Како је Титова Југославија постала полигон за стварање нових народа: Македонци рођени у Дрездену

НАЈВЕЋА жртва инжењеринга стварања македонске нације јесу сами Македонци. Време је показало да овај концепт, ни идејно, нити практично, није одржив. Добијањем статуса нације у другој Југославији они су осуђени на дуг период нестабилности, који лако може да се заврши брисањем Македонаца са мапе савремених европских нација.

Фото: Новости архива

Са историјске дистанце од готово седам деценија, резултат комунистичког подухвата креирања македонске нације овако сагледава др Стеван Гајић, научни сарадник Института за европске студије и професор по позиву Московског државног универзитета за међународне односе.

Он подсећа да су Македонци постали нација сплетом више фактора, који су се стицајем историјских околности повезали у једну резултанту. А она је озваничена 1943. на Другом заседању Авноја у Јајцу, када је договорено да се нова Југославија изгради на федеративном принципу. Томе је претходила одлука ЦК КПЈ из марта исте године да се образује ЦК Комунистичке партије Македоније, чиме је ударен темељ будућим органима власти, али и националном инжењерингу. Ову идеју уобличио је Моша Пијаде, који је исцртао профил будуће нације:

"То је било рођење Македоније и македонског народа као самосталне националне и државне јединице, као и увођење Македоније у породицу јужнословенских и европских народа."

ЧЕТВРТИ конгрес КПЈ, одржан 1928. у Дрездену, по мишљењу многих се сматра догађајем који је умногоме одредио судбину народа Југославије.

Гајић подсећа да су комунисти, на таласу ратног и револуционарног заноса, имали јасну намеру да створе македонску нацију, не само територијално - кроз формирање СР Македоније - већ и да јој подаре кодификовани језик и сопствену православну цркву. Сви ови захвати јасно су подразумевали и имали циљ - расрбљивање Македоније. Из српског корпуса тако је издвојен јужни део Старе Србије, Вардарска Македонија, која се сплетом околности и у међународним оквирима данас зове Северна Македонија.

Од када је бугарски окупатор 1941. протерао из Македоније српског владику злетовско-струмичког Викентија (Проданова) потоњег патријарха, као и митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), однос власти према СПЦ у Македонији није мењан до данашњег дана. Комунистичке власти њима су забраниле повратак у епархије одбранивши тако "тековину" Хитлерових савезника. Режимска режија црквеног раскола кроз стварање Македонске цркве 1958. био је још један корак ка ликвидацији српског питања на овом простору. Ово је једна од болних тачака Српске цркве, која је у деценијама које су за нама показала завидну кооперативност и жељу за помирењем.

Фото: Новости архива

Гајић наводи да је савремени проблем у Македонији зачет 1870. стварањем бугарске егзархије, која је била део органске целине са бугарским комитама и деловала и на простору јужне Србије. Локално становништво тиме је трајно одбијено од бугаризације, која је годинама била ноћна мора људи у тим крајевима. Српски пројекат "Четничка акција", као одговор на пробугарске амбиције, јавља се тек 1903, али без обзира на тродеценијско кашњење, успева да однесе превагу и потисне утицаје из Софије. Посебан проблем, али и апсурд, јесте у томе што су у данашњој македонској јавности српски четници замагљени, а бугарске комите проглашене за аутентичне Македонце, чиме се, свесно или не, преузима део бугарске историје.

- Нови идентитет, после 1945, без обзира на методе и начин стварања, добро се примио међу становништвом овог дела Југославије. Разлог за то је крв која је деценијама проливана, јер Македонци су једни друге сурово убијали и прогонили, зависно од тога под чијим су утицајем били. Без обзира на то, нови национални идентитет никада није у потпуности заживео - каже наш саговорник.

Српско послератно руководство не само да није показивало ни најмању жељу да се бори против националног инжењеринга у Македонији, иако је постојало осећање да је тамо посреди чисто антисрпско деловање. Комунистичи идеолози одбацивали су тековине балканских ратова, као и Првог светског рата, наглашавајући њихов освајачки, буржоаски и експлоататорски карактер. Зато је и "македонски пројекат" глатко прошао, иако је, између осталог, био усмерен на темељно укидање резултата Првог и Другог балканског рата. Оваквим приступом отворен је пут ка томе да се савремена македонска државност и еманципација остваре само на простору вардарске Македоније, коју је победама у два балканска рата ослободила и интегрисала Србија. Остале тековине су непромењене - пиринска Македонија и данас је бугарска, а егејска саставни део Грчке.

Македонија је од Берлинског конгреса 1878. до краја Првог светског рата била простор операција паравојних јединица околних држава и народа. Ови ломови уморили су тамошњи народ, који је у новом идентитету нашао начин за амнезију од тешке и суморне прошлости. Овај процес, међутим, имао је и своју тамну страну, која се најбоље види у планском затирању српског националног идентитета.

Наш саговорник подсећа да су већ првих послератних година нове власти спровеле акцију десрбизације Македоније.

- И живима и мртвима су мењана имена, тако што им је карактеристично "ић" из презимена мењано у "ски", "ов" и "ев". Недељковићи су принудно постојали Неделковски, а Анђелковићи - Ангелковски, а Крстићи - Крстев. Инжењеринг у именима требало да је да буде још једна потврда националне посебности Македонаца. Постојао је и притисак на Србе, посебно каријерни, да се изјашњавају као Македонци. Лажирани су резултати пописа, где се ишло на миноризовање Срба. Овај процес, нажалост, до данас није завршен - напомиње Гајић.

Фото: Новости архива

Македонском националном пројекту после Другог светског рата, како каже саговорник "Новости", није се противила ни комунистичка Бугарска. У овом југословенском експерименту Софија је видела конзервирање постојећег стања, а промовисање македонске нације доживљавала је само као повољну фазу. Тамошња логика је била да ће евентуални будући процес претапања Македонаца у Бугаре свакако ићи лакше него бугаризација Срба.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ О МАКЕДОНСКОМ НАЦИОНАЛИЗМУ ЛАЗАРА КОЛИШЕВСКОГ: ОПТУЖБЕ ПРОТИВ СРПСКЕ ВЛАДАВИНЕ

НЕКОЛИКО дана провео сам с Лазаром Колишевским, путујући по Македонији. Он ми је, пењући се уз Галичицу и Перистер, одржао лекцију о македонском националном питању. Тек сада и с њим, схватио сам македонство и његове проблеме. Он је опседнут, опчињен македонством; нација му је опсесија. Њена афирмација, романтичарска и традиционалистичка афирмација свих елемената националног у животу и друштву. Он говори само о Македонији - њеној историји, борби, патњама; он говори само о њеној пољопривреди и будућности. Нисам до сада срео национално ексклузивнијег комунисту. С лежерном супериорношћу прима све видове почасти, који му се покорно исказују: дочеци, протокол, фолклорна помпа, гошћења, обезбеђења... Он је вођа, он је "Тито Лаза". Он је вероватно једини у Југославији, у пуном смислу, национални председник републике.

СВОЈ први говор у родном месту Свети Никола, као председник македонске владе, одржао је на бугарском језику, јер није знао македонски. На том истом збору, 1944. у јесен, Темпо је говорио на српском језику. Деда Лазе Колишевског био је слуга код турског бега. Бег га је јахао чаршијом. Лаза је дању служио и био јахан, а ноћу је клао Турке. Прозвали су га Лаза Колаш. Место где је то чинио названо је Колашев До. Отуд и презиме Колишевски. У Краљевини Југославији, његово презиме је било Кољашевић. Оца и мајку не памти. Дали га у дом за сирочад, у Битољу. Ту је завршио школу и четири разреда гимназије. Одатле је отишао у Војно-технички завод у Крагујевац. После завршене школе, постао је мајстор-пушкар у Војно-техничком заводу. Био је есперантиста и вегетаријанац. Као истакнут комунист, постао је члан Окружног комитета партије у Крагујевцу. Године 1941, после приступања секретара Покрајинског комитета партије Македоније Бугарској комунистичкој партији, Александар Ранковић га је поставио за секретара Покрајинског комитета партије Македоније, која је остала у оквиру Комунистичке партије Југославије.

Причајући ми о снажном националном осећању Македонаца, Колишевски ми је исприповедао и овај случај: када му се у првим данима ослобођења покварио аутомобил на скопској улици, он се неком раднику обратио на македонском језику да му поправи нешто на мотору; а овај, кад је завршио посао, рекао је: "Да знаш, иако си Лаза Колишевски, да си ми се на српском обратио, ја бих те овим кључем треснуо по глави."

Фото: Новости архива

ЛАЗА Колишевски на свим животним плановима изражава тешке оптужбе против српске владавине у Македонији. Он се вређа на српски говор о ослобођењу Македоније 1912. и на прославу пробоја Солунског фронта и величање борби на Кајмакчалану.

Колишевски је незадовољан југословенском политиком према Грчкој и ћутањем о проблему уједињења Македоније. Јегејска Македонија га много мучи. Колишевски инсистира на активној политици према Пиринској и Јегејској Македонији. Имао је потребу да ми каже да нема ниједно совјетско одликовање, јер се жалио на поступак совјетског мајора који му је 1945. насрнуо на жену.

(Дневници, август 1959)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације