Друштво

ЈОШ ЧУЈЕМ ЈАУКЕ И ОСЕЋАМ БОЛ: Потресно сведочење др Милована Керкеза о страдању деце на Петровачкој цести, 7. августа 1995. године

Милена МАРКОВИЋ

09. 08. 2020. у 08:00

ОПЕТ колона избеглица на Петровачкој цести. Креће се мирно. Полако. У колони, беспомоћни и нејаки. У тракторима. У камионима. У запрежним колима. И јад и чемер... Седми август 1995. године.

ЈОШ ЧУЈЕМ ЈАУКЕ И ОСЕЋАМ БОЛ: Потресно сведочење др Милована Керкеза о страдању деце на Петровачкој цести, 7. августа 1995. године

Дан сунчан, без иједног облачка. Сија августовско сунце. Колона се креће. Одмиче. Види јој се крај, не види почетак. Шта се, оно, чује? Грми? Одједном све престаје. И, ништа се више не чује. Ужас је! Све гори! На цести леже беспомоћни. Мртва тела. Једна рука на цести. Друга у пољу. О, Боже, да видиш... Дечја глава одвојена од тела. Још отворених очију. Окамењених. Уста, као да зову. Говоре: шта сам ја, дете, скривило? О, Боже, да ли чујеш јауке? Јецаје? Зов? О, нељуди, имате ли душу? Срце? Зашто убијате беспомоћне и нејаке? Ко, ово, учини? Ко грозоту створи? Ко поново отвори Петровачку цесту смрти?

Овако је видео и доживео 7. август 1995. године кардиохирург Милован Керкез, када је колону прогнаног народа из Лике, са Кордуна и северне Далмације, у збегу, бомбардовала хрватска авијација. Овај храбри човек, истински подвижник, који је све године од првог дана потоњег рата живео и проживео са својим народом и који је своју драгоцену струку и науку ставио роду на располагање, и данас живи ту голготу. Од тензија које су овом кардиохирургу, Керкезу, могле да разнесу и срце, одбранио се тако што је сећање на Петровачку цесту преточио у поему "Колона смрти". Из ње смо издвојили тек део за увод у разговор с њим, поводом обележавања 25. годишњице страдања Срба гоњених "Олујом".
Сећање...

- У тренуцима када је колона бомбардована, моја екипа из петровачке болнице муњевито је била на цести. То су ужасни, неописиви, моменти. То су слике које ће, све нас, пратити до гроба. Спасавање рањених, који су били на ивици смрти. То су страшне ране. Прави пакао. Петоро убијене деце стигло је у мртвачницу. Страшни призори. То су најболније ране. Још петоро старијих. Двадесеторо тешко и лакше повређених. Све је то као сабљом засечено у мом памћењу. То је уписано и у памћењу људи из моје екипе из тадашње петровачке болнице, који су у сваком, том, тренутку ризиковали живот за живот тешко повређених. И, памтим сваку слику и још чујем јецаје и осећам бол. Ублажио сам га, негде, верујем, када сам све пренео на папир. До тада сам био под јаким тензијама... Не, не сањам жртве. Свој задатак сам испунио. Помогао сам, колико сам могао. Не само ја, него и цела моја екипа - причао нам је др Керкез пре два дана, после повратка из Петровца где је обележено страдање прогнаног народа у колони.

Увек уз свој народ

МОГАО је да бира кардиохирург Милован Керкез било коју светску престоницу да у њој себи и својој породици обезбеди удобан живот, далеко од грађанског рата. Он је одабрао други пут. Да буде уз свој народ, као што је говорио велики Андрић: сваки интелектуалац треба да буде уз свој народ, чак и кад његов народ није у праву.
Тако је др Керкез све време рата, од првих дана, био на најугроженијим деловима фронта. Никада не заборављајући Хипократову заклетву да помогне сваком, без обзира ко је којој војсци припадао. Са истом посвећеношћу лечио је и припаднике хрватске и бошњачке војске. О његовој честитости сведочили су опорављени и Хрвати и Бошњаци. Његова супруга Зорка памти да је током петогодишњег, ратног, одсуства можда пет дана преспавао у кући. А, он, др Керкез је прича за читав роман: од Удбине, Купреса, Грахова, Дрвара, Санског Моста... Био је увек тамо где је угрожен српски народ.

Извињавали смо се што му нисмо допустили ни да се одмори од емоција које су, у дану трагедије, обарале и њега и све које свих ових година боле ране прогона. Гробови уморене деце. Успомене...
- Говорио сам, како је било - каже. - О, Боже, коме би било лако да петоро страдале деце, уморене у овој колони, гледа, а да им спаса нема?! У мртвачницу су, тачно је, стизала њихова спржена тела. Како? Није ми било лако да говорим, пре два дана у Петровцу... А, негде ме је снажила потреба да сведочим. Да се не заборави. И ја живим за то да сећање живи. Не брините. Нисам уморан кад чујем да има још оних који не желе да забораву предају страдање на Петровачкој цести. Злочин, који нам се поновио.

Из докторове "Колоне смрти"

МРТВИ на цести остадоше. Живи полако одоше. Колона се креће у безнађе. Мирно, полако. Путују у непознато. Тамо, далеко. Боже, зашто не заустави црне птице смрти? Што им не поломи крила да не полете? Зашто не заштити невина и беспомоћна бића... О, Боже, шта урадише од нас? Осветли стазе и путеве где остадоше мртве душе да сведоче о ужасима рата. О, колоно, туго моја преголема. О, мајко, оче, брате, Боже. Не заборави најмилије који остадоше на цести Петровачкој. Они чувају, сваког дана нашу и своју Петровачку цесту. Путниче, намерниче, када прођеш поред ових вечитих стражара... Стани. Поклони се. И не заборави зло овог века.

Није лако отворити ране. Ником живом не бисмо пожелели да их, тако, као др Керкез носи у себи. Он се од тих рана брани. Потискује их. Учинио је све, каже нам, да помогне. Није лако ни нама који смо се са др Керкезом сударали у колони ужаса, почетком августа те 1995. године.

Слика коју репортери "Новости" и др Керкез заједно носе, као живу рану из тог, 7. августа 1995. године...

У општем метежу, у невиђеном хаосу... Док се из колоне извлаче и мртви и повређени, после бомбардовања, на вратима петровачке болнице појављује се он, др Милован Керкез. Узрујан. Гневан. Огорчен. Беспомоћан. Говори. Грми:
- Свет ово види, али неће да види!
Екипа "Новости", већ скамењена пред ужасом страдалог народа и немоћи овог човека, није имала снаге ни реч да изусти. Шта да га питамо?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Свет

0 10

ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)

МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.

14. 11. 2024. у 17:17