СРБИ У ХРВАТСКОЈ 1945-1991: Историја Срба која је била пуна насиља и обмана

ИСТОРИЈА српског народа у Хрватској, Славонији и Далмацији у прошлом веку била је пуна насиља и обмана.

Фото архива

Испод разних идеолошких наслага и фраза, као што је било "братство и јединство", међунационални проблеми су тињали и увелико се умножавали. Изједначавањем хрватских и српских злочина из Другог светског рата, није извршен процес деусташизације код знатног дела хрватске нације. Неискорењен шовинизам је циклично избијао, али су те појаве скриване од шире јавности. Положај Срба у Хрватској дуго је био политичка табу тема. Партијско руководство ове републике није се држало одлука ЗАВНОХ-а и "Резолуције" усвојене на Конгресу Срба, одржаном 1945. године у Загребу, ни у рату, нити у мирнодопском социјалистичком периоду од 1945 до 1990. године.

Још у току рата, нарочито после оснивања ЗАВНОХ-а и Другог заседања АВНОЈ-а, отворено је питање о положају Срба и њихов политички статус у оквиру Хрватске. Од првог дана у игри су биле две опције - аутономија или стварање "Српског клуба вјећника ЗАВНОХ-а". Победила је друга опција и "Клуб" је формиран 12. јануара 1944. године. Проблем положаја Срба у овој републици јавио се и одмах после ослобођења приликом расправе о новом уставном уређењу читаве земље и Хрватске и наговестио дубоке политичке супротности у српско-хрватским односима.

Фото архива

Партијски властодршци у Загребу су плански економски запостављали ова подручја. Индустријализација која је захватила целу Југославију једноставно је прескочила Банију, Лику, Кордун, Далмацију, крајеве који су дали огроман допринос у народноослободилачкој борби. Прве последице у поратном периоду су биле глад, заразне болештине, немогућност запошљавања.

Таква политика је довела до појачаног исељавања у веће градске центре, и испразнила етничке територије српског народа. Тренд неулагања у развој некадашњих устаничких крајева резултирао је одласком младих генерација и њиховом асимилацијом у јаким градским центрима.

Покушај српских министара у хрватској влади, најугледнијих партизанских руководилаца (Раде Жигић, Душан Бркић, Станко Опачић, Богољуб Рапаић, Стево Зечевић, Душан Егић...), да се измени такав однос, завршен је њиховом оставком, а потом хапшењем под оптужбом да су непријатељи државе.

Фото архива

Предлог Моше Пијаде за увођење аутономних области на тлу републике Хрватске у нацрту устава из 1946. глатко је одбијен. За време пораста хрватског национализма у Хрватској 1970. обновљена је ова идеја. Истовремено у хрватском Сабору и Савезној скупштини поднет индентичан документ да се Србима на простору Крајине гарантује територијална аутономија.Предлагачи, народни посланици, имали су на уму да су неке гарантоване политичке и културне тековине постепено и лако укидане. Укинут је прво Клуб вјећника Срба у Сабору Хрватске, лист "Српска ријеч" и часопис "Просвјета". Укинут је потом Етнографски музеј Срба у Хрватској, а почетком шездесетих и посебно одељење са тематском поставком у Етнографском музеју Хрватске.

Фото архива

Погоршане друштвене прилике у Хрватској Србе су подсећале на егзистенцијалне претње које су трајале од 1939, када је формирана Хрватска бановина, па до краја постојања Павелићеве усташке државе 1945. године.

Увођењем вишестраначја српском народу је укинута конститутивност, долази до рехабилитације усташлука, што је искључило могућност заједничког живљења. Распадом Југославије и стварањем самосталне државе Хрватске, Срби доживљавају потпуну националну дискриминацију и угњетавање, што је завршило ратом, те планским прогоном и исељавањем.

ЦЕО ДОДАТАК "СРБИ У ХРВАТСКОЈ 1945-1991." ЧИТАЈТЕ У ШТАМПАНОМ ИЗДАЊУ "ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ"!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације