Друштво

70 ГОДИНА ОД УВОЂЕЊА САМОУПРАВЉАЊА: Како се од од идеје "фабрике радницима" стигло до гашења фабрика и радничке класе

Зоран Николић

30. 08. 2020. у 11:00

РАДНИЧКО самоуправљање била је планетарна новост која је у процес производње и економије требало да донесе сасвим нови друштвени поредак. Ова идеја била је промовисана тачно пре седам деценија, у лето 1950. године у тадашњој Југославији.

70 ГОДИНА ОД УВОЂЕЊА САМОУПРАВЉАЊА: Како се од од идеје фабрике радницима стигло до гашења фабрика и радничке класе

Пре тога, поредак који је остваривала ондашња Комунистичка партија (потом Савез комуниста Југославије) заузео је позиције које су биле идентичне онима које је промовисао тадашњи Совјетски Савез.

После Другог светског рата једино се Југославија одважила да замени актуелну идеологију коју је "проповедала" Москва, па да се одважи да крене у свој, "аутентичан" пут остваривања социјализма. Самоуправљање је било најважнији, аутентичан део тог пута.

Колапс у комуникацији између Совјетског Савеза и земаља Источног блока, са једне стране, и Југославије са друге, почео је фамозном Резолуцијом Информбироа из 1948. године. Тадашњој југословенској држави запретио је озбиљан војни сукоб, који је на крају, срећом, изостао.

УКРАТКО, идеја коју су промовисали ондашњи идеолози била је оличена у пароли "фабрике радницима", односно у преузимању управљања производним процесом - који је требало да остваре припадници "радничке класе". Све је то потицало из идеја Карла Маркса и Фридриха Енгелса, твораца "научног социјализма".

- Супротстављајући се Стаљину и његовим сателитима, југословенски комунисти су почетком педесетих година започели озбиљну критику стаљинистичких догми - објашњава историчар професор др Момчило Павловић. - Решили су да изнађу нове форме и нове путеве за социјалистички систем, на теоријском и практичном плану. У тим разматрањима рођена је идеја о самоуправљању.

ГЛАСАЊЕ У СКУПШТИНИ ФНРЈ

ЗАКОН којим је уведено самоуправљање имао је прецизно име. "Основни закон о управљању државним привредним подузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива" изгласала је Народна скупштина ФНРЈ 27. јуна 1950. године. Популарно је назван Закон о предаји фабрика на управљање радницима, или Закон о радничком самоуправљању.

Тој идеји био је приписан изворни значај, јер је била базирана на искуствима Париске комуне, као и улози "совјета" у почетној фази Октобарске револуције. Било је важно и позивање на утицај Народноослободилачких одбора током Другог светског рата, партизанских локалних органа власти на ослобођеним територијама и њиховој пракси управљања.

- Наводно су клице самоуправљања биле зачете баш у тим одборима - додаје др Павловић. - Експозеом у Народној скупштини поводом доношења овог закона, Јосип Броз Тито обелоданио је идеју о самоуправљању 1950. године.

ТИТО је тада најавио улогу радничких савета у предузећима, што је требало да доводе до социјалистичког преображаја читавог југословенског друштва.

- Постепено, држава је требало да "одумре", преласком својине из државне у радничке руке, односно да фабрике постану друштвена својина, којом ће управљати непосредни произвођачи путем радничких савета.

До краја 1950. године у Југославији је већ постојало око 7.000 радничких савета.

Др Павловић посебно наглашава да суштина није била само у томе да радници управљају предузећима, него да на тај начин развлашћују центар федерације у корист република и локалних органа власти.

Тако се федерација одрекла власништва над предузећима и пребацила је на републике.

ПАД ПОЉОПРИВРЕДНОГ СТАНОВНИШТВА

МЕЂУ процесима самоуправљања др Павловић издваја један посебно интересантан податак:

- Током 1947. године у Југославији је проценат пољопривредног становништва био око 75 одсто, да би до 1971. године тај проценат пао на свега 38 процената.

- Прелазак на самоуправљање и децентрализација добили су подршку у Уставном закону из 1953. године - додаје др Павловић. - Тада је озакоњен такозвани нови систем социјалистичке демократије преко радничких савета. Уместо државне, проглашена је друштвена својина над средствима за производњу, а самоуправљање произвођача и радног народа за основу друштвеног и политичког система Социјалистичке Федеративне Југославије.

Тада је из Скупштине нестало Веће народа, а уведено је Веће произвођача.

Тиме се хтело показати да је национално питање решено, и да ће нови моменат, дакле радничка класа својом "класном свешћу" преовладати национална осећања.

НЕОБИЧНО је важан још један историјски моменат, на који нам саговорник посебно скреће пажњу.

- Развој самоуправљања се подударио са великом финансијском подршком Запада. Стопа привредног раста у Југославији од 1957. до 1963. године била је већа од десет одсто. То се посебно осетило током друге половине педесетих година, када је забележен велики раст стандарда, доходака, смањење броја пољопривредног становништва и пораст градског... Тако су, на пример, у околини Београда никла бројна насеља која су "на црно" направили досељеници из руралних подручја који су постали радна снага у фабрикама.

Пажљив посматрач јасно види како и данас постоје насеља, попут Калуђерице, чија инфраструкура није решена још од тих времена.

Најзад, до 1952. године у Југославији није постојала производња телевизијских апарата, фрижидера, моторних возила... До средине педесетих изграђени су нови погони, фабрике, на крају је освојена и врло обимна производња аутомобила.

- Цена тога видела се тек средином осамдесетих година прошлог века, када је испоставио огроман дефицит који је тадашња Југославија имала према иностранству, а кредитна задуженост износила је запрепашћујућих 25 милијарди ондашњих долара. Када се први пут појавила та информација у јавности, дочекана је с неверицом и избио је велики скандал.

СВАКА истина некако дође историчарима "на наплату" и њихов суд, после протека неког времена, постаје најмеродавнији. Управо тако питамо др Момчила Павловића о свему што је самоуправљање оставило као траг.

- Највећа заблуда била је да је самоуправљање и власт радничке класе могло да реши и амортизује националне супротности. Друго, направљено је безброј научних радова и докторских дисертација које су оправдавале ту тезу. У то доба били смо узимани за пример који су проучавали и Исток и Запад.

На крају, ми смо сами одбацили тај систем. Били смо неефикасни у тржишној утакмици данашњег света. А време такозване транзиције не само да је поништило тековине тог самоуправног система некад заједничке државе, него су спорне приватизације урушиле велике привредне системе и угасиле фабрике, а радничку класу послале у историју.