивала, од свог националног покрета, који је отпочео 1967, "Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика и опћом политичком демократизацијом. То је била 'демократизација' само у односу на савезне органе, који су слабили савезну државу."

Увођење одређених постулата у Устав 1974. године, којих нема у уставима земаља западне демократије, није био циљ демократизације друштва, него рушење државе под том формом, а што је био интерес и одређених спољних фактора. Истовремено, никаква демократизација није спровођена унутар републике Хрватске. Устав СФРЈ 1974, заправо је био процес легалне разградње СФРЈ.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације