СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК (3) Титови обрачуни са Србима: Страх од Ранковићеве популарности

АЛЕКСАНДАР Ранковић (1909. Дражевац - 1983. Дубровник) је био готово па прототип идеалног комунисте. Он је био човек посвећен комунистичкој идеји од младости, и то је показао и држањем пред властима Краљевине Југославије и на потоњој робији средином 1930-их.

Фото: Новости архива

Као оснивач службе безбедности и политичке полиције у оквиру комунистичког покрета, познате као Озна, Ранковић је свакако одговорна личност за широк револуционарни терор у Србији спроведен 1944-1945. године. Али као што Ђилас примећује, главна личност за доношење таквих одлука био је искључиво Јосип Броз Тито, док је Ранковић био само координатор извршења.

Оштар став је задржао и према противницима из сопствене партије који су отпадали од партијске линије од 1948 на даље. То се види у односу према бившим пријатељима и саборцима Сретену Жујовићу, Благоју Нешковићу и Миловану Ђиласу. Ни према њима није показао превише милости, иако се види да је пратио њихово понашање или услове у којима су боравили у затвору. То сведочи о његовој непоколебљивој верности комунистичкој идеологији, али и верности Титу као главном ауторитету југословенских комуниста.

Када је постао свестан бестијалности којим се служба (Удба) обрачунавала са информбироовцима, а то је дошло после посете Добрице Ћосића затвору на Голом отоку, Ранковић почиње да ради на попуштању методологије прогона стаљиниста. Пре свега, кроз попуштање режима у том логору, кроз пуштање или пресељење дела затвореника, и кроз анализу прекршаја који су ти утамничени људи чинили. Тако када се чита његов реферат на пленуму 1951, скоро да не можете да поверујете у оштрицу његове критике изречену према Удби. Али, ову критику треба сагледати и кроз приближавање Југославије Сједињеним Државама и НАТО које је било актуелно у том периоду. Није било пожељно да Титова Југославија ступа у споразуме са западним демократијама, а да има овакав логор за политичке неистомишљенике, макар су они били идеолошки ригиднији од својих тамничара.

Фото: Новости архива

ПОСВЕЋЕН комунистичким идеалима, он је у својој личности комбиновао особине и традиционалног српског села са почетка века, у којима доминира патријархалност, скромност, посвећеност породици и оданост држави. Све је то Ранковић задржао и после доласка на власт, и то се у времену совјетизације (1944-1948) и потоњег сукоба са Информбироом (1948-1954) сматрало као пример. Међутим, у временима која су настала отварањем Југославије ка Западу, мирнодопским учвршћењем комунистичке елите и јачањем републичких партијских бирократија, већ почетком 1960-их његово понашање сматрано је као анахроно од осталих партијских руководилаца. Такође, његово стриктно југословенство, Ранковића је одвојило од партијске базе у Србији управо у времену када је функционисање "републичког кључа" постало пракса. Тако је изгубио могућност да у одлучујућем сукобу са Титом, остане без подршке републике (Србије) у којој је био доминантна политичка фигура.

Тито је после 1962. године имао више индикатора да Југославија као држава не иде у жељеном правцу. Како Ранковића није могао да мобилише да централизује државу уместо њега, определиће се у наредном периоду за подршку републичким руководствима, а да он и даље остане неприкосновени лидер. Иако је Тито у почетку био сигуран да је Ранковић његов одани сарадник и без амбиција уперених ка њему, у периоду 1964-1966, до њега долазе вести - од Ранковићу ненаклоњених кадрова - да овај жели да га замени на месту председника, да га у томе подржавају Совјети, слуша Јованкине растуће оптужбе за прислушкивање, да Ранковићу расте омиљеност у Србији, да су службе безбедности уз њега, да је бирократа, националиста, па чак и шовиниста. Све би то раније изгледало невероватно. Међутим, у новим околностима федерације средином 1960-их, и са Титовим растућим годинама живота (Ранковић је млађи од Тита 17 година, који већ има више од 70 година живота), долази до преокрета у Титовом посматрању свог највернијег сарадника. Од тога до одлуке да га се реши, потребно је било само наћи разлог.

ТЕШКО је проценити када тачно започиње завера против Ранковића. Али је време Осмог конгреса СКЈ 1964 свакако било преломно за Тита да одбаци евентуално снажење Југославије кроз јачање централизма, и да подржи републичка руководства у постепеном претварању у конфедерацију. Ранковић као да није имао жеље ни афинитета да уместо Тита централизује Југославију. То је очигледно Тито приметио и проценио да је боље да задржи неприкосновен ауторитет у држави и партији, подржавајући супротне тенденције јачања република. Таква тенденција долазила је из Словеније и Хрватске. Са друге стране, Тито се све више окретао спољној политици и јачао своју светску улогу, препуштајући домаће послове онима који су му били одани, или се претварали да то јесу. Они ће водити федерализовану СФР Југославију у даљим годинама.

Фото: Новости архива

Јованка Броз има можда централну улогу у стварању Титовог личног нерасположења према Ранковићу, који је био кум на венчању Тита и Јованке, али убрзо ти односи почињу да се кваре. Прво на релацији Јованке и Ранковићеве супруге Славке. Више савременика истиче нарастајуће нерасположење "руралне" и агресивне партизанке Јованке према "интелектуалној" и децентној партизанки Славки. На то надовезује се Јованкино нерасположење према Ранковићу. Сви испитани из Титовог кабинета и Одељења безбедности врховног команданта, указују да је од почетка 1960-их, Јованка систематски сваку сметњу на телефонским везама проглашавала за Удбино и Ранковићево "прислушкивање." Тито је у почетку одмахивао руком, али је потом и сам почео да врти главом у недоумици на њене речи.

Погибија Слободана Пенезића Крцуна 1964. године је значајна јер је Ранковић тако изгубио бескомпромисног сарадника кога су се плашили колебљиви кадрови из српске партије. Са Крцуном у животу, Брионски пленум би значајно теже био организован, јер он није имао задршку и сваком је говорио шта мисли, па у појединим приликама и самом Титу. Да ли је Пенезић настрадао случајно или као последица завере, или комбинацијом обе ове околности, тек Ранковић је тако изгубио свог верног сарадника.

ТИТО је дуго зазирао од српског руководства у овој афери, јер се бојао реакције СК Србије на уклањање Ранковића као његовог најистакнутијег представника. Међутим, савезнике у ЦК Србији је нашао невероватно лако и брзо. Без доприноса српских комуниста читава афера и смена Ранковића не би била могућа. Наиме, Петар Стамболић је фигурирао као стожер ове групе. Он није у пријатељским односима са Ранковићем још од рата. Он није могао да поднесе Ранковићеву доминацију у пословима где је он био надлежан као председник владе. Такође, Ранковић је знао за неке његове афере, па је Стамболић имао утисак да га овај држи у шаци. Потом, око Стамболића се окупља и друго друштво у Централном комитету СК Србије. Сасвим је сигурно да је један део њих почев од времена када Ранковић постаје потпредседник СФР Југославије, почиње нерадо да гледа почасти које Ранковић ужива, а за које су они мислили да их само ужива Тито. Тако се полако катализује група у српском руководству која ће бити извршилац егзекуције Ранковића и свих који буду уз њега. Стамболић и друштво, међу којима и многи који се данас називају "либералима", приступили су завери у пролеће 1966.

Фото: Новости архива

За разлику од Ђиласовог случаја јануара 1954, Тито и партијски врх су јуна 1966. морали да иду на измишљену оптужбу, да би Ранковића уклонили. Кључни људи "брионске завере" и наводног прислушкивања су били техничари из службе озвучавања Удбе за Хрватску на челу са Иваном Крајачићем, Стевом. Они су ти који су извршили преправке на инсталацијама у резиденцију у Ужичкој 15, да би се показало да Ранковић из своје куће може да прислушкује Тита и Јованку.

РАНКОВИЋ је вероватно последњи члан Централног комитета који је добио пленумски материјал увече пред пленум 1. јула 1966 на Брионима. У суштини те ноћи читао је своју оптужницу. Доживео је потом лакши срчани удар. Сасвим сигурно да је то био један од разлога његове слабе одбране. Други разлог свакако је комунистички менталитет, у коме је самокритика и прихватање критика својих другова основа понашања доброг комунисте.

Један од парадокса целе афере наводног прислушкивања, је да нити један доказ прислушкивања: некаква магнетофонска трака или транскрипт било ког разговора, нити сличан документ - пресретнути Титов, Јованкин или било чији разговор - није пронађен. Остало је све на оптужби да су Ранковић, а са њим и припадници Удбе, могли да прислушкују, али без доказа да су то и заиста чинили. У таквој реалности, чини се логично да Ранковић није саслушаван. Али су зато више месеци ван очију јавности и ван сваке легалне форме саслушавани припадници Удбе, који су требали да оптуже Ранковића, и службу да је прислушкивање вршено. Како ничега није било, али и како су сви похапшени били убеђени да нису радили ништа против државе, ни они, ни Ранковић, сви притисци су углавном пропали и на крају Тито је све морао да их аболира у јесен 1966. године.

УМЕСТО да смена Ранковића отвори ново идеално поглавље југословенске историје, како је наговештавала резолуција Брионског пленума, само две године касније, долази до читавог низа турбуленција: студентски немири, први албански бунт на Косову и Метохији, такозвани масовни покрет у Хрватској који води републичко партијско руководство, упади и диверзије усташке емиграције, обрачун са такозваним либералима у Србији. Све ово у суштини је демантовало Брионски пленум, и са данашње стајне тачке можемо га означити као почетак дезинтеграције друге Југославије.

Ранковић је, био пре свега политички Југословен, па је његово препознавање као политичког Србина и у Србији и у другим републикама погрешно. Он је касније задобио популарност у Србији, као неко које је неправедно оптужен и склоњен из власти, на коју су се успели у Србији неомиљени кадрови и они из других република. Та неправда са којом се поступило са њим, као и задржана скромност је утицала да постане популаран, иако су многи његови поступци у времену власти управо били на штету српског народа.

Са друге стране, представници Савеза комуниста Србије - оних који су тријумфовали после 1966, задржали су негативан однос према Ранковићу, који је у Србији опстао до времена појаве Слободана Милошевића 1986-1987. године, али се продужио до данас. Милошевић који је тој струји био сушта супротност, за многе од њих је био наставак политике која је нестала са Ранковићем 1966, а у Србији била означавана као догматска, бирократска, националистичка, унитаристичка и слично.

Фото: Новости архива

МИТ који је настао у временима после албанских побуна 1968, 1981 и 1989. да је Ранковић својом акцијом контролисао стање на Косову и Метохији, односно држао Албанце под некаквом стегом, која је потом попустила. Акција прикупљања оружја у покрајини 1956. коју су спровели органи унутрашњих послова умногоме је допринела разоружању албанског (шиптарског - како се тад говорило) становништва. Ово је имало директан утицај на побољшање безбедносне ситуације на Космету. То су поздравили и покрајински руководиоци у том тренутку. Међутим, Брионски пленум и пад Ранковића утицао је на покрајинске лидере - Албанце, да започну са процесом албанизације покрајине и њеном кретању ка статусу посебне федеративне јединице, што је и озваничено уставом 1974. године. У томе су они нашли захвалне сараднике у српском партијском руководству које је безрезервно прихватило оптужбе о терору Удбе и Ранковића који је "владао" и покрајини пре Брионског пленума. Највише фасцинира како су те тешке и непроверене оптужбе олако прихваћене у врху српске партије, посебно оних који се и данас називају "либералима".

Ранковићево ћутање остаће му оно што му и да данас многи замерају, јер су многи у Србији у њему видели могући отпор Титовој власти и чинило га популарним у београдској чаршији и Србији уопште

ПРИСУТНОСТ скоро 100.000 људи на Ранковићевој сахрани 1983, била је велико изненађење и непознаница за све партијске органе, од градског до савезног нивоа. За службе безбедности - посебно. Нико није очекивао тако масовну присутност и тако емоционалан опроштај од Леке. Сасвим сигурно, српска јавност је сматрала да је Ранковић неправедно уклоњен из врха државе. Са друге стране, бунт на Косову у пролеће 1981. и изгубљена контрола над покрајинама, утицали су на раст сазнања да је Србија у федерацији у неправедном положају, што ће после Ранковићеве смрти бити све чешћа политичка теза на којој ће се и јавити опозициони живот у Србији, али и појавити другачија политичка струја у СК Србије. Ранковићева сахрана је у суштини почетак генерисања српског незадовољства положајем у Југославији 1980-их година.

Сасвим могуће да је Александар Ранковић био последњи заточеник, па тако и последња брана јаке Југославије. По његовом паду почела је постепена, али темељна разградња социјалистичке Југославије, која ће рат и распад 1991-1992, дочекати више као конфедерација република него савезна држава.

ЧИСТ КОНФЕДЕРАЛИЗАМ

"ПРЕД Осми конгрес, као члан Извршног комитета, добијем пројекат о националној политици, који ми је послао Киро Хаџивасилев, и зачудим се: повампирила се Кардељева концепција националне политике... Одем Титу и кажем му: 'Стари, ове формулације о националној политици воде разбијању Југославије. То је чист конфедерализам. Ми ћемо да упропастимо Југославију и одрекнемо се главног циља наше народноослободилачке борбе. Ја то не могу да подржим.' На те моје ставове Тито је жестоко реаговао неслагањем. Наљутио се. Два месеца нисмо разговарали ни телефоном."

(Сведочење Александра Ранковића Добрици Ћосићу)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације