НА ТЛУ ЈУГОСЛАВИЈЕ ВОЂЕНА ТРИ РАТА: Међусобно истребљивање после дизања устанка започето у Србији

ПО свом основном карактеру, рат међу Србима током целе непријатељске окупације 1941-1945, а и једно време после тога, био је и грађански рат, своје посебне врсте. (Истина оно што се догађало на тлу хрватско-муслиманске државе, Независне Државе Хрватске, између Срба, на једној страни, и Хрвата и муслимана на другој, не би се, међутим, никако могло назвати грађанским ратом.

Прве партизанске јединице у Србији, Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

На устанак Срба у НДХ, Немци су од првог часа гледали као на грађански рат, за који су, према оценама немачких војних кругова, искључиво биле криве усташе са својом политиком терора и геноцида над српским народом. Овде је било у питању нешто друго: борба Срба за очување голог живота у држави која је хтела да их уништи, која није била њихова и коју они никад нису хтели. (На тлу разбијене југословенске државе формирана су три фронта: 1) окупаторско-усташки, 2) комунистички и 3) четничко-народнодемократски у коме су углавном били Срби. Четнички покрет нашао се тако између чекића и наковња, укљештен између два јака тоталитарна фронта, комунистичког и окупаторско-усташког. Уз то, устанички карактер четничког покрета налагао је борбу против окупатора, док је његов демократски и народни карактер условљавао борбу против усташке НДХ и тоталитарног комунистичког покрета.

Према неким мишљењима, а кад се све сабере, у Србији, и уопште међу Србима, од 1941. па надаље, и није вођен други до - грађански рат.  (Снаге које су се сукобљавале ослањале су се или на окупаторску силу или на силе Антифашистичке коалиције. Партизани дуго и пре свега само на Совјетски Савез, а Дража Михаиловић на Велику Британију.) Учесници у том рату, они главни, били су припадници војске Драже Михаиловића и припадници одреда које је формирала Комунистичка партија, партизани. Иако у ствари самоникли, први су били војска легалне југословенске владе, а други - покрет који је организовано пошао у бој у суштини и пре свега против те владе.

Ђоко Слијепчевић,   говорећи о дволичности комунистичке тактике о националном и класном питању, истиче да се Комунистичка партија пре слома Југославије спремала за револуционарно отимање власти кроз грађански рат одричући се идеје отаџбине и национале државе. Ширећи тада дефетизам, комунисти су одрицали потребу „класне борбе“, да би после разбијања југословенске државе променили своју тактику. Та промена се огледала у привидном потчињавању класно револуционарног момента национално-ослободилачком. Стицај околности је учинио да се она, Коминистичка партија, највише могла ослонити на неке елементе из српског народа, који се у разним деловима разбијене Југославије нашао у различитим ситуацијама. Незаинтересован за класни моменат, српски народ био је веома заинтересован за националну идеју. И то је КПЈ веома вешто користила, ликвидирајући, истовремено, српски водећи некомунистички слој где год је то било могуће.

* * * * * * * * * *

План Партије да по слому Немачке дограби власт

ЗА КОМУНИСТИЧКУ партију Слободан Јовановић је рекао да је она од самог почетка вођења оружане борбе,  за разлику од Драже, имала „један првенствено политички или тачније речено партијски план - спремала се да после слома Немачке дограби власт у Југославији.

Она је, како је даље казао Јовановић, „изазвала прави грађански рат између Михаиловића и своје гериле. А ко год за време непријатељске окупације изазива грађански рат, тај у ствари служи непријатељу...“

Супротно Слободану Јовановићу, један други Јовановић (Радивоје Јовановић Брадоња), високи партизански војни руководилац, заузео је став да изазивачи грађанског рата нису ни у ком случају били комунисти. Они су тек после напада јединица Драже Михаиловића на партизане прихватили „наметнути им грађански рат“.

За првог и највећег кривца за започињање грађанског рата у Србији између партизана и припадника Михаиловићеве војне организације, генерал Јовановић Брадоња прогласио је председника британске владе Винстона Черчила. Михаиловић је, по генералу Брадоњи, на лично Черчилово тражење кренуо у рат против партизана. Овај Черчилов захтев значио је, у контексту енглеске политике, да је реч о „делимичном савезу Британаца са Немцима у односу на партизански покрет ради спречавања развоја народноослободилачког покрета у Европи. Постојао је страх да се они развију до те мере да угрозе англо-америчке ратне циљеве у Европи...“

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Историчари који доказују да главну кривицу за отпочињање грађанског рата у Србији сносе Михаиловић и његова војна организација нуде, поред других, и ово објашњење: да је Михаиловић крајем октобра 1941. изгледа био скрхан масовним репресалијама над народом. Схватио је, пре свега, и да ће Немци ускоро кренути у завршну офанзиву и мислио је да је то најбољи начин да комунистички ривал буде сломљен и да се Србија ослободи комуниста.

ПО ТВРЂЕЊУ ИСТИХ историчара, за Михаиловића је „народноослободилачка борба од првог дана била камуфлирана комунистичка завера“. Отуд, што је био таквог уверења, Михаиловић је и започео грађански рат у условима окупације, немачке офанзиве на слободну територију против покрета који је до тада носио главни терет борби против непријатеља.

Нису усамљена ни мишљења да се, упркос свему, о грађанском рату уопште не може ни говорити, да би се заправо о њему могло причати само онда, да је, по слому Југославије, дошло до борбе око преузимања власти између комуниста и војне организације Драже Михаиловића. А затим, да о грађанском рату не може бити речи ни због тога што су само партизани водили оружане борбе против окупатора, и што су они, нужно, морали сузбијати и унутрашњег непријатеља.  Истичући да је 1941-1945. на тлу Југославије вођен првенствено ослободилачки рат, Милош Минић каже да се рат Срба у партизанским јединицама против Недићевих и Љотићевих формација и рат Хрвата у партизанским јединицама против Павелићевих усташа и домобрана  ни по каквим мерилима не може сврстати у категорију грађанских ратова. За рат између четника и партизана, пак, Минић каже да је то „сложеније питање“. Али, истиче се такође, „то није био само унутрашњи непријатељ, већ су то били квислинзи, сарадници окупатора, па је и борба против њих представљала ослободилачки рат“.

Оспораваоци тврдњи да је на тлу Југославије током Другог светског рата вођен и грађански рат као аргумент наводе и то да је партизанска борба (НОБ) добила и међународно признање - признавањем одлука Авноја, а онда и владе Тито - Шубашић, да је  партизанска борба имала карактер међународног рата,  да у суштини тај рат није био унутрашњи, односно грађански.

Што се тиче повода за грађански рат, уз штошта друго указује се и на то да су одлуке заседања Авноја у Јајцу 1943. „могле у извесном смислу да буду подстрек за вођење грађанског рата - ако се „по дефиницији усвоји да је грађански рат борба побуњеника против власти, а прихвати се да је краљевска влада у Лондону била легална“.

* * * * * * * * * *

Силни гробови палих Срба - доказ грађанског рата

РАТ МЕЂУ СРБИМА, објашњаван на овај или онај начин, тумачен овако или онако, или пак оспораван, да је уопште постојао - и свеједно како називан - јесте чињеница за коју није потребно ни наводити неке посебне доказе. Докази, и то најверодостојнији, без сумње су силни гробови Срба палих у том рату, у којем се углавном није знало за милост. Долазило је током њега до најнемилосрднијих обрачуна, па и до масовних злочина, до бестијалности какве су иначе чињене још само над Србима од органа хрватско-муслиманске државе, у првом реду од усташа, чије су униформе носили и Хрвати и Муслимани. Убијало се, током међусобних обрачуна, током борби,у окршајима прса у прса, али и из потаје, хајдучки, из заседе.  Каква је и колика мржња захватила завађене стране у братоубилачком рату, потврђује и податак, да се иживљавало и на мртвом противнику. Припадници војних формација „Збора “, Димитрија Љотића, који су најдисциплинованије извршавали сва наређења немачке окупационе управе у Србији, код Ужица су, на пример, после протеривања партизана из овог краја ископали леш Душана Јерковића, једног од познатих партизанских команданата, погинулог у борби с Немцима на Кадињачи код Ужица, и - спалили га на брду Доверје у Ужицу.

Полазећи од тога да су Срби, без обзира под којом су се заставом налазили, имали за крвне непријатеље и Хрвате и Муслимане, Матео Милацо у књизи The Chetnik Movement заузео је став да су на тлу Југославије вођена три рата: рат са силама Осовине, грађански рат између Срба и Хрвата и Муслимана, и грађански рат између Срба четника и Срба партизана, све у свему један ослободилачки и два грађанска рата. Ову поделу одбацује Милош Минић, међутим, наглашава да су Недићеви и Љотићеви Срби ратовали против партизана Срба, и то заједно са Немцима и четницима, и Пећанчевим и Михаиловићевим, а нису ратовали против Срба четника, нити су Срби четници ратовали против Недићевих и Љотићевих Срба, нити против Немаца.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Са међусобним истребљавањем почели су Срби у Србији, али су њиховим трагом врло брзо пошли Срби у Хрватској, Босни и Херцеговини, а затим Црногорци.

У ЦРНОЈ ГОРИ, по мишљењу Милије Станишића, било је највише елемената грађанског рата. Ту је, по њему, дошло до класног сукоба због изразитог сиромаштва у овом делу земље. Затим што су Црногорци по својој природи радикални, а у Црној Гори с једне стране постојао је јак СКОЈ  (Савез комунистичке омладине), а са друге стране четници у чијим је редовима било чак 400 официра бивше краљевске војске. Сукоби између ове две групације могли би да се подведу под унутрашњи, односно грађански рат.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У Црној Гори, иначе, а затим у Херцеговини, источној Босни и другим деловима земље, али посебно у овим областима, тамо с почетка 1942,  грађански рат у најсуровијој форми био је узео пун замах. А то је стајало у вези са проценом вођства КПЈ и Јосипа Броза Тита да, после победе Црвене армије код Москве, предстоји брзи пораз Немачке и, у исти мах, распад антифашистичке коалиције, савеза између Совјетског Савеза, Велике Британије и САД. Очекивао се скори долазак Црвене армије у Југославију и да би се онемогућила реприза 1918. године подигнути су славолуци, који су се, по речима Милорада Екмечића,  „састојали у наређењима “, да се стрељају противници на ослобођеној територији. Народ је та прећутана стратишта назвао „псећим гробљима“, у смислу анонимна гробља. То је заиста један срамотни и необјашњени „катински масакр“  југословенске револуције .

* * * * * * * * * *

"Пасја гробља" по Црној Гори и Херцеговини

РАТКО ПАРЕЖАНИН у књизи „Моја мисија у Црној Гори“ износи, да се „пасје гробље” налази „ниже вароши Колашина”, и да је то, у ствари, бара покрај Таре, која се преко зиме не смрзава и где се снег не може да одржи. Ту је, по Парежанину, највише убистава почињено на Бадњи дан и на Божић 1942. године, између 250 и 300... Изнад баре, где су убиства извршена, наводно је био постављен крст а о њега обешен мртав пас... Од места, у којима су у Црној Гори убијани националисти, Парежанин помиње јаму на Радовцу, Пипери,  близу Подгорице, онда јаму у Куновом Присоју, између Подгорице и Ријеке Црнојевића, код села Штитара, затим јаму у Горњем пољу код Никшића, некада звану Бездан. Ову јаму су комунисти наводно назвали Котор- јама зато што је први страдалник у њој био родом из Котора, а народ - „брковача”, по једном од оних партизана који су учествовали у убиствима - Брка Брковић, чије право име треба да је било – Дакић. Зато што су своје жртве већином бацали у јаме, народ је, по Парежанину, партизане назвао „јамарима“)
По Милораду Екмечићу, четнички покрет никада не би добио на крилима да није било „псећих гробаља“.  Тамо где се није стрељало - Срем, Банија, западна Босна - четнички покрет је ојачао, али остао инфериоран.

У Херцеговини, према наводима пуковника Мирка Тутића, један читав партизански батаљон (командант Владо Шегрт) имао је искључив задатак да врши убијања - „сутрашњих непријатеља“.  У фебруару 1942. године, на пример, у селу Брајићевићи, овај батаљон је стрељао, без икаквог стварног разлога, 17 српских младића од којих ниједан није био старији од 16 година, а било их је и од девет година. Претходно повезани жицом, они су затрпани у сточну балегу... Њихове деде и бабе, и мајке, како тврди Вук Драшковић, натерани су да играју коло око лешева и да певају: „Ђубради је место у ђубрету...”

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У ЛИЦИ СУ ТАКОЂЕ по налогу вођства КПЈ, односно вођства КП Хрватске, вршена стрељања „потенцијалних противника “, што је изазвало побуне у појединим партизанским јединицама. Батаљон „Гаврило Принцип“, на пример, напустило је одједном 100 бораца и прикључило се четницима... У појединим случајевима противници су просто измишљани...

Вођство КП Хрватске је једно време сву своју активност у Лици било усмерило на „откривање четничких гнијезда “ и хватање „четничких вампира и вјештица“ и то само у потпуно ослобођеним српским селима.

По исказима очевидаца терора у Лици, иницираног од комунистичког вођства Хрватске, поступци према Србима, потенцијалним противницима, разликовали су се од усташких само по томе што нису убијани и жене и деце и што куће нису паљене.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Кад се све ово догађало у Лици, и другим деловима Хрватске, оперативно, политичко и војно руководство НОБ у Хрватској налазило се у рукама Владимира Бакарића и Ивана Рукавине. Они  су још 1941. године оценили да устанак  у Лици „иде српском националистичком линијом“, да има „српско националистичко облежје“ и да се, због тога, суштина устанка мора променити, да он мора добити обележје општенародног, „првенствено хрватског  устанка против окупатора и његових слугу“.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ПОДМЕТАЊА И КЛЕВЕТАЊА ТУЂЕ ЧАСТИ: Огледало српске журналистике с почетка прошлог века

31. 12. 2024. у 07:30

Друштво

0 0

ЖУТА ШТАМПА ОДУВЕК БИЛА МОЋНА СИЛА: Прилози за историју српског журнализма

31. 12. 2024. у 07:00

Друштво

0 0

ХОБОТНИЦА ТЕРОРИСТА ШИРИ ОТРОВНЕ ПИПКЕ: Идеолошки репови ВМРО се још вуку Балканским просторима

24. 12. 2024. у 11:00

Друштво

0 0

ВЕРОЛОМНИ СУСЕД СЕ НЕ ОДРИЧЕ АСПИРАЦИЈА ПРЕМА МАКЕДОНИЈИ: Бугарска окупација Србије изазвала је демографску катастрофу

24. 12. 2024. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације