ТАЈНА АПАРТМАНА 144: "Знакове поред пута" Иво Андрић писао у соби која сада припада затвору

СЕЋАМ се Иве Андрића. Имао сам 20 година када сам почео да радим у хотелу и када сам га први пут видео, 1971. године.

Новости

Остао ми је у сећању као тих, не тако захтеван гост, који је планирао активности: писање, шетња, обилазак излетишта... Сећам се чика Ивиног одушевљења када је на озренским ливадама угледао црвене божуре, који расту само ту, код нас, и на Косову. Знао је да набере велики букет и да божуре подели супругама Васе Чубриловића, Меше Селимовића и гошћама хотела.

Новости

Овако се српског нобеловца сећа Слободан Крстић, прво радник, а затим и директор хотела "Моравица" у Сокобањи, у ком је један од највољенијих домаћих писаца често одседао између 1970. и 1974. Увек у апартману 144. Пикантерија је да овај хотел ради у оквиру Казнено-поправног завода у Сремској Митровици.

"На врховима Озрена изнад Сокобање, расте и цвета божур, његови цветови личе заиста на крупне ране и имају тешку тамноцрвену боју", писао је Андрић у "Знаковима поред пута", који су настали баш овде.

У Бањи је годишње боравио по двадесетак дана, после чега би говорио:

- Ја не знам чега стварно има овде, али знам да после 15-20 дана боравка у Сокобањи радим целу годину у Београду као препорођен.

Новости

Хотел "Моравица" простире се на 8.000 квадрата, има 95 соба и пет апартмана, и једно је од омиљених места ђачких екскурзија и спортских екипа из целе Србије. Од почетка године апартман 144 обишло је петстотинак гостију.

Од осталих соба у ходнику одвојен је посебним вратима, испред којих је поставка славном књижевнику у част. А иза врата чека вас нестваран свет залеђен у седамдесетим годинама прошлог века: аутентична плишана гарнитура за седење, писаћа машина, стари ТВ пријемник и радио, бакелитни црни телефон са бројчаником, бакрена џезва и тацна са сифоном, стона лампа с абажуром од прућа, наранџаста плафоњера типична за веселе седамдесете, фотографије, фотокопије докумената и, као посебна пикантерија, Андрићев цртеж Соко-града...

Новости

Да је и сам цртао и волео сликарство, показују не само његова дружења са сликарима, већ и једна анегдота коју је Момо Капор описао у "Зеленој чоји Монтенегра". Када га је писац, сликар, новинар, публициста и боем Зуко Џумхур, иначе чест Андрићев гост у Бањи, повео код нобеловца и почео да га хвали, Капор је хтео да потоне од стида кроз истањен бели персијанер. А онда је Андрић, погледавши га кроз дебела стакла наочара, рекао: "Верујете, ја се налазим у животном раздобљу кад више не ценим писце по томе како пишу, већ колико их крупним словима штампају! Имам, знате, катаракт. Вас, нажалост, штампају веома ситним словима, па нисам читао ваше књиге. Али приметио сам да веома лепо цртате..."

На столу, у дневној соби, јесу и пишчеве личне ствари, наизглед тек спуштене, што цео призор испуњава неком топлином и дирљивошћу: његове чувене наочаре, ножић за отварање поште, пенкало, странице рукописа докторске дисертације, упијач за мастило, страница матичне књиге рођених Жупског уреда Травник из 1992.

- Књижевник је дошао у хотел први пут 1970. године и од тада је наставио да долази све до 1974. Волео је да се одмара у "Моравици" и по двадесетак дана годишње. Управа за извршење кривичних санкција је одлучила да у име јубиларне 50. годишњице доделе Нобелове награде, 2011. године, адаптира апартман у коме је боравио и отвори спомен-собу. Апартман је аутентично опремљен намештајем и стварима из времена када је ту долазио. Годишње ову спомен-собу посети од три до пет хиљада људи - кажу у Управи за извршење кривичних санкција.

Новости

Између ових зидова, осим "Знакова поред пута", настао је и рукопис никад незавршеног романа "Омер-паша Латас", и приповетке, постхумно објављене у збирци "Кућа на осами".

Последњих година живота времешни књижевник и некадашњи младобосанац желео је да обиђе сва места којима је шетао 1942, када се ту крио за време Другог светског рата: Озрен, Лептерију, Соко-град и пећину у коју се склањао током кишних дана или кад пролазе војске. Понекад сам, а некад у друштву скојевца и сликара Душана Мишковића.

Упознао га је случајно, док је овај опуштен, мислећи да је Бања већ опустела и да су сви гости отишли, сликао у дворишту веренице, где је и сам био у илегали. Заједно су одлазили на Лептерију; Андрић да пише, а Мишковић да слика. Носили су пецарошки прибор, па ако се појаве незвани гости, глумили су риболовце. У близини је био и стари чобанин Глоганац, који је требало да их упозори у случају опасности виком на овце, па би се склонили под пећински свод.

Током Другог светског рата, Андрић је у Сокобањи започео писање романа "На Дрини ћуприја" и "Госпођица", а ту је, како је сам тврдио, написао и целе приповетке "Јелена, жена које нема" и "Змија".

Новости

Истим тим местима он ходочасти и три деценије касније. Поред брачних парова Селимовић и Чубриловић, ту га посећују Александар Вучо и Родољуб Чолаковић. Последњи пут дошао је 1974. У марту следеће године умро је, у 82. години.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИГЕ СРПСКОГ НОБЕЛОВЦА И ДАЉЕ ИЗАЗИВАЈУ ВЕЛИКУ ПАЖЊУ: Андрића желе и на малајаламском

21. 08. 2020. у 12:57 >> 12:57

Познати

1 1

ТИХОМИР СТАНИЋ: Тумачио сам Андрића неколико пута и стално сам се питао шта је та црна пруга у грудима о којој пише када описује Мехмед-пашу

10. 08. 2020. у 12:30

Култура

1 0

ОДУЖУЈУ СЕ НОБЕЛОВЦУ: Под ћупријом - врело мудрости

02. 08. 2020. у 15:52

Култура

0 4

АНДРИЋЕВИ СТВАРАЛАЧКИ ЗАНОСИ: Шта ново критичко издање говори о српском Нобеловцу

28. 07. 2020. у 13:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације