СВЕТОСАВСКА ИДЕЈА ЗА ЕВРОПУ: Учење оснивача Српске цркве објединило је универзалне вредности са хришћанском вером

ДОГАЂАЈИ из новије историје потиснули су сећање на једну од најважнијих година у новијој историји Српске православне цркве. Реч је о 1935. години, која се сматра својеврсним датумом рођења и афирмације идеје светосавља, која је један од најснажнијих елемената српског народног и духовног идентитета. Свој коначни облик она је добила у атмосфери суноврата европског хуманизма, али и снажног узлета поштовања првог српског архиепископа на таласу изградње Храма Светог Саве. Овај величанствени објекат, за месец дана биће коначно и у потпуности завршен, чиме ће српски народ после дуже од века радова испунити своју заветну обавезу према највећем светитељу.

Светосавље као идејни покрет израсло је заједно са изградњом Храма Светог Саве

Те 1935. све се добро подударило - те године навршило се 700 година од смрти светитеља, градња Храма после вишедеценијских припрема коначно је почела пуном снагом, а за богословским катедрама и у кружоцима српске православне интелигенције већ је заживео и нови термин - светосавље.

Свети архијерејски сабор СПЦ, највише црквено тело, свестан атмосфере у народу, зато, доноси одлуку да целу годину прогласи јубиларном - светосавском годином. Вероватно никада највећи српски светитељ и оснивач српске цркве није више био присутан у свом народу него тада - идеја о потреби подизања њему посвећене заветне цркве била је на врхунцу, у храмовима су одржавана посебна богослужења, свештеници су беседили о значају Светог Саве, а објављено је и прегршт књига и научних публикација трајне вредности. У овим радовима, после векова спонтане и природне егзистенције у народном бићу, потпуно је уобличена светосавска идеја.

Када је реч о развоју духовности српског народа, тешко да би се иједна друга година могла упоредити са 1935. годином. Била је то у пуном смислу те речи година духовности и православне вере и мудрости.

Тешко да је иједан духовни, мисаони или филозофски концепт оставио већи утицај на свеукупни идентитет нашег народа од светосавља. Иако суочен са екстремним историјским околностима и невиђеним злоупотребама и кривотворењима, светосавски идејни корпус и у садашње време чини једну од основних потки идентитета и интегритета нашег народа.

Непобитна је чињеница, која је додуше готово пун век на мети кривотворитеља истине, да је светосавље као учење апсолутно утемељно у хришћанству - из њега проистиче и њему води. Филозофи и теолози у њему препознају и бројне примесе - утицај философије живота, погледа Освалда Шпенглера и Анрија Бергсона, као и контраефеката европског хуманизма, па и Ничеовог нихилизма, али ипак њиме доминирају српски народни дух и вера.

Такође, нема сумње да је светосавље, како закључују готово сви његови тумачи, изворно европска мисао и универзална идеја, осмишљена као допуна концепту тадашњег интегралног југословенства. Није реч, како се то често оцењује, о провинцијалној, аутарктичној и затвореној мисли, већ о великој идеји једног народа који је са славом и достојанством изашао из Првог светског рата и који је на духовном плану покушао да пронађе одговор на изазове времена.

У њеној суштини је личност Светог Саве, а креатори светосавског учења заступају потребу непрекидног враћања великом узору. Он је, како наглашавају, основа нашег идентитета, тачка ослонца у времену и простору и онај коме дугујемо нашу културу и идентитет.

У тумачењу светосавља, како се истиче у литератури која обрађује овај сложен и значајан феномен, морају се имати на уму и аутентичне вредности на којима почива модерна Европа - грчко-римска цивилизација и хришћанство. Захваљујући Светом Сави српски народ је прихватио оба ова елемента, негујући их као сопствене кроз све наредне векове. То се види на терену етике, религије, уметности, права, просвете... То објашњава и оцену да је Свети Сава, као космополита и човек који је добро познавао цивилизацијске домете, свој народ увео у Европу.

Професор Православног богословског факултета у Београду и један од најбољих познавалаца суштине светосавске идеје сматра да је она природан израз колективног карактера нашег народа.

"Ако светосавље актуелизујемо појединачно, јасно је да оно представља егзистенцијално упутство. Пре свега оно говори о хришћанској природи нашег народа, његовог духа и душе и због тога се оно називало "сусретом народне душе са Христом". Светосавље нам данас говори о идеалима који морају бити у темељу сваке заједнице а то су: правда и слобода, спремност на жртву, страдање, трпељивост и праштање. У том смислу је то заиста израз нашег националног карактера", забележио је професор Шијаковић.

На шири контекст светосавске идеје мисли и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, када каже да је оснивач српске цркве највећи допринос нашег народа савременим европским вредностима. Све то, како наводи митрополит, дубоко је утемељено на јеванђељу и хришћанској вери.

"Какав је основни став Светога Саве и Предања које из њега израста, најбоље се може видети из његове Беседе о правој вери, коју је одржао у Жичи, на Спасовдан 1221. године,а коју наводе оба његова животописца: Доментијан и Теодосије. Он каже: Стога вас браћо и чеда, ово прво молим, да положивши сву наду своју на Бога, држимо се праве вере његове!", подсећа Амфилохије.

Да је дело првог српског архиепископа свеукупни оквир постојања српског народа сматрао је и протојереј Димитрије Најдановић, познатни предратни теолог, коме се и приписује кованица "светосавље", мада је он лично стварање овог термина приписивао студентима Богословског факултета.

"Не постоји култура без религије. Све културно стваралаштво нашег народа налази се у кругу светосавља", писао је Најдановић, савременик и саговорник светог владике Николаја Велимировића, који је уживао изузетно велики углед међу младим теолозима у међуратно доба.

У формирању и развоју идеје светосавља значајан допринос давали су и Владимир Вујић, Ђоко Слијепчевић, Милутин Деврња, владика Николај, Јустин Поповић и многи други.

Управо Владимир Вујић, један од најутицајнијих представника тадашње световне интелигенције, у својим радовима светосавску личност види као темељ културе и педагогије и показује потребу да се светосавље понуди као алтернатива тадашњим рационалистичким тенденцијама које су искључивале светост живота и све објашњавале рационалним мотивима. Ова његова иницијатива, имајући у виду време у коме живимо, чини се да је и у 21. веку подједнако актуелна као и када је дефинисана.

ДОПРИНОС МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

АФИРМАЦИЈА светосавске идеје подухват је којег се тридесетих година прихватио велики број српских интелектуалаца и јавних делатника. Он је рођен међу теолозима, радо прихваћен међу студентима различитих наука, а јавно заокружен у текстовима и расправама писаца, новинара, филозофа, социолога... Један од аутентичних заступника светосавске мисли, између осталих, био је и писац Милош Црњански који је преко часописа "Идеје" мобилисао сјајну плејаду тадашњих врсних књижевника и аутентичних представника наше световне интелигенције: Момчила Настасијевића, Десанку Максимовић, Бранка Лазаревића и друге.

Препоручујемо

Друштво

1 0

СРПСКИ ОДГОВОР НА НОВО ВРЕМЕ: Славу Светог Саве међу Србима није надмашила ниједна наша историјска личност

15. 08. 2020. у 17:00

Регион

3 7

УКРАДЕНИ КАНДИЛА И ПОЗЛАЋЕНИ КРСТОВИ: Ова светиња је три пута ове године већ била на мети вандала

28. 07. 2020. у 11:00

Друштво

0 2

СВЕТОСАВЉЕ, ТЕМЕЉ И КРОВ СРБА: Саставни део колективне свести и саборности нашег народа

25. 07. 2020. у 14:33 >> 14:33

Друштво

4 6

СВЕТИ САВА ЈЕ КАЖЊАВАО НАДРИЛЕКАРЕ: Средњовековни српски лекари бавили су се свим областима

12. 07. 2020. у 23:13 >> 23:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације