ЗАШТО ЈЕ ТИТО УКЛОНИО РАНКОВИЋА ИЗ ПОЛИТИЧКОГ ЖИВОТА: Маршалове заблуде и повређена сујета

ТЕШКО је тачно утврдити време када је Тито дефинитивно одлучио да из политичког живота уклони Александра Ранковића, до тада свог најближег и најпоузданијег сарадника.

Фото архива

Судећи по појављивању Ранковића у јавности, није се ништа могло закључити ван најближег Титовог окружења. На основу Титове изјаве од 20. јуна 1966. године, у којој каже да је две године размишљао "да предузме оно што је предузето на Брионском пленуму", вероватно је та одлука сазревала од 1964. до почетка 1966. године.

Четвртом пленуму је претходило више паралелних процеса који су имали пресудан утицај на Титову одлуку да уклони свог деценијама најближег сарадника.

Српски писац, и сам члан највиших партијских тела у тим годинама, Добрица Ћосић је сведочио: "О том времену није могућно размишљати у једноставним категоријама. Много се тога кувало изван очију јавности." Тако и у случају Ранковића. Јавни извори не дају индикацију никаквог проблема. А према каснијим изјавама савременика, ни највећи део партијског чланства није имао нити наговештај преломних политичких догађаја.

Владимир Бакарић, Фото архива

У својој студији о Брионском пленуму млади историчар Милан Пиљак временски одређује проблем односа у ЦК СКЈ и Титову немогућност да реши сукобе у партијском руководству.

То време омеђено је седницама ЦК СКЈ одржаним у фебруару 1958, односно у марту 1962, "када Тито није имао снаге да наметне своју вољу и затвори 'пукотину' унутар врха СКЈ".

Упрошћено гледано, однос снага кретао се између оних који су били за постепено претварање федерације у конфедерацију и оних који су се залагали за јачање савезне - федералне владе. Ради разумевања тог феномена, треба указати на то да су у времену које је претходило Брионском пленуму јачали републички (партијски) центри моћи и партијске структуре су почеле да се оријентишу ка њима, а не према савезним органима државе и партије.

Мика Триполо, Фото архива

ЗАПИСНИЦИ са поменутих седница 1958, а посебно 1962, потврђују да је увод у сукоб имао приличан интензитет. Тито је, судећи према стенограмима, био веома изненађен расправама, па се на почетку седнице 14. марта 1962. запитао: "Какве су то дискусије?! Често долази до тога да се човјек пита: па добро, је ли то наша земља збиља кадра да се још држи, да се не распадне?"

Поједини тумачи Ранковићевог политичког деловања пре 1966, као Коча Поповић, Мика Трипало или Крсте Црвенковски - слажу се у томе да је он наводно био противник реформи: демократизације и децентрализације друштва. Петар Стамболић иначе наводи да је Тито у унтрашњој политици био склон централизму. "Кад су се проблеми централизма почели решавати кроз устав и дискусије у СИВ-у и у Скупштини, Тито је то доживљавао као поткопавање јединства... С носталгијом се сећао времена кад је Партија била руководећа у систему, који се изграђивао после рата и у коме је све до почетка шездесетих преовлађивао централизам. У томе је имао подршку од старих партијских кадрова, пореклом радника, конзервативних погледа, као што су били Ранковић, Гошњак, Пуцар, Веселинов и други..." Тито је имао одлучујућу реч по питању спољне политике, одбране и армије, а договарао се са Ранковићем када су били у питању Партија, унутрашњи послови и судство... Како констатује Милан Пиљак, ти сукоби су били "концепцијски". Али је сасвим тачно да је то "била једна генерација чији су се путеви након рата све више разилазили и сукобљавали."

Предстојећем сукобу сасвим јасно погодује и убрзано престројавање унутар група у ЦК СКЈ према новим концепцијама или личним афинитетима 1964-1966. године. Наиме, током шездесетих година персоналне промене, "ротације" на функцијама у југословенском државном и партијском врху привлачиле су много пажње и многа решења била су последица деловања појединих неформалних група у руководству, посебно на републичком нивоу. На савезном нивоу примењиван је и такозвани национални кључ, па је то додатно усложњавало постављења и кадровску проблематику чинило необично важном.

АНАЛИЗИРАЈУЋИ односе у ЦК СКЈ у том периоду, Милан Пиљак закључује да припреме за Ранковићево одстрањивање почињу тек после седнице марта 1962. На тој седници Тито и Ранковић последњи пут су се сагласили: за већу дисциплину у Партији и за јаку савезну владу. Да постане противник Ранковића, на Тита је можда утицало његово очекивање да се Ранковић избори са заговорницима децентрализације и јачања републичких центара моћи, Едвардом Кардељем и Владимиром Бакарићем. Да ли је могуће да Ранковић није разумео такав Титов став? Можда није схватио да му Тито препушта да се обрачуна са "децентралистичком" струјом? Можда није ни желео да се упушта у некакав обрачун са Кардељем пре свега, без директног Титовог сигнала? Све у свему, изгледа да је такав Ранковићев статични став утицао на Тита да промени страну. На Титов став утицали су, без сумње, и доношење новог устава 1963. године, али и његове посете суперсилама Совјетском Савезу, 1962, и Сједињеним Државама, 1963. године. Те посете су му само појасниле да је његов положај на светској сцени такав да било каква размера унутрашњих - партијских сукоба не може да му нашкоди.

Стево Крајачић, Јованка и Тито, Фото архива

О тадашњем односу Ранковића и Тита сведочи и Ранковићу ненаклоњени Петар Стамболић: "Почетком шездесетих година ... Ранковић је уз подршку Тита био на врхунцу моћи, док је Кардељ био потиснут. Тада би, на прославама Првог маја, Тито у Ужичкој број 15 сео у отворени аутомобил заједно са Ранковићем и дошао пред Савезну скупштину. Ми бисмо се постројили са Кардељем на челу, дочекали их и поздрављали. Тито је то са разлогом чинио, зато што се парада одржавала у Београду, али је народ почео да схвата да је Ранковић његов наследник. Када је била прослава тридесете годишњице устанка у Ужицу 1961. године, протокол нас је поређао на горњој ивици Трга партизана, где је требало открити Титов споменик. Тито је дошао возом, био је и болестан, па смо га дуго чекали. Онда се, нешто пре Тита појавио Ранковић, а ми смо га поздравили као да је дошао Тито."

Из Стамболићевих речи јасно се види како ће његови дотада скривени противници у врху, па и српске партије тако здушно прихватити оптужбе на Ранковићев рачун и одмах се престројити против њега.

ДОБРИЦА Ћосић открива да је и сам Ранковић био свестан Титовог нерасположења и погоршаних односа. Српски писац наводи да га је Тито позвао на разговор у четири ока у новембру 1965. године. Не износи више детаља о том разговору, осим да је Тито "изражавао прави, ако смем да кажем, панични страх за јединство партије, страх од фракција и Кардеља и Ранковића, који има најмоћнији утицај и представља Србе у партијском вођству. Било ми је јасно да у Ранковићу види најопаснијег противника".

КОНЦЕПЦИЈСКИ СУКОБ

КОНЦЕПЦИЈСКИ сукоб између Ранковића и Кардеља настао је 1961. године, када је Кардељ заступао тезу да се не може унедоглед давати помоћ неразвијеним заједницама и да Словенци не желе да заостају у развоју због пасивних крајева. Озбиљније размимоилажење је настављено све до 1963. године, у време припрема за доношење новог устава. Ранковић је био уверен да је Кардељ увек тежио ка конфедерализму. Да ли је то могао да буде сигнал за Ранковића да одлучније реагује на Кардељеве иницијативе, које су можда сметале Титу? Ипак, ништа није предузео. Тито се из те, рекло би се средишње позиције нашао у ситуацији да је почео да размишља како да превазиђе сукоб, вероватно стајући на становиште да је најбоље да се приклони једној струји, а да, означавајући другу као такозваног унутрашњег непријатеља, може да обнови јединство у партијским редовима.

Фото архива

У "Дневничким забелешкама", Ранковић пише да је у фебруару 1966. године на Брионима Тито рекао Стамболићу и Веселинову да је Ранковић упознат са прислушкивањем Титових телефона у Београду. Веселинов је о томе обавестио Ранковића иако му је Стамболић саветовао да му то не говори, сматрајући да би га "таква Титова неоснована сумња страшно погодила". У вези с тим Ранковић каже: "Ћутао сам, мислио сам да ће овакве Титове опсесије нестати", између осталог и зато што је према Титу "пуне три деценије гајио посебан однос". "Ниједног тренутка нисам веровао да на мој искрен однос према Титу може постати сенка. Сада сам се, међутим сударио баш са његовим сумњама, дубоко убеђен да су му оне наметнуте са друге, свеједно које стране.

"Ствари су се толико надувале као да сам ја био свемогући човек који је држао све конце у својим рукама. С обзиром да је Тито био жив то је немогуће, јер је суверено контролисао партију, восјку, спољне и унтрашње послове. Друго, ја нигде нисам ништа рекао што би говорило о некојој мојој посебној политици. Једино сам се залагао да не дође до дезинтергације Партије, а тиме и државе Југославије, под изговором даљег развоја самоуправљања, јер смо за њено поновно стварање платили велику цену. Због тога сам проглашен за конзервативца и државног бирократу. Поново сам прелиставао и читао своје говоре и нисам нашао у њима ништа што би било у раскораку са партијском линијом".

У "ДНЕВНИЧКИМ забелешкама", писаним у другој половини 1966, Александар Ранковић износи своју процену како је и због чега дошло до раскида са Титом, како он наводи, "афере прислушкивања": "Подаци о фамозном озвучавању и прислушкивању Тита и других руководилаца свестрано су коришћени за реализацију другог, далеко ширег и свеобухватнијег плана. Дошао сам до закључка да су контуре тог плана систематски грађене током целе зиме и пролећа (1965-1966). План је припремљен у најужем кругу, а његовим ауторима није одговарало утврђивање веродостојности података. Уместо тога, они су се синхронизовано укључили у јединствену акцију. Ако се у почетку није могао сагледати правац кампање, намере су убрзо постале веома провидне. У суштини, акција је преко мене практично била уперена против Тита и његових погледа на извесна питања нашег друштвеног развоја. У циљу постепеног остваривања оваквог плана, замишљеног на дужи рок, примењена је тактика брзог искоришћавања Титових заблуда и његове повређене сујете. Требало је, дакле, тотално компромитовати органе Државне безбедности и кадрове те организације, а најпре је требало обрачунати се са мном. Када се то постигне, онда ће све друго ићи много лакше. Обрачун са Марком натераће друге да размишљају о себи и о томе како би прошли у случају евентуалног сукоба."

Петар Стамболић, Фото архива

Иако Ранковић у "Дневничким забелешкама" не наводи ко су они који су "у најужем кругу" направили план за његову смену, у једном коментару после Брионског пленума каже: "Овима из Хрватске није тешко спровести оно што хоће. Против мене они нису почели радити на Пленуму, нити непосредно пред Четврти пленум. Почели су радити далеко раније."

Сасвим је јасно да међу савременицима који су анализирали ове догађаје нема сагласности - ни доказа - да је Ранковић са места потпредседника СФРЈ планирао некакву своју партијску структуру после Тита; нити да је предузимао кораке који би угрозили Титову неоспорну власт. И сам Ранковић се клонио да као потпредседник изађе из Титове сенке, као што и потврђују његове активности 1963-1966. године, а и ограниченост функције на четири године.

Да је питање "наследника" и наводни покушај елиминисања Кардеља из "наследства" имало велики значај у смени Ранковића, говори и питање које је Крсте Црвенковски, председник Комисије СКЈ, поставио Селиму Нумићу, подсекретару ССУП-а, приликом првог разговора у јуну 1966. године. Нумић пише да му је том приликом Црвенковски рекао: "Да будем одређенији... Комисију, на пример, интересује како су Ранковић и Ћећо постепеном рестрикцијом достављања највреднијих информација Кардељу, у ствари, вршили његову тиху изолацију од текуће проблематике. То није могло проћи незапажено код ваших службеника који су радили на информатици и дистрибуцији. Тако се свесно стварала основа за разне приче у савезном СУП да ће Ранковић наследити Тита, да Кардељ због свог високо чиновничког менталитета полако силази са државно-политичке сцене итд. Нећеш, ваљда рећи да није тако било?"

Тито и Коча Поповић на "Галебу", Фото архива

ПЕТАР Стамболић наводи: "Дуго је било присутно питање растерећења Тита од послова јер је време учинило своје. Дискусије су ишле у правцу да их преузме Ранковић. Он је имао своје рачуне, обезбедио је био да води партију, да држи републике, да има иза себе подршку бораца и да држи у рукама безбедност. Имамо је добре односе са Гошњаком, а уз то, потицао је из републике са најбројнијим становништвом. Све је то својеврсним током водило ка врху."

Говорећи о онима који га оптужују за борбу за власт, Ранковић каже: "Они врло добро знају да сам ја био први против установљења функције потпредседника Републике. Рекао сам им шта ће нам то? Објашњавао сам им, ако Старом треба помоћ, треба да му помогнемо сви, хајде да му помогнемо, а камоли да сам се ја борио као потпредседник Републике, кроз титулу потпредседника Републике да заузмем положај председника Републике."

Многи савременици мисле да је именовање Ранковића на функцију потпредседника Републике значајно утицало на његову смену. По свему судећи, он није био свестан положаја у којем се нашао после тог унапређења, нити какво је подозрење према њему избор за потпредседника изазвао у највишем врху власти "код другова из других република".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације