МЕНИ ЈЕ ЖИВОТ ПРУЖИО РУКУ: Станислав Трнинић, мали јунак велике прогнаничке трагедије, данас је отац двојице дечака, стуб куће и домаћин
ИЗА су остали његови родни Мечечани. Његово детињство. Гроб тате Стојана... Испред је, гоњена "Олујом", била колона.
Непрегледна колона несрећних људи који су кренули у непознато. Мислили су да ће се брзо вратити кућама. Тако су у тракторским приколицама и камионима понели само своје животе.
- Заиста смо тако мислили - говори данас, после 25 година, Светислав Трнинић, онај дечак са трактора који је читаву породицу, али и друге, возио од родног села надомак банијске Костајнице до Србије.
Имао је тада 11 година. У десетој, већ је, сећа се његова мајка Нада, "онако, сам од себе, преузео обавезу да брине о нама: мени, његовој сестри, болесној баки"...
Малог јунака велике српске прогнаничке трагедије, после вишедневног тумарања по документима, адресама, насумичног телефонирања десетинама Трнинића, налазимо, ту, можемо рећи надомак Београда. У Голубинцима, где се одавно скућио. Где он и његова супруга Бранка подижу своје малене голубове, Стефана и Немању. Мало млађе од његових дечачких година у којима је, преко ноћи, стасао у човека.
- Прошла мода избеглица, па ме заборавили - каже дочекујући нас. - Нисам вољан за разговор, јер и ја желим да заборавим. Каква је корист од приче? Али, "Новости" су нам добродошле. Сећам се, наградили сте ме плакетом за подвиг детета. Шта се од тада окренуло... Дуга је то прича. Најважније је да смо живи, здрави. Да не гладујемо. Довољно за срећу?
- Па... Јесте - одговарамо.
- Одакле да почнемо? - пита
- Па, од почетка...
Дечаци, као њихов тата некад, петљају нешто у аутомобилу. Као њихов тата око трактора. Супруга Бранка трепери да све у дворишту Трнинића у непланираној сремској равници, буде као - равница. Мајка Нада суочена са тешком болешћу од борбе да без супруга сачува децу, кућни праг, повремено се укључи у разговор. А Мирко Арбутина, исте прогнаничке судбине, који им је други ослонац, није ни дочекао да почнемо причу, а испод руке којом је покрио лице, незаустављиво су лиле сузе.
5. август 1995. године, Мечечани док је дан испраћао сунце...
- Сећам се, мада бих волео да се не сећам. Комшије покрећу своје тракторе. У једној од приколица има места и за нас: мајку, баку, сестру и мене. И, ми смо већ у тој комшијској приколици. Журба. Бунило... Таман да кренемо, ја искачем из те приколице и ускачем у кабину нашег трактора. Татиног трактора. Зар да га оставим. Мајка моли да одустанем, а трактор никако да упали. Волан, тамо-овамо, помажу и комшије и покренуо сам возило. Мајка у приколицу убацује само шунку и нешто хлеба. Тако смо пошли... Преко Босанске Костајнице према Приједору, кроз ноћ. Важно је било само ићи напред. Откуд сам знао докле. Волео сам тај трактор, татин трактор. Тата ме учио да возим. Да радим све мушке послове у кући. Молио сам се Богу да ме мотор не изда. За гориво смо се сналазили како смо знали и умели, све до Приједора. Ни о чему другом нисам размишљао, само напред, само напред.
ОБНОВИО И ЗАВИЧАЈНО ОГЊИШТЕ
КАКО сам постајао зрелији, поготово када сам постао отац, све ме више вукло да и у завичају обновим нашу кућу - прича нам. - То сам и учинио. Јер, кућа је као човек с којим треба децу да упознаш. Да га памте. Прошле године смо били тамо, одвезли смо споменик тати Стојану који сам наручио у Србији. Нико нам никад никакве проблеме тамо није правио. После свега, верујем у људе и срећан сам што нема мржње у мени.
Док говори, онај, некадашњи дечак, сада зрео човек, емоције остају у њему. А готово да експлодирају. Он се уздржава. Суза се појави негде у крају ока и ту заврши. Његови дечаци су озбиљни. Преозбиљни.
- У Приједору смо направили прву стајанку. Родбина моје мајке моли нас да останемо с њима. Мајка неће. Каже: Како да останемо кад све наше комшије одоше. Па, куд они, ту и ми. И, тако до Бањалуке. Били су тамо добри људи и памтим многе током тог пута по доброти. Али и друге који то нису били. Ништа ми ни од ког тражили нисмо. И кад смо били гладни, нисмо били. На коридору према Брчком, памтим рупе од бомбардовања.
9. август 1995. Павловића мост, између Бијељине и Богатића.
- Колону зауставља полиција. Чуде се, дете за воланом трактора на том дугом страшном путу. Питају: Имате ли шта да пријавите? А ја понео татин трофеј, његову ловачку пушку. Кажем мајци: Не пријављуј. А она, брже-боље: Имамо, имамо ову пушку. И они ми је узеше. Било ми је тешко. Успомена на тату... Ипак, идемо даље. На Иришком венцу, опет полиција. Траже да они спусте трактор низбрдицом. Плаше се да ја то не могу. Ма, не дам им волан. Било је мало повуци-потегни. Само сам тад заплакао. Само тада и никад више. Возио сам 500 километара, а сад, као, не могу.
Неколико дана, после...
- У Зрењанину је била наша прва избегличка адреса. Смештај у ђачком или студентском дому, сад не бих могао тачно да кажем. Било је свега, али мени је недостајало све. Кад кажем све, мислим на моју кућу, шуме... До почетка школске године били смо у том дому. А првог дана кад смо стигли у Зрењанин, стигле су и новинарске екипе да сликају дечака - јунака за трактором. Снимају. Питају. А мени није ни до чега. Тако је отишла та вест да сам ја, као, нека звезда. Убрзо је стигао позив из Нове Пазове од неких људи који желе да нас приме у своју кућу. Да школују сестру и мене, да мами дају посао. И ми смо се упутили у Пазову. Онда су стигли и страни новинари, а ја нисам био свестан да сам учинио било какав подвиг, као што то ни сада не сматрам подвигом. За мене је то, пред новинарима, била права мука. Станиславе, седи на трактор! Вози до пруге! Врати се! Па, опет, исто. Тамо, овамо... Не могу више, рекао сам мајци. Ћутала је, а видео сам колико јој је тешко. Касније сам сазнао да је то све било у режији нашег "домаћина". Он је желео да профитира од наше муке. Примио нас је у помоћни објекат. Сејали смо му башту. Мајка је из те баште носила поврће у кухињу за његове раднике. Радила је најпрљавије послове. Тада је оболела и сада је тешки инвалид... Читали смо касније како је говорио да нам је и кућу направио. Били смо тако понижени, да не умем да опишем. А сазнали смо и то да је документарни филм о мени, који је објављен у Француској и у италијанским медијима, заправо била улазница за наше "домаћине". Нећу јавно да их именујем. Ви знате ко су. Нама је тада обећано да ћемо ићи у Француску. Отишли су они.
У лето, 1998. године...
- Завршио сам основну шкулу и уписао Саобраћајно-техничку у Земуну. Тада мајка и ја неколико месеци живимо у бараци "Планума" у Пазови. У собици. Знате, ми смо другачије васпитани, па она и ја тај собичак делимо параванима. Увече дуго причамо. Сећамо се и надамо. Сањамо да се враћамо у Мечечане, понекад да нас је друго сунце обасјало, као, завршио сам школу, запослио се и подижем своју кућу. Сестра Стојанка већ је била у Аустрији, старија од мене четири године. Већ гради свој живот. Позвала је и мене када сам завршио саобраћајну. Отишао сам и лепо зарађивао. Али, после који месец, мајка јавља: држава Србија нам је, сине, доделила седам ари плаца у Голубинцима, а швајцарска хуманитарна организација ће нам дати материјал за кућу. Вратио сам се и све је било како је мајка казала. Пре десет година сам се оженио мојом Бранком из Љубишића са Баније. Њена породица је, у августу 1995, упућена на Косово. Три године су живели код Обилића. Онда су их вратили у Пазову, и тако смо се нас двоје упознали.
ВРАЋА СТИПЕНДИЈУ И ОЧЕВУ КРВАРИНУ
КАД је кренуо у средњу школу, држава је Станиславу и његовој сестри Стојанки одобрила стипендију за школовање. Мајка је добијала крварину за покојног мужа који је страдао на ратишту 1. септембра 1994. Пре нешто више од деценије све им је обустављено. И убрзо стигла опомена за наплату. После и извршно решење: дужни су држави 22.000! Шта су Трнинићи, у тој великој муци потписали, нису размишљали. Али се Светислав помирио да дуг треба да врати. Од плате му узимају 17.500 динара на име школарине и очеве крварине.
Време ово, крај протеклог викенда, Голубинци... Седимо пред кућом, стварном кућом о којој је сањао дечак Станислав Трнинић. Он окупио породицу. Прелиставамо албуме. Показују нам најлепше успомене из овог живота, а оног маленог јунака. Дан венчања. Дан рођења деце. Њихови рођендани.
- То све чува наша Бранка, њој ниједан датум не може да промакне - каже Станислав.
Управо је стигао са пута, возач је у транспортном предузећу "Бошњачки" из Пазове. Крстари камионом преко бивше Југе и целом Европом.
Лепо зарађујем и ја то веома поштујем. Живот ми је пружио руку, а судбина ме, ваљда, упутила на овог доброг човека Бошка Бошњачког. Више од три године сам у овом предузећу. Бошко ми је помогао и ауто да купим. Дозидао сам, ево видите, и помоћну зграду, пушницу. Сваку сам циглу сам уградио и радовао се. Не може Банијац без сушаре, без баште, без живине. Него, `ајте ви да вечерате. Све смо већ спремили. Нико у ову кућу није ушао, а да домаћински није дочекан. Нико изашао, а да домаћински није испраћен.
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (8)